SiriusLex

Dragan Ilic

 

SMRTNA KAZNA I PREVENCIJA

 

Smrtna kazna (poena capitalis) sastoji se u lišenju života učinioca krivičnog dela.

U teoriji krivičnog prava, postoji još i danas, posle dugog istorijskog razvoja, izvestan broj pitanja koja nimalo nisu izgubila od svoje aktuelnosti, iako se o njima raspravlja tako reći svakodnevno, bez prestanka. Jedno od takvih pitanja je i pitanje smrtne kazne. Slobodno se može reći da ne postoji ni jedan drugi problem u krivičnom pravu za koji su toliko zainteresovani najširi krugovi, ne samo pravnika, već i filozofa, etičara, psihologa, lekara i drugih, veoma raznovrsnih struka. Razlog je razumljiv. Čovek je predmet proučavanja mnogobrojnih, veoma različitih nauka. Život čoveka, naročito njegov nastanak i završetak, predstavljaju dve najznačajnije tačke kada se radi o čoveku kao živom biću. Ima li pravo društvo, odnosno država, da oduzme pojedincu život, tu najveću dragocenost?[1]

Kazna predstavlja zlo koje se nanosi učiniocu krivičnog dela, a koje se sastoji u povredi, odnosno oduzimanju izvesnih prava koja pripadaju tom učiniocu. U vezi sa ovakvim pojmom i sadržinom kazne, jedno od prvih pitanja koje je postavljeno u teoriji krivičnog prava, bilo je pitanje, na osnovu čega država, odnosno društvo, poseduje pravo kažnjavanja (ius puniendi). Pitanje pravnog osnova kazne, zajedno sa pitanjem svrhe kazne, predstavlja jedno od prvih i najvažnijih pitanja. Pitanje pravnog osnova kazne je na prvom mestu filozofski problem, a o tome najbolje svedoči činjenica da su se ovim problemom u većoj meri bavili filozofi, nego pravnici. U teoriji krivičnog prava, pitanje pravnog osnova kazne, isto tako predstavlja važan problem kome se posvećuje mnogo pažnje.

Polazeći od jedinstva materijalnih i formalnih elemenata, kazna se može definisati kao prinudna mera predvidjena u zakonu koju izriče sud prema krivično odgovornom učiniocu krivičnog dela u cilju zaštite odredjenih vrednosti u odredjenom društvu, a koja se sastoji u oduzimanju ili ograničavanju odredjenih sloboda i prava.

Inače, kazna ima dugu istoriju. Mada je čovečanstvo svesno njenih nedostataka, ona je ipak sredstvo koga se do danas ni jedna država nije odrekla. Kao pravna sankcija, produkt je odredjenih društvenih odnosa, a sociološki pretpostavlja postojanje državne vlasti, formiranje posebne vlasti u društvu koja je u stanju da drugima nametne odredjene norme ponašanja i da osigura njihovo poštovanje. Isto tako, kazna pretpostavlja odredjenu strukturu društva koju odredjena grupacija želi da sačuva, ona je reakcija na nedopušteno ponašanje u cilju održavanja takve socijalne strukture. Iako kazna postoji odavno i za čitavo vreme u osnovi je sačuvala sociološki identitet bića, ona je ipak u konstantnoj evoluciji, koja se pre svega očituje u promeni shvatanja, šta je osnova njenog opravdanja, u čemu je njeno biće i koji su njeni neposredni ciljevi, s tim u vezi menjaju se i same vrste kazni i načini njihovog izvršenja. Tako, duh kažnjavanja varira kroz vekove i uvek je funkcija odredjenog vremena i sredine, vladajućih, moralnih i idejnih shvatanja, dominirajuće filozofije i politike. Uvek, u čitavoj svojoj istoriji, kazna je u funkcionalnoj vezi s celokupnom socijalnom strukturom društva, ona se može istorijski pratiti i razumeti samo ako se dovodi u vezu s državnim, filozofskim i pravnim sistemima sveg vremena.

U prvom redu, kazna je retributivna mera, retributivna je u tom smislu što izražava i u sebi materijalizuje putem ograničenja odredjenih prava i sloboda čoveka socijalno-etičku osudu pojedinca za učinjeno delo, opšte javno neodobravanje i prekor za to delo, kazna je javna negativna socijalo-etička osuda učinioca za njegovo delo, a u kontekstu toga podsticaj i poziv za sve da se ponašaju u skladu sa zahtevima društva. Dakle, retributivna priroda kazne sastoji se u tome da ova prinudna mera krivičnog prava mora odgovarati zahtevima socijalne pravde. Kazna kao socijalno-etički prekor, smatra se da zadovoljava potrebu za pravdom, a koja je u duši čoveka zamenila žedj za osvetom kao osnovom represije. Dalje, retribucija daje kazni, povezujući je za pravednost etičke dimenzije i vrednosti, što je neophodno za ostvarivanje socijalne funkcije kazne na društvenom i individualnom nivou. Samo kaznu vezanu za pravdu i pravednost, čovek može primiti kao opravdani društveni prekor za učinjeno delo. Takva kazna može vaspitno delovati na samog učinioca i na druge gradjane da ne čine krivična dela. Ako bi kazna bila isključivo preventivna mera, tada bi značila raskid krivičnog prava i etičkih stavova savremenog čoveka, u najmanju ruku, to bi u znatnoj meri smanjilo mogućnost krivičnog prava u suzbijanju kriminaliteta.

Smrtna kazna, kao najteža krivična sankcija, ukinuta je u našem krivičnom pravu kad su u pitanju krivična dela predvidjena saveznim zakonom. Prema čl. 21 st. 2 Ustava SRJ, smrtna kazna se ne može predvideti za krivična dela koja se propisuju saveznim zakonom. Medjutim, Zakonom o izmenama i dopunama KZ SRJ ("Sl. list SRJ" br. 73/93), brisane su sve odredbe o smrtnoj kazni u tom zakonu, osim načelne odredbe koja dopušta da ova kazna bude propisana republičkim zakonom (čl. 34 tač. 1) i odredbe da se smrtna kazna može izreći samo kao glavna kazna (čl. 35 st. 1).

Sada se postavlja pitanje opravadanosti smrtne kazne a ono je jako opširno razradjeno u teoriji. Medju pravnim teoretičarima i filozofima, smrtna kazna imala je svojih pristalica i protivnika. Tako, abolicionisti su polazili s raznih pozicija, filozofskih, humanističkih, moralnih i psiholoških, u dokazivanju da je smrtna kazna nepotrebna, neopravdana i nepravedna. Državi se s filozofskog i humanističkog stajališta osporavalo pravo da raspolaže životima svojih gradjana. Ističe se da je pravo
na život neotudjivo pravo čoveka i da ono koincidira sa šansom da se čovek menja i popravlja, da je smrtna kazna izraz nepoverenja u mogućnost popravljanja čoveka, da nije u skladu s preventivnom funkcijom kazne, da nije u skladu s kaznom kao merom socijalizacije, da se čovekovoj odgovornosti, koja je uvek relativna, a koja je rezultat delovanja sila izvan čoveka i jačih od njega, parira sa sankcijom koja je apsolutna, definitivna i ireparabilna, da se ona protivi današnjem stanju kulture i civilizacije i širokim mogućnostima s kojima raspolaže savremena država u borbi protiv zločina. Kao argumenat u prilog ukidanju smrtne kazne, ističe se da se ne može dokazati preventivni učinak smrtne kazne u odnosu prema najtežim delima, da ona, naprotiv u čoveku pobudjuje niske instinkte. Posebno ako je ona apsolutno propisana, nije svrsishodna i zbog toga jer će učinilac takvog dela, a koji zna da ga za već učinjeno delo čeka smrtna kazna nastaviti kriminalnu delatnost pojačanom snagom i bez ikakvih obzira. Takodje, ističe se da protiv smrtne kazne govori mogućnost da ona bude pogrešno izrečena (sudska ubistva).

Danas se sasvim opravdano može postaviti pitanje da li je smrtna kazna opravdana i šta su razlozi da se ona zadrži u svojim sadašnjim okvirima. Ovo pitanje uzbudjuje nas kao problem naše civilizacije, stav koji treba stalno preispitivati sa stajališta humanističkih pozicija društva, prava uopšte i samog krivičnog prava. Samatramo da ovo pitanje ne treba razmatrati kao neki univerzalni problem, izvan prostora i vremena, već kao problem odredjenog naroda u odredjenom vremenu. Dalje, šta je danas kod nas, kad je reč o smrtnoj kazni zahtev pravednosti i svrsishodnosti. Bez koristi je pozivati se na koncepcije i argumente iz prošlosti ili isticati vizije daleke budućnosti, naprotiv, neophodno je konkretno sagledati sadašnjost. Isto tako, treba imati u vidu da celokupni istorijski razvoj smrtne kazne u Evropi, u poslednjih sto godina pokazuje da je smisao tog razvoja u postepenom ukidanju smrtne kazne i da će jednog dana to dovesti do potpunog ukidanja ove kazne.

No, bez obzira na naša sadašnja rešenja, ne smeju se činiti prepreke, vezane za diskusije oko ukidanja smrtne kazne, naime, dužni smo da u izgradnji našeg društvenog, političkog i pravnog sistema stalno preispitujemo principe i stavove s gledišta jačanja pozicije čoveka u našem društvu i humanizaciji. S tim u vezi, treba istaći da je u rezoluciji savetovanja Jugoslovenskog udruženja za krivično pravo i kriminologiju, u Ohridu 1966. godine, istaknuto da "Izmenjeni uslovi naše kriminalne politike, posmatrani u svetu širokih humanističkih aplikacija u praksi našeg društva, zahtevaju da se ponovo preispita opravdanost daljeg zadržavanja smrtne kazne, koja se inače vrlo restriktivno primenjuje u praksi naših sudova". Generalna skupština UN je 1968. godine jednoglasno prihvatila rezoluciju u kojoj se zemlje članice pozivaju da prouče mogućnost potpunog ukidanja smrtne kazne ili smanjenje liste zločina za koje se ona izriče.

Kada se smrtna kazna posmatra kao otvoren problem, postavlja se pitanje, kako je opravadati u društvu, gde je čovek vrhunska vrednost, ima li smisla, i ako ga ima u čemu se satoji taj smisao da jedna kazna koja znači uništavanje ljudskog života, negiranje svake šanse da se čovek popravi egzistira. Da li takva kazna možda nije u neskladu sa svešću našeg čoveka i koji je taj princip našeg društva koji ovu kaznu može opravdati. S obzirom da kaznu opravdava njena nužnost u sociološkom smislu, koja integriše u sebi i zahtev za poštovanjem etičkih postulata i osnovnih prava i sloboda čoveka, može se potaviti pitanje da li je današnjem društvu, a s tim u vezi i našem, imajući u vidu visok stepen civilizacije, filozofiju i politiku društva, te da društvo raspolaže efikasnim mogućnostima da osigura poštovanje da osigura poštovanje zakona, uopšte potrebna smrtna kazna. Na ovo pitanje, s obzirom na snagu današnje državne organizacije i efikasnost sredstava kojima ona raspolaže za ostvarivanje svojih funkcija, na ovo pitanje ne bi se mogao dati pozitivan odgovor

Ako se danas kao apsolutno važeća prihvati maksima da je pravo na život, koje koincinira sa šansom da se svako menja, popravlja, prirodno pravo čoveka i da niko nema pravo da mu oduzme život, gubi se svaka osnova za opravdanje smrtne kazne.

Zakon ne govori ništa o odmazdi, iako je po našem mišljenju, s obzirom da naš zakon poznaje smrtnu kaznu, nesumnjivo da se u svrhu kažnjavanja mora pojaviti kao jedan njen elemenat i odmazda. Ovaj elemenat svrhe kažnjavanja možda bi se mogao podvesti pod odredbu zakona koja govori o sprečavanju društvenoopasne delatnosti, jer iako zakon pod ovim podrazumeva na prvom mestu zaštitu društva od kriminaliteta, nije isključeno da se pod ovom formulom razume i odmazda, kao elemenat svrhe kažnjavanja.[2]

Predstojećim donošenjem jugoslovenskog krivičnog zakonika, potrebno je sagledati i proceniti opravdanost izmena u postojećim zakonodavnim rešenjima, a posebno da se u našem kaznenom sistemu nadje adekvatna zamena za smrtnu kaznu, inače, ukinutu Ustavom SRJ. Smatramo da je dalje održavanje ove kazne kod nas sasvim neopravdano, a kao zamena za nju mislimo da bi trebala da se propiše kazna zatvora, čiji bi maksimum iznosio 40 godina, time bi se, smatramo sasvim sigurno postigla svrha, kako specijalne, tako i generalne prevencije, što se ne bi

postiglo sa kaznom zatvora u doživotnom trajanju, koju neki autori ističu kao zamenu za smrtnu kaznu.

Treba imati u vidu da svaka krivična sankcija ima svoju svrhu i u nominalnoj je funkciji suzbijanja kriminaliteta kao društvene pojave. Tako, shodno čl. 5 st. 2 KZ SRJ, opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija je suzbijanje društveno opasnih delatnosti kojima se povredjuju ili ugrožavaju društvene vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. Ovde se radi o svrsi koja je zajednička za sve krivične sankcije, što pretpostavlja postojanje posebne svrhe kažnjavanja za svaku pojedinu vrstu kazne. U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija, svrha kažnjavanja je: sprečavanje učinioca da čini krivična dela i njegovo prevaspitanje, vaspitni uticaj na druge da ne čine krivična dela i jačanje morala i uticaj na razvijanje društvene odgovornosti i discipline gradjana. Iz napred navedenog, može se zaključiti da se zaštita društva od kriminaliteta ostvaruje sredstvima prevencije.

Pod preventivnim merama podrazumevaju se mere državnih i drugih organa upravljene na sprečavanje negativnih društvenih pojava ili zabranjenih posledica i na stvaranje uslova da do takvih pojava i posledica ne dodje. Prilikom preduzimanja privremenih mera, organ koji ih preduzima mora ostati u granicama svoje nadležnosti, a istovremeno je dužan poštovati ustavom zajemčene slobode i prava gradjana.

Naš zakonodavac polazi od shvatanja da je krajnji cilj kazne zaštita društva od kriminaliteta, a da je njen neposrednji cilj sprečavanje učinioca da ne čini krivična dela i njegovo popravljanje, što znači specijalna prevencija, a zatim vršenje vaspitnog uticaja na druge da ne čine krivična dela i razvijanje društvenog morala i društvene discipline gradjana, što znači generalna prevencija.

KZ ne predvidja odmazdu kao svrhu kažnjavanja. Medjutim, elemenat odmazde je prisutan u samom prinudnom karakteru. S druge strane postojanje smrtne kazne u našem krivičnom pravu govori o postojanju odmazde kao jednog od elemenata svrhe kažnjavanja. Isto tako, kod odmeravanja kazne izmedju ostalog zahteva se uzimanje u obzir i težina dela kao objektivne okolnosti, što takodje govori o postojanju elementa odmazde u kažnjavanju. Ovaj se elemenat javlja samo kao prateća nužnost kazne, kao jedan od elemenata u ostvarivanju krajnjeg cilja-sprečavanja vršenja krivičnih dela i zaštite društva od kriminaliteta.

Zakon ističe prevenciju kao jedini cilj kažnjavanja. To je i razumljivo jer odmazda je iracionalna i nespojiva sa humanističkim karakterom krivičnog prava. Ona nije i ne može biti cilj kazne, ali je njen elemenat, koji je neodvojiv od nje. Zbog toga je svaka prevencija praćena represijom, one su funkcionalno povezane. Teži se ostvarivanju prevencije ali kroz prinudu koja odražava represiju. Savremeno krivično
pravo nastoji da ublaži što je moguće više taj odmazdeni, represivni elemenat kazne realizujući sve više prevenciju kao socijalni oblik kazne.
[3]

Ostvarivanje prevaspitanja putem prevencije zahteva poznavanje ličnosti delinkventa da bi se izvršila individualizacija kazne kod njenog odmeravanja i što je važnije, kod njenog izvršenja. Tako, putem prilagodjavanja načina izvršenja kazne, osobenostima ličnosti delinkventa, nastoji se da se prodre do njegove svesti i izvrši izmena njegovih pogleda i stavova u odnosu na društvo, na ljudske i društvene vrednosti u smislu prihvatanja tih vrednosti kao uslova zajedničkog života i tako podigne njegova svest na stepen ponašanja koji odgovara zahtevima društva. Ovakvim podizanjem svesti razvija se osećaj lične i društvene odgovornosti, kao i osećaj dužnosti da se učestuje u društveno korisnom radu. Putem specijalne prevencije vrši se resocijalizacija delinkventa, odnosno

transformacija njegovog ponašanja, pa i cele psihološke ličnosti, tako da od devijantne, društveno negativne i štetne ličnosti postane društveno koristan član društva. Inače, potpuna promena ličnosti teško je ostvarljiva kod formiranih ličnosti, ali je izgradjivanje sposobnosti prilagodjavanja društvenim uslovima zajedničkog života, izgradjivanje navike na rad i razvijanje osećanja odgovornosti moguće kod najvećeg broja učinioca dela. Zbog toga je tretman usmeren na ostvarivanje navedenih promena kod izvršenja kazne.

 

 

Generalna prevencija ostvaruje se razvijanjem društvene odgovornosti i discipline gradjana. Njome se vaspitno utiče na gradjane da ne čine krivična dela, što se postiže putem opomene i zastrašivanjem mogućih latentnih delinkvenata da to ne postanu, jer se za izvršenje krivičnog dela kažnjava pa vaspitno-opominjuća funkcija prema gradjanima ostvaruje se propisivanjem, izricanjem i izvršenjem kazni za učinjeno krivično delo. Sama saznanja o zabranjenosti dela i kažnjavanju za njegovo izvršenje deluje na svest ljudi, tako da izaziva osećanje predustrožnosti, odnosno povećanu kontrolu ponašanja, što dovodi do razvijanja društvene odgovornosti i discipline gradjana. Sem toga, generalna prevencija se ostvaruje i samim postojanjem organa pravosudja, njihovom efikasnošću u otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca, činom sudjenja i upoznavanjem javnosti sa otkrivenim delima, učiniocima i osudama. Izvesno je da se generalno-preventivna funkcija krivičnog prava najefikasnije ostvaruje brzim otkrivanjem krivičnih dela i njihovih učinilaca, pri čemu pored osećanja zadovoljenja pravde kažnjavanjem, dolazi i do učvršćivanja osećanja pravne sigurnosti kod gradjana. Može se reći da dejstvo generalne prevencije nije u strahu od teške kazne, koliko u osećanju da će delo biti otkriveno a učinilac kažnjen i tako moralno obeležen kao čovek koji se ogrešio o zakon.

Retribucija bez odmazde podrazumeva napuštanje tradicionalnog shvatanja da je kazna po svom biću, smislu i cilju zlo, jer shvatiti kaznu kao zlo znači shvatiti kaznu kao odmazdu i sredstvo za odmazdu. Ne može biti i nije cilj i smisao kazne da se učiniocu nanese zlo. Isto tako, nije moralno, socijalno, niti humano da se na jedno zlo reaguje drugim zlom. S toga nerazumljivo je hteti jedno zlo, što je učinjeno pre toga zlo. Zlo je bit kazne tek kada se ono primenjuje radi odmazde. Medjutim, ako se kaznom teži ka drugim ciljevima, onda zlo koje ona nužno donosi sa
sobom ne odredjuje njenu bit i njen smisao. Napuštanje shvatanja da je kazna zlo, rezultat je jačanja resocijalizacije kao cilja kazne.

Biće kazne zahvata u savremenom krivičnom pravu drugi proces, radi se o uticaju prevencije kao cilja kazne, na samo jezgro kazne, njenu suštinu, i biće. Jačanje preventivne funkcije kazne ne može ostati bez uticaja na prirodu njenog bića: funkcija ovde oblikuje biće. Evolucija je u tome da se nadvlada današnja podvojenost bića kazne kao retribucije, odmazde, i cilja kazne kao prevencije, da se uspostavi jedinstvo bića i cilja kazne, što je nužno i u funkcionalnom i u teoretskom smislu. Nova retribucija, koja je sama okrenuta i budućnosti čoveka može se sasvim prirodno u jezgru kazne povezati s prevencijom koja je dominantni cilj kažnjavanja, i koja je isto tako okrenuta budućnosti. Danas se, imajući na umu opisane procese i promene u retribuciji kao i konstantno jačanje prevencije, kao cilja kazne-biće kazne postepeno modulira kao jedinstvo retributivne i preventivne komponente, umesto dosadašnjeg čisto retributivnog jezgra kazne.[4]

Retribucija i prevencija odredjuju smisao i funkciju krivičnog prava u celini, pa i njegov sistem sankcija, u kome glavnu ulogu imaju kazne. Kao društvene kategorije, one su dinamične, menjaju svoj sadržaj, kao društvene vrednosti u medjusobnom su sukobu i tako u jednom istorijskom razdoblju, u jednoj sredini dominira jedna vrednost, a potom u drugoj sredini i u drugo

vreme, druga vrednost. Izvesno je da savremenom krivičnom pravu odgovara da svoju zaštitnu funkciju ostvaruje oslanjajući se i na retribuciju, i na prevenciju. Koegzistencija retribucije i prevencije u savremenom krivičnom pravu odražava dijalektiku društvene i moralne situacije i ta kombinacija je najbolje rešenje kada su u pitanju ciljevi kažnjavanja.

S obzirom da je smisao i društvena funkcija krivičnog prava da pridonosi suzbijanju kriminaliteta, u okviru opšteg sistema mera društvene kontrole zaštite i da je to moguće samo ako je ono u celini preventivno orijentisano, da tako deluje, da sprečava krivična dela, može se zaključiti da cilj kazni nije ništa drugo, nego prevencija. Na ovaj način se potvrdjuje i izražava socijalna funkcija krivičnog prava, jer je jedino prevencija cilj socijalnog karaktera. Dakle, delovanje krivičnog prava i kazni je u budućnosti i sastoji se u tome da osudjeni ne čini nova krivična dela, a i da drugi ne slede primer njegove delinkvencije. U tome se sastoji doprinos krivičnog prava suzbijanju kriminaliteta i zaštiti društva od devijantnih ponašanja.

Medjutim, prevencija ne sadrži nikakve proverene i odredjene kriterijume za dimenzinisanje sankcija i za to kakva se sredstva mogu koristiti u krivičnom pravu za suzbijanje kriminaliteta. Isticanje u prvi plan efikasnosti, što je inače svojstveno
prevenciji, podrazumeva primat sile nad pozitivnim ljudskim, humanim i etičkim
ciljevima. Prevencija je dobra ako je oplemenjena humanističkim i etičkim postulatima, ako se drži u granicama koje etika, moral i pravednost odredjuju, kad se radi o primeni kaznenih mera prema čoveku.

Preventivni ciljevi, specijalna i generalna prevencija, ostvaruju se putem kazne, koja u svom biću nosi i retribuciju, koja se kao takva mora realizovati, iako je kao cilj istaknuta samo prevencija. Naime, prevenciju nosi kazna koja je neodvojiva od retribucije i koja mora živeti i oživotvoriti se kao i retribucija. Može se zaključiti da su ciljevi kažnjavanja u našem krivičnom pravu-specijalna i generalna prevencija, bazirani na jednoj kazni čija je unutrašnja komponenta i retribucija, a ta se kazna mora realizovati u ostvarenju ciljeva kažnjavanja.

Specijalna prevencija, posebno kao resocijalizacija spada u najveća dostignuća u razvoju krivičnog prava. Ovo s toga, što ona otvara krivičnom pravu put do čoveka kao odredjene individue, što stvara mogućnost za blagotvorni uticaj kazne na čoveka, za aktivnu politiku pomoći društva čoveku, delinkventu. Ona posebno kao resocijalizacija je najadekvatniji način da se sredstvima krivičnog prava društvo suprostavi kriminalitetu, s obzirom da je popravljanje delinkventa put da se odvrati od novih krivičnih dela i da se na taj način društvo zaštiti od kriminaliteta. Kako se radi o delovanju kazne na čoveka, a ljudi su kao ličnosti različiti, najdublji smisao specijalne prevencije sastoji se u prilagodjavanju kazne ličnosti delinkventa.

Ova prevencija pretpostavlja poznavanje delinkventa kao ličnosti i može se realizovati individualizacijom pri izboru kazne i odredjivanju mere kazne, te odgovarajućim načinom izvršenja kazne. Bitno je za specijalnu prevenciju nastojanje da se delinkvent podigne na stepen ponašanja koji odgovara osnovnim zahtevima našeg društva, da se kod njega učvrsti osećanje individualne i društvene odgovornosti, društvene svesti i samodiscipline, da se osposobi za odgovorno i savesno učešće u socijalnom životu. Baš je aktiviranje socijalne odgovornosti, vaspitanje za tu odgovornost, ono što odredjuje cilj i sadržaj specijalne prevencije i od čega se očekuju najveći efekti (a to je i svedočanstvo o neraskidivoj vezi krivice, odgovornosti i resocijalizacije). Prihvatanje individualne prevencije, posebno resocijalizacije, kao cilj kažnjavanja, znači nastojanje da učinilac ponovo

postane punovredan član društva, kao i nastojanje čitavog društva da ga sugradjani po izdržavanju kazne prihvate kao takvog. Resocijalizacija obuhvata nastojanja da se uklone činioci devijantnog ponašanja i da se osudjeni ponovo prilagodi društvenoj zajednici, njenim pravilima zajedničkog života. Pri tome svemu ne treba imati prevelikih iluzija o kompletnom učinku resocijalizacije. Ona verovatno ne može izmeniti čoveka, ali jedan dobar, dobro
individualizovani tretman može, uz mere postpenalne pomoći na slobodi, biti poticaj i podrška da bivši osudjenik sam nadje svoj pravi put.
[5]

U specijalno-preventivnoj funkciji, kazna se ostvaruje na više načina, kao zastrašivanje, kao pozitivni moralno vaspitni uticaj na jačanje svesti i discipline, kao popravljanje. Ponekad i sama činjenica o kažnjavanju ima uticaja kod odredjenih delinkvenata. Za njih je kazna kao izraz društvene osude, kao socijalno etički prekor, svedočanstvo da su bili na pogrešnom putu, ali isto tako i znak da društvo prestupnicima ne oprašta. Na veliki broj delinkvenata najdublji dojam ostavlja zastrašujući učinak kazne, ovde su u pitanju ličnosti bez ustaljenih asocijalnih tendencija u načinu vodjenja života, kolebljivci, nestabilne ličnosti bez zaustavljanja svojih instinkta, a kod njih pretnja kaznom i kažnjavanje mogu imati snagu motiva koji odvraća od izvršenja dela. Popravljanje kao oblik specijalne prevencije, realizuje se posebno u toku izdržavanja kazne lišenja slobode putem odgovarajućeg tretmana. Na taj način nastoji se da se kod delinkventa otklone one slabosti koje su uticale na njegovo delinkventno ponašanje. Isto tako, popravljanje se može realizovati i putem odredjenih tretmana na slobodi, kao što je uslovna osuda.

Generalna prevencija, kao cilj kažnjavanja sastoji se u antikriminalnom učinku na gradjane, ili, prema čl. 33 KZ SRJ u vaspitnom uticaju na gradjane da ne čine krivična dela, u jačanju morala društva i uticaju na razvijanje društvene odgovornosti i discipline gradjana. Ovakav učinak kazne proizilazi iz samog postojanja krivičnih zakona i u njima sadržanih pretnji kaznama, iz uspešnog otkrivanja delinkvenata, izricanja kazni i njihovih izvršenja.

Sam učinak generalne prevencije putem kazne ostvaruje se na više načina. Neki gradjani uzdržavaju se da počine krivična dela zbog straha od kazne, zbog efikasnosti poretka, zbog kazne kao teške prinudne mere i difamantnog akta. Ovakvo (kolektivno) zastrašivanje ostvaruje se samim postojanjem krivičnih zakona, postojanjem organizacije za gonjenje delinkvenata i za njihovo sudjenje, izricanjem kazni i njihovim izvršenjem. Ovaj aspekt generalne prevencije posebno dobija na značaju kad se radi o odvraćanju od izvršenja krivičnih dela osoba sklonih nasilju i bezobzirnim postupcima prema drugim ljudima. Zastrašivanje kao generalna prevencija ima svoju vrednost i danas s obzirom na stanje individualne i društvene svesti. I eliminisanje pojedinca putem smrtne kazne je jedan oblik u kome se realizuje generalna prevencija.[6]

Najvažnija pozitivna funkcija generalne prevencije jeste generalna prevencija kao doprinos razvijanju društvenog morala, društvene svesti, odgovornosti i discipline gradjana, generlna prevencija kao socijalno-pedagoški učinak kazne na gradjane. Iako je kazna upravljena protiv

odredjenog pojedinca, ona ne deluje samo na njega, treba da bude takva da istovremeno deluje na sve gradjane u smislu jačanja njihovih antikriminalnih ponašanja, da deluje kao snaga koja će ih odvratiti od izvršenja krivičnih dela, koja će povećati i ojačati sve motive u čoveku za odustajanje od izvršenja društveno nedopuštenih dela. Opšte antikriminalno raspoloženje javnosti izazvano dejstvom krivičnog prava, jednodušnost javnosti u osudi nedopuštenih dela, u neodobravanju kriminalne delatnosti, jeste važan antikriminalni faktor.

Samo sazananje pojedinca da će ga sredina i javnost osuditi i da neće odobriti njegov postupak, u snažnoj meri utiče na druge da ne preduzmu nedopuštena ponašanja. Isto tako, klima tolerancije i pasivnosti javnosti u odnosu prema nedopuštenim ponašanjima i delima gradjana, za mnoge može biti podsticaj za vršenjem krivičnih dela. Antikriminalni učinak kazne u smeru stvaranja i jačanja moralnih osvedočenja gradjana, može biti jako snažan faktor politike suzbijanja kriminaliteta, uz pretpostavku da su društveno-etički stavovi i pravila izraženi u zakonima i presudama, a u skladu s uverenjem gradjana.

Radi ostvarivanja generalno-preventivne funkcije, posebno je važno da je pravni poredak efikasan u otkrivanju, gonjenju i kažnjavanju delinkvenata, da se počinioci brzo otkriju i kazne. Činjenica da je društvo u stanju da uspešno ostvaruje pretnje kaznom i da svakog učinioca stiže za to zaslužena kazna, najbolji je način da se ostvari generalna prevencija. Ako pravni poredak redovno otkriva krivična dela i počinioce i što pre ih bez izuzetka kažnjava, sigurnije će se i sa više efekta postići cilj kažnjavanja. Učinak generalne prevencije se umanjuje ako društvo nije u stanju da redovno ostvaruje kažnjavanje, ako se ne kažnjavaju bez razlike svi učinioci krivičnih dela, ili ako se pak čestim pomilovanjima znatno skraćuju izrečene kazne. Prema tome, učinak generalne prevencije ne ostvaruje se najuspešnije teškim kaznama, već zadovoljavanjem moralnih osvedočenja gradjana, a naročito vaspitno-moralni učinak generalne prevencije pretpostavlja da su krivični zakoni, čitavo pravo, pravni i društveni poredak prihvaćeni od gradjana. Takodje ona traži i ima za pretpostavku jednu širu popularizaciju zakona, delovanja krivičnih sudova i njihovih osuda.

Što se tiče smrtne kazne, i ebolicionisti, i retencionisti, podržavajući svoje stavove vezane za smrtnu kaznu ističu generalnu prevenciju, ali sa različitih aspekata. Tako, prvi ovoj kazni odriču bilo kakav preventivni karakter, dok njene pristalice prevenciju smatraju jednim od glavnih argumenata koji opravdava njenu dalju primenu. U tom kontekstu podrazumeva se vaspitni uticaj na druge da u buduće ne vrše krivična dela, dok anglosaksonska pravna literatura, jednostavno govori o zastrašujućem dejstvu smrtne kazne, koja se stavlja do znanja svim gradjanima koji učine krivično delo za koje je ova kazna predvidjena. Suštinski posmatrano, generalna prevencija i jeste zastrašivanje, iako postoji generalna težnja u evropskim zakonodavstvima da se ovaj nedvosmisleni izraz izbegne. Sasvim opravdano se može postaviti pitanje zbog čega ne upotrebiti termin zastrašivanje, već generalna prevencija, u tom slučaju svakome bi bilo jasno njeno značenje i namena. Medjutim, zastrašivanje nije ni pedagoška kategorija, kao takvo anatemisano je i izgubilo pravo gradjanstva.

Čovečanstvo je od pamtiveka previše patilo i plašilo se pa je već vreme da se ovaj ogavni rekvizit psihološke represije protera iz zakonodavstva svih zemalja i da države iz svog kaznenog arsenala izbace motiv zastrašivanja. Ovo tim pre što se ono ne može dozirati i selektivno primenjivat ina one koji su spremni da vrše delikte, nego obuhvata sve koji bitišu u državnim granicama. Zato, država ne sme da razvija i neguje strah kod svojih gradjana. Vrlo se opravdano može postaviti pitanje nije li potreba za plašenjem drugih, odraz vlastitog straha i nesigurnost u postavljene ciljeve i način njihovog ostvarenja. Radi se o transmisiji i prevaljivanju ovog neprijatnog osećanja na podanike. Snažan društveni poredak, stabilno i demokratsko društvo, nikada

nije imalo razloga da plaši svoje državljane. Nasuprot, diktatorski režimi zbog straha od naroda imaju potrebu za zastrašivanjem. Još su sveža sećanja na fašističke vlade u Nemačkoj i Italiji, pre i za vreme poslednjeg rata, a i sada Iraka, Irana, i Sudana gde garniture na vlasti masovnim terorom pokušavaju zastrašiti stanovništvo da ono ne bi zatražilo putem pobune ekonomske i političke slobode.[7]

 

 

S toga, države ne bi trebale da uvećavaju strah kod svojih gradjana pretnjama smrću, već bi trebale da se bore i idu za tim da ga eliminišu. Strah je imanentan čoveku kao misaonom biću i deo njegove ličnosti, pa država nema moralnog prava da ga i ona plaši, naprotiv, treba čoveka da oslobadja straha koji se kod njega vekovima taloži. Istina je da se sa strahom mogu postići neki kratkoročni ciljevi, ali je cena za to velika.

Retencionisti opravdavaju smrtnu kaznu i navode da je ona neminovno zlo koje se nanosi pojedincu i pravda se time što se sa njom sprečavaju druga, brojnija zla koja bi se u budućnosti desila. Iz ovoga proizilazi da se društvo smrtnom kaznom brani od opasnih delinkvenata, jer na drugi način ne može da očuva svoje vrednosti i pravna dobra. Pri tome se razmišlja da delinkvent čineći zabranjeno delo razmišlja o tome kakve će posledice imati ako bude otkriven i da li će ta posledica biti njegova smrt, te ukoliko se ona pojavljuje kao krajnji represivni rezultat njegovog ponašanja, on odustaje od delikta. Ali, retencionisti nikada nisu ponudili valjane dokaze da bi potvrdili svoje stavove, tako da je sve ostalo u domenu pretpostavki, a tako će biti i u buduće, jer pristalice smrtne kazne nisu dokazali svoje tvrdnje iako su u tom pravcu preduzimana odgovarajuća istraživanja, koja su statistički dobijala svoje potvrde i idu u korist abolicionističkih tvrdnji i svodila bi se na sledeće:

1. Rezultati generalne prevencije, zbog same njene prirode, ne mogu se objektivno i na matematički način meriti. Da li će neko da počini neki kapitalan prestup, zavisi od mnogo činilaca i sve to spada u intimnu sferu ljudske ličnosti da bi se moglo meriti i saznati. Pored straha od kazne, koji se kao jedan od tercijalnih faktora ne može poricati, ne možemo eliminisati ni druge razloge koji su, isključivo ili u sadejstvu sa drugima, uticali na apstinenciju od zločina. Tu bi se mogli svrstati osećaj sažaljenja prema markiranoj žrtvi, religijsko opredeljenje koje zabranjuje zločin, strah od krvne osvete ili osude javnog mnjenja, razni moralni obziri i slično. Dakle, motiv odustajanja od zločina ne možemo tražiti samo u strahu od kazne jer postoje i drugi brojni motivi, mahom interne prirode, koji su od esencijalnog značaja da se ne pristupi finalizaciji nameravanog prestupa. Samim tim, efekti generalne prevencije, odnosno zastrašivanja, ne mogu se meriti a time ni dokazivati. Kod takvog stanja stvari, argumenat retencionista o generalnoj prevenciji, koji se u bitnom sastoji u zastrašivanju, gubi svaki rezon postojanja, pa ga valja eliminisati.

 

 

2.

Pretnja smrtnom kaznom može eventualno zastrašiti potencijalnog delinkventa samo ako on smatra da će sigurno nad njim biti izvršena. Stepen izvesnosti izvršenja smrtne kazne u direktnoj je korelaciji sa verovatnoćom da će zločin biti izvršen i obratno. Medjutim, bez obzira što se neko boji kazne, delinkvent u momentu izvršenja dela, zbog stanja u kojem se nalazi, ne misli na posledice ili, pretpostavlja da neće biti otkriven, ili ako bude otkriven da kazna neće iz bilo kojeg razloga biti izrečena, ili ako je izrečena da neće biti izvršena i slično. Na dalje, izvršenje smrtne kazne zavisi od mnogih okolnosti a u pretežnom broju slučajeva se ne izvršava. Prema tome, od intimne ubedljivosti prestupnika, da li će kazna biti izvršena ili ne, zavisi i preventivno dejstvo ove u odredjenom obimu. Pošto se radi o intimnoj sferi čovekove ličnosti, koja varira od slučaja do slučaja, od sredine, vaspitanja i slično, subjektivnu izvesnost kazne je nemoguće tačno objektivizirati, a samim tim i učinak generalne prevencije.

Brojna istraživanja, posebno američkih stručnjaka, osporila su svaku valjanost zastrašivanja kao načina prevencije najtežeg kriminaliteta. Uzorci na kojima se zasnivaju istraživanja su

reprezentativni a dužina posmatranog perioda je duga, pa dobijenim rezultatima treba pokloniti veru u smislu tvrdnje da smrtna kazna nije u funkciji generalne prevencije.[8] Ova istraživanja pokazala su

da izvršena pogubljenja nemaju očekivanih zastrašujućih efekata u smislu uzdržavanja od zločina, da postojanje ili nepostojanje smrtne kazne nema nikakvih uticaja na broj izvršenih ubistava i da posle ukidanaja smrtne kazne ne dolazi do povećanja broja kapitalnih zločina. Šta više argumentovano se tvrdi da je nakon obznanjivanja vesti o izvršenoj egzekuciji ustanovljeno "da je u mesecu posle pogubljenja bilo više ubistava nego u mesecu u kome je ubistvo izvršeno[9] što navodi na potvrdu teze o brutalizirajućim efektima smrtne kazne i efektu "ozverenja".

Ističe se da kod takvog stanja stvari, smrtna kazna ne samo da nema nikakvog preventivnog dejstva, već da ima kontra rezultat od očekivanog. Pravna istorija, sociološka i kriminološka istraživanja pokazuju da smrtna kazna nema generalno preventivno dejstvo i da surova i javna pogubljenja ne utiču na smanjenje teškog kriminaliteta, a često ga i produkuju.

 

 

3.

Istorija naroda i sudske hronike, ne samo da ne govore o zastrašivanju smrtnom kaznom, već dokazuju da su tamo gde su bili surovi zakoni i zločini bivali češći. Tako, Engleska je još u prvoj četvrtini prošlog veka imala u svojim zakonima više od 200 pretnji smrtnom kaznom za najrazličitije vrste i oblike zločinstava, pa ipak nije bilo pokrajine gde bi se pri jednakom stepenu civilizacije srazmerno izvršilo toliko zločinstava, koliko u Engleskoj.[10]

 

4.

Za razliku od Engleske, u Francuskoj u isto vreme sa većim stanovništvom i blažim krivičnim zakonodavstvom, broj kapitalnih zločina, ne samo da se nije povećao, nego se i značajno smanjio na šta upućuju statistički podaci.[11]

 

 

5.

Mnogi zločinci pre izvršenja zločinstva, za koji su bili kažnjeni, pristutni su bili kažnjavanju drugih zločinaca. Sveštenik Roberts iz Bristola uverava da je od 167 ljudi, koje je on tešio pred smrt, 161 izjavilo da su oni pre izvršenja dela, prisutni bili pri kažnjavanju drugih (u Parizu, na vrhu Monfokona stajala su vešala sa 16 stubova, na kojima je svaki put visilo po 50 do 60 zločinačkih trupova. Ovaj užasni prizor nije smetao parižanima da provode razvrat oko tih vešala).[12]

U Engleskoj i Francuskoj često se nalaze čitave porodice, koje se s kolena na koleno javljaju, takoreći kao klijenti za ešatof (gubilište-prim. D. I.). U tim porodicama dedovi, očevi, braća metali su glavu na panj ili su otišli na vešala.[13] U velikim varošima vreme i mesto izvršenja kazni, smatraju lopovi kao najzgodniju priliku za vršenje kradja. Izvršenje ubistava na sam dan kazne, ili uskoro posle toga, kad narodno pričanje još nije prestalo o tom dogadjaju, jedna je vrlo obična pojava. Bogorodski spominje ubistvo drugog dana posle kazne. Livingston navodi slučaj ubistva na sam dan kazne. Komisija zakonodavne skupštine u Masačusetsu, godine 1835. za dokaz, da smrtna kazna ne zastrašava, navela je nekoliko zločinaca, koji su izvršili zločinstva, neposredno posle kazne, pri kojoj su oni prisustvovali. U Irskoj, godine 1824. dželat, koji je često vršio smrtne osude sam je izvršio kradju, za koju je imao biti kažnjen smrću... U pruskoj, dva dželata ubili su svoju sestru u cilju, da se koriste njenim imanjem kao najbliži rodjaci.[14]

Izlažući da protivnici smrtne kazne pouzdano tvrde, da smrtna kazna ne zadržava i ne uzdržava ljude sklone teškim zločinima, Kastjakovski navodi: "Oni koji smatraju, da smrtna kazna zastrašava sude o zločinsvima po sebi, osnivaju dokaze po svojim vlastitim osećanjima, ili još češće, po osećanjima zamišljene ličnosti, koja živi u njihovom uobraženju; oni nju predstavljaju kao bojažljivo stvorenje, plašljivo i koje večno računa; usled toga njima se čini da je obuzdavanje moćnije što je pretnja žešća. No, u stvari ne biva tako. Kad čovek smišlja zločinstvo, u duši njegovoj ne preovladjuje strah od kazne, nego nadanje da izbegne kaznu. Premda je čoveku usadjen osećaj samoodržanja koji ga goni da izbegava neprijatnosti, osudice i smrt; ipak taj osećaj ne ugušuje u njemu druge strasti. Kada bi strah od smrti apsolutno vladao čovekom, onda nebi bio samoubica, ni vojnika, ni mornara; čovečanski rod ne bi znao za rizikovanja i opasna preduzeća u dalekim pokrajinama, ni zanate škodljive po zdravlje. Čovek se često ponaša tako, kao da se ničega ne boji; on zloupotrebljava svoje moći, on se igra svojim životom, kao da nikad ne može umreti. Uzrok zbog kojega čovek tako postupa, leži u slučajnoj opasnosti, koja navodi čoveka na zaborav i u pouzdanoj moći prirodnih pobuda i strasti, koje zaslepljuju čoveka i u najbližoj sadašnjosti skrivaju opasnu budućnost. Stoga rudar, radnik u fabirici baruta, vojnik, mornar, i ako je u izgledu smrtna opasnost, često je prezire za umerenu nagradu. Zato i zločinac, ne obazirući se na pretnju smrtne kazne, izvršuje zločinstvo pod uticajem drugih pobuda. Strah od smrtne kazne ima jednaku moć kako kod poštenoga čoveka tako i kod zločinca, i kao što prvog ne uzdržava od opasnih preduzeća tako ni poslednjeg ne zaustavlja na putu zločinstva. Pošto je smrt udeo svih ljudi, to zamišljeni strah od smrti ne može da porazi mnogo jače zločinca, nego časna čoveka, kome svakog minuta može dolaziti misao o smrti. Kakav uticaj može imati pretnja smrti na očajnog čoveka, čijom je dušom zavladao budikakav naročiti osećaj, kao npr. zavist, surevnjivost, osveta, korist, osećaj stalan, zapovedan? Za takvog zločinca smrt gubi svaki značaj; kadkad on sam, posle izvršenog ubistva, ili se predaje sudu, ili podiže ruku na sebe.

Kaže se da zločinac koga vode na ešafort, smatra za osobitu milost najgrozniju tamnicu, najteže radove, večitu robiju; iz ovoga izvode ovaj zaključak: strah od tih kazni ne može uzdržati od izvršenja zločinstva u toj meri, u kojoj može smrtna kazna. Prvo i prvo, svaki zločinac ne oseća ovakvu želju. Drugo, kad bi ovakva želja i bila opšta, ona ne govori u korist onog strahovanja od smrtne kazne koje bi imalo osobinu da zadrži od činjenja zločinstava. Nema sumnje da su očekivanja nasilne smrti teška za osudjenoga; ukoliko uobraženje više radi, u toliko je teškoća sve veća. Odugovlačenje i metodičnost spremanja, vršenja raznih formalnosti i propisa, ravnodušnost izvršitelja-sve ovo pričinjava najveće muke osudjenome. Ali ovaj strah od smrtne kazne jeste strah koji oseća osudjenik pred izvršenjem kazne, a ne zločinac pred izvršenjem zločinstva; ovaj kasni strah, koji istina uvećava pri tome nekorisno-težinu kazne, ipak je nemoćan da uzdrži od izvršenja zločinstva" (str. 73-74).

Istorijska iskustva, a ni komparativna empirijska istraživanja naučnika raznih specijalnosti, ne pružaju ni jedan dokaz da smrtna kazna deluje zastrašujuće u smislu uzdržavanja od zločina, ali i pored toga retencionistički stavovi se održavaju, posebno u judikatima pojedinih pravosudnih institucija gde u obrazloženjima na smrt osudjenih stoje razna upozorenja, npr. "neka ovo posluži kao opomena drugima", iz čega se zaključuje da će i drugi tako proći ako izvrše odredjene zločine, a ovakvu praksu održavaju mnoge zemlje.

Pored evidentnog nepostojanja zastrašujućeg dejstva smrtne kazne, govori se njenom fascinirajućem dejstvu na neke ljude, što spada u domen ispitivanja i proučavanja psihologije i psihijatrije, koji ne tangira tezu o kontra produktivnom dejstvu smrtne kazne i nepostojanju njenog preventivnog dejstva.

"U Srbiji je iskustvom nesumnjivo dokazano da su se najčešće odmetali u hajduke i postale višestruke ubice, žandarmi koji su bili u hajdučkim poterama i izvršavali smrtne kazne nad hajducima. Zašto njih izvršenje smrtne kazne nije zastrašilo!!!" (dr Ivan Janković). Iz ovoga primera jasno se može zaključiti da smrtna kazna ne zastrašuje u smislu da bi se odustalo od zločina, već deluje kriminogeno, s obzirom da se bivši egzekutori pretvaraju u ubice i tako se zločin uvećava. Isto tako, u Srednjem veku obilovale su smrtne kazne i izvršavale se javno, što nije rezultiralo nestankom kriminaliteta ili njegovim smanjenjem, što bi realno trebalo očekivati ako smrtna kazna zastrašujuće deluje.

"Turci su Srbe nabijali na kolac i sekli ih (seča knezova), ali ih nisu obeshrabrili da ne dignu Prvi a potom i Drugi srpski ustanak. Miloš Obrenović je surovo kažnjavao svoje protivnike koji su kršili tadašnje zakone (bundžije) ali time nije uspeo da spreči nekoliko buna koje su dignute protiv njega. Aleksanadar I je nemilosrdno proganjao komuniste, stavljao ih van zakona, osudjivao i ubijao ali to nije sprečilo KPJ da se iz godine u godinu omasovljava do te mere da su članovi KPJ 1941. godine organizovali jugoslovenske narode na dizanje ustanka protiv okupatora. Nemci su u toku Drugog svetskog rata učinili nečuvenu odmazdu (za svakog ubijenog Nemca streljali su po 100 talaca). Ništa im ta pretnja nije pomogla. Redovi NOB-a su iz godine u godinu masovno izrastali".[15]

A.F. Kistjakovski navodi jedan interesantan primer: "Pisar moskovskog pešadijskog puka Šabuni, streljan je 09. avgusta 1866. godine, što je udario svog komandira čete, a na nekoliko dana pre izvršenja krivičnog dela, on je svojom rukom prepisivao naredbu za korpus o streljanju jednog redova što je digao ruku na oficira. Te iste godine sam dželat u Djrenburgu naneo je starešini takvu uvredu za koju je bio predan vojnom sudu.[16]

Treba istaći da smrtna kazna i kada se izvodi tajno, kod ljudi budi atavističke i asocijalne instikte, a sa druge strane ona deluje kad nekih, posebno nezrelih, sugestibilnih i mladih, imitativno pa se tada pokazuje kao detonator novih zločina i asocijalnog ponašanja. Sasvim je sa etičkog gledišta smrtna kazna nonsens jer jedne treba ubiti kako bi se drugi vaspitali, što se ni pravno, niti etički ne može prihvatiti.

Ako bi se pažljivo sagledala svrha kazne, izvesno je da se ne bi moglo zaključiti da ona apsolutno popravlja, jer ima povratnika na koje kazna nije u dovoljnoj meri uticala i nije postignuta svrha kažnjavanja. Kod ostalih kazni za razliku od smrtne, postižu se uglavnom relativno dobri rezultati. Neki autori konstatuju da se smrtnom kaznom apsolutno ostvaruje svrha specijalne prevencije, da niko nakon izvršenja ove kazne nije počinio nikakvo krivično delo, dakle, ovde se dovodi u pitanje institut specijalne prevencije.

Abolicionisti, iako su zagovornici specijalne prevencije, smatraju da se svrha može i mora postići drugim manje strogim kaznama sa kojima se postižu isti ili bolji rezultati, insistiraju na primeni blažeg sredstva kada se njime postiže svrha koja se pretpostavlja-misli se na duže zatvorske kazne koje mogu biti kombinovane sa specijalnim zatvorskim režimom kada se tiče osudjenika za koje je trebalo izreći smrtnu kaznu. Tako, predlaže se duža vremenska kazna i ide čak do doživotnog zatvora ili pak drugačiji zatvorski režim. Smatra se da se na ovaj način može postići svrha specijalne prevencije i da nakon toga osudjenik neće vršiti krivična dela, naravno, sve ovo pod pretpostavkom da ne bude osudjen na doživotni zatvor, za koji se isto tako može reći da je u načelu apsolutno efikasan.

Retencionisti kazni doživotnog zatvora stavljaju ozbiljne zamerke, koje se uglavnom svode na opasnost da se i na doživotnom zatvoru izvrši novo ubistvo, ili da se pak aktom amnestije ili

pomilovanja osudjeniku redukuje kazna doživotnog zatvora, te da osudjenik dobije šansu da se nadje na slobodi i izvrši novi zločin, što se ne može prihvatiti s obzirom da je reč o neizvesnosti i davanjem atipičnom kvaliteta tipičnog. U odbranu svoje teze retencionisti ističu realnu mogućnost da osudjenik na doživotni zatvor ili pak drugu vremensku kaznu pobegne sa izdržavanja kazne, ponovi ranije ili učini novo krivično delo, a da je ovo verovatno jer osudjenik zna da neće biti pogubljen, jer nema smrtne kazne. I ovakvo rezonovanje takodje ne stoji, jer se mogućnosti bežanja zatvorenika ne može dati kvalitet opštosti, već se radi u tom slučaju o presedanu, u protivnom zatvore bi trebalo ukinuti jer ne bi služili svrsi za koju su osnovani, što bi dovelo do kolapsa kaznenog sistema. Isto tako, ne stoji ni primedba da osudjenicima kojima je smrtna kazna zamenjena zatvorskom, u situaciji su da ranije izadju iz zatvora i na slobodi počine novo delo. Naime, ako postoji institut amnestije i pomilovanja, a i uslovnog otpusta za ostale zatvorenike, zašto ga uskratiti težim delinkventima, imajući pri tome u vidu princip jednakosti gradjana. Uostalom, krivična zakonodavstva svih zemalja u mogućnosti su da suze primenu instituta amnestije, pomilovanja i uslovnog otpusta za pojedine kategorije osudjenika. Dalje, krivična zakonodavstva su u mogućnosti da ukinu ove institute i onemoguće njihovu primenu.

Izvesno je da se dugogodišnjom zatvorskom kaznom postižu potrebna očekivanja i rezultati koji se traže od specijalne prevencije. S toga se retencionističkim stavovima na paušalan način negiraju mogućnosti postizanja specijalne prevencije dužom zatvorskom kaznom. Kontra argumenti abolicionista imaju daleko jaču snagu i kao takve ih treba akceptirati. Što se tiče specijalne prevencije, kao razlogu opstajanja smrtne kazne, postavlja se i pitanje etičke opstojnosti ovakvog uporišta. Kod ostalih
kazni specijalna prevencija ima svoje sociološko, pravno i etičko opravdanje, dok kod smrtne kazne postoji jedna nova dimenzija specijalne prevencije. Postoji i mogućnost recidivizma, jer osudjeni može ponovo izvršiti isto ili drugo krivično delo, a novi krivični postupak prema povratniku predvidja strožiju kaznu. Prema tome, povrat znači da specijalno preventivno dejstvo kazne nije postugnuto. Ali, kada se radi o smrtnoj kazni, ta bojaznost otpada jer ova sprečava učinioca da ubuduće vrši krivična dela, dakle, nikada ih, uopšte ne vrši, pa kako je ona efikasna što se tiče ciljeva specijalne prevencije, smrtna kazna uvek i bez izuzetka isključuje povrat.

Retencionisti su, dakle, u pravu kada kažu da je ova kazna sa gledišta individualne prevencije dobra. No, sve intenzivnije se nameće pitanje da li je modus vivendi smrtne kazne u individualnoj prevenciji i da li moramo teške prestupnije sprečavati da eventualno i u budućnosti čine krivična dela, kažnjavajući ih smrću. Tačnije, treba li država da sačuva imanentni joj olimpijski mir i pretpostavljeno dostojanstvo ili, pak, da se spusti na nivo običnog smrtnika. Abolicionisti smatraju da bi država morala da se izdigne "iznad običnih ljudskih strasti" i da ne likvidira svoje gradjane, pa makar to bili i najteži zločinci. Država ima i racionalnu i moralnu obavezu da ne eliminiše svoje državljane jer smrtna kazna nikada nije jedino i najbolje rešenje. Uvek postoje blaža i humanija sredstva a, uz to, i efikasnija. Izvršavajući smrtnu kaznu država priznaje da je i pedagoški omanula. Ona, naime, nije uspela da vaspitno deluje. Sa druge strane, zadržavajući smrtnu kaznu, ona priznaje da ne veruje u vaspitanje i prevaspitanje, kao opšte prihvaćene socijalne i pedagoške kategorije. Na osnovu izloženog, smrtna kazna nema svoga pravno-političkog, sociološkog ni moralnog opravdanja jer iako, eventualno postoje nepopravljivi zločinci, to ne oslobadja državu obaveze da umesto smrtne kazne, kao apsolutne, ne postigne cilj sa drugom liberalnijom i čovečnijom, koja, uz to, ima i ekonomski efekat. Dugogodišnji zatvor predstavlja odgovarajuću represivnu meru sa kojom se postiže postavljeni cilj kazne, bar što se specijalne prevencije tiče. Abolicionisti se takodje pozivaju i na Marksovu misao "kakvo je to društvo koje ne poznaje boljeg sredstva odbrane od krvnika i koje proklamuje vlastitu brutalnost kao večni zakon".[17]

Kako je napred i navedeno, naše krivično pravo ne pominje u svojim zakonskim tekstovima odmazdu ili zastrašivanje kaznom kao njenu svrhu. Osveta i zastrašivanje nominalno se ne pojavljuju, a svrha kazne vidi se samo u specijalnoj i generalnoj prevenciji. Ali, ni jedno zakonodavstvo, pa ni naše, koje u registru sankcija ima smrtnu kaznu, ne može negirati odmazdu kao motiv kazne i zastrašivanje kao preventivni razlog njene egzistencije. Nesporna je činjenica da se smrtnom kaznom sigurno postiže svrha specijalne prevencije, isto tako nije sporno ni da racionalna i pragmatska zakonodavstva prema osudjenicima nikada ne primenjuju veću dozu represije ako se svrha može postići blažom merom a ovakvo rezonovanje i popstupanje nalažu i razlozi morala. Zato se smatra da uvek treba izbegavati nasilje kada ono nije u funkciji cilja zbog koga se sprovodi, s toga oštre krivične sankcije ne treba primenjivati kada se svrha može postići blažim. Ali, i pored toga, izvesno je da se u pretežnom broju zemalja primenjuje smrtna kazna iako je moguće ostvariti njenu svrhu u smislu prevencije, blažom represivnom merom-zatvorom.

Konačno, može se zaključiti da smrtna kazna nije u funkciji, kako specijalne, isto tako i generalne prevencije i u kontekstu toga, nije u funkciji svrhe kažnjavanja.

 

Žagubica, marta 2000.g
Docent dr Dragan Ilić
Pravni fakultet u Prištini

 

SiriusLex

Postavqeno na Sajt

16.12.2001. godine

Broj reči

7702

Na vrh strane

Rad pripremio za sajt Jovan Stanojević

 



[1]. B. Cejovic: Krivicno pravo opšti deo, Nauèna knjiga, Beograd, 1987. godine, str. 386-387.

[2] N. Srzentic, A. Stajic, Krivicno pravo opšti i posebni deo, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1970. godine.

[3] Lj. Jovanovic: Krivicno pravo, opšti deo, Savremena administracija, Beograd, 1980. godine, str. 302.

[4] F. Bacic: Krivicno pravo, opšti deo, Informator, Zagreb, 1980. godine, str. 395-396.

[5] F. Bacic: op. cit. str. 399-400.

[6] F. Bacic op. cit. str. 400.

[7] S. Marinovic: Državni ritual smrti (smrtna kazna), "Pokret", Podgorica, 1996. godine, str. 276-277.

[8] S. Marinovic op. cit. str. 279.

[9] Reè je o americkom istraživacu-ekonomisti Isaku Elricu (Isaac Elrich): The deterrent effect of capital punishment: A question of life and death, American Economic, Review, 81.379-417, 1975. godine.

[10] S. Marinovic: op. cit. str. 281.

[11] Lucas, Ch: Du systeme penal et du syistem repression en general de la penie de mort en partikulier,

Paris, 1827, pp. 14-16.

[12] Mittermaier: Die Todesstrafe nach den Ergebniss der wiss. Forschr. u.s.w. H. 1862. && 14-16,

navedeno po Kistjakovski: Ispitivanje o smrtnoj kazni, str. 72.

[13] Mittermaier: op. cit. str. 72.

[14] S. Marinovic: op. cit. str. 281-282.

[15] S. Marinovic: op. cit. str. 284-285.

[16] A.F. Kistjakovski: op. cit. str. 72-73.

[17] S. Marinovic: op. cit. str. 290-291.