SiriusLex

Dr Dragan Ilić

 

POLOŽAJ SUDA I SUDIJA KOD NAS

 

Atistotel je pre nešto više od XXIII vekova rekao: "Ići sudiji znači ići pravdi". Sudija je oličenje pravednosti, a ove njegove reči i danas su aktuelne. Dakle, tim večnim rečima iskazan je čitav moralni i pravnički univerzum, iskazana je takodje svrha prava i neophodnost suda i sudija, kao i položaj sudija u tim neophodnostima.

Kako se i vidi, položaj suda i sudija, bio je označen još pre Hrista, i to više vekova pre njega.

Za Aristotela, pravedno se uvek nalazilo u nekoj proporciji, a proporcija je označavala jednakost odnosa. Pravednost je vrlina zato što u sebi podrazumeva poštovanje zakona, kao i postupanje prema drugima, kao prema sebi jednakima. Može se reći da je ona veća od svih vrlina, jer u sebi sadži sve druge vrline. Prema njegovoj filozofiji, opšti pojam pravde, moguće je dekomponovati na dve kategorije, a to su komutativna i distributivna pravda.

Prema prvoj-komulativnoj pravdi, neophodno je da sudija primenjuje pravo jednako prema jednakim slučajevima, a nejednako prema nejednakim slučajevima. Dakle, to je upravo taj princip pravičnosti, koji se postiže apsolutnom sredinom putem aritmetičke proporcije. Ali, da bi se princip jednakih proporcija mogao pravično primeniti, potrebno je da sudija vodi računa i o distributivnoj pravdi, koja se zasniva na načelu uvažavanja individualnih svojstava, kao što su savesnost, krivica, psihičke i stručne sposobnosti, materijalne prilike i neprilike, korišćenje tudje nevolje, odredjene promenjene okolnosti i slično. Kao stožerna vrlina, pravda se postiže ostvarenjem celine komutativne i distributivne pravde, bez obzira na činjenicu koje je pravno područje u pitanju.

Sasvim je izvesno da je zadatak sudije da prilikom primene opšte norme na konkretan slučaj, pronadje odredjene tačke vezivanja komutativne i distributivne pravde, pre svega iz razloga što je distributivna pravda zavisna od prostora i vremena, s obzirom da svaki pravni sistem ima svoje kriterijume o tome, koje individualne i društvene vrednosti treba pravno štititi i u kom obimu. Ovo je pitanje karaktera i stalnosti odredjene zajednice, pitanje filozofske i političke konstitucije, ekonomske i moralne emancipacije, radi se o pitanju stepena kulture i prosvećenosti jedne pravno organizovane zajednice.

Zbog toga primena načela komutativne pravde, uvažavanjem distributivne pravde, izaziva pred sudom potrebu prethodne selekcije i kvalifikacije svakog pojedinog slučaja metodom komparacije i konstelacije jednakosti, ili pak nejednakosti.

Dakle, primenjujući opštu pravnu normu na konkretni slučaj, sudija mora voditi računa o celini kategorije pravde i pravičnosti, gde se inače nalaze njeni statički i dinamični sastavni delovi. Komutativna pravda je formalna, a ujedno i apsolutna i kao takva predstavlja statički deo opšteg pojma pravde, a distributivna pravda nije apsolutna u konkretnom sistemu pozitivnog prava, s obzirom da iskazuje princip uvažavanja individualnih svojstava, a što je predmet konkretne ocene prostorno vremenske stvarnosti, te kao takva predstavlja promenljivi deo u tom istom opštem pojmu pravde. Tako, distributivna pravda unosi u opšti pojam pravde odredjeni stepen relativnosti, što podrazumeva da pravda poseduje vremensku, a i prostornu dimenziju. Zato, ona se odnosi na konvencionalne kategorije i norme pozitivnog prava, ali ne i na univerzalno prirodno pravo, kao večno i autonomno, koje predstavlja prostor na kome pre svega egzistira komulativna pravda. Ona se upravlja po načelima ius strictum, a distributivna ius aequum.

Inače, u nelegitimnom pravu, pravda i pravo se ne podudaraju pa se intervencija pravičnosti snažnije javlja kao supletorni činilac u regulisanju odredjene pravne situacije. U ovom slučaju, uloga suda i sudije presudna je u smislu ostvarenja konkretnih visokih načela škole prirodnog prava, a ujedno i skretanja nelegitimnog prava u vode legitimnog prava.

Pravo ne treba shvatiti u tom smislu kao nasilje jednih nad drugima, s obzirom da bi takvi zakoni bili nelegitimni i traje dok traje i volja vladajuće klase.

Domen pojma pravne države, najveća je tema, kada je reč o položaju prava i institucija koje ga primenjuju, izvesno je da država ne stiče svojstvo pravne države, tako što će u svom ustavu konstatovati da je pravna država, već to postaje u onom slučaju kada rezultat prava na to ukazuje, da je pravo legitimno u svom nastanku i legalno u svojoj primeni.

Dakle, kada se podje od univerzalnih, autonomnih i stalnih ljudskih vrednosti, koje čine osnovu škole prirodnog prava, sasvim osnovano može se postaviti pitanje da li može postojati pravna država bez škole prirodnog prava. Označena, a i utvrdjena prava od strane ove škole upravo predstavljaju legitimitet prava, bez obzira na prostorno vremensku dimenziju. Svakako, to je prvi korak na putu izgradnje pravne države, koji zahteva i drugi, legalitet u primeni tako ustanovljenog legitimnog prava. U stvari, taj legalitet znači jednako postupanje u jednakim slučajevima u smislu kumulativne i distributivne pravde. Tako se dolazi do prostora na kome obitava pravna država, prostor na kome demokratsko društvo usvaja i štiti univerzalne vrednosti škole prirodnog prava. Ovo za sudije znači da je izbor izvršen pomoću prava, ka pravdi, kao potpunoj vrlini.

Tako, ovakvim izborom i obakvom odlukom, našli bi se na putu na kome postoje sasvim objektivni uslovi da se sačuva dostojanstvo i autoritet suda i sudija, posebno da se stekne, a i sačuva njihova nezavisnost i objektivnost. Ovo podrazumeva da se takva svojstva ne stiču ipso facto, već se dolazi u kontekst stvari u kome postoje uslovi za sticanje takvih svojstava. Ta svojstva, sud i sudije mogu steći samo u uslovima pravne države, u kojoj kvalitet i količina prava odgovara interesima većine, a u kojoj se takvo pravo primenjuje po principu apsolutnog legaliteta.

Na protiv, u uslovima nepravne države, posebno u uslovima socijalističkog prava, koja pravo shvata i primenjuje kao samovolju vladajuće partije, u tom slučaju ne postoje objektivni uslovi za nezavisnost sudstva i sudija. Klasno pravo, ili pak partijska država zahteva i klasno sudstvo.

Što se pak tiče nezavisnosti suda, moglo bi se konstatovati da se radi o neminovnom atributu njegove funkcije. Nezavisnost se posebno omogućava primenom načela podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Podrazumeva se, sve u okviru pravne i demokratske države, s obzirom da demokratija sama za sebe nije dovoljna za postojanje i očuvanje nezavisnosti suda. Ukoliko se pretpostavi da takvo demokratsko uredjenje u kome svu vlast drži narod, koji i sam sudi, u tom slučaju objektivnost suda ne može biti dovedena u pitanje. Medjutim, kada se demokratski princip organizuje po načelu ustavnosti i zakonitosti, u tom slučaju nezavisnost suda obezbedjuje se delovanjem pravne države, što znači da nezavisnost sudstva predstavlja organski deo pravne države, u tom slučaju radi se o takvoj državi koja je u svom pravnom sistemu u tolikom stepenu obezbedila vladavinu načela legitimiteta i legaliteta, da se ona kreću u granicama društvene tolerancije, dakle, vladavine prava a ne sile i počinjenost svih da se ponašaju u skladu sa pravom, u smislu dužnosti. Stepen društvene tolerancije ogleda se u dvojakom smislu, da li je u konkretnoj situaciji bila obezbedjena slobodna volja i njeno slobodno ispoljavanje, svih onih koji su pozvani da donesu odgovarajuću odluku, a što se može utvrditi egzaktnim putem, kao i da je ostvaren neophodni stepen pravne sigurnosti.

Neophodno je navesti da se društveni status sudije, njegov socijalno ekonomski položaj i ugled nalaze ispod svake granice podnošljivosti.

Nezavisno sudstvo ne podrazumeva samo proklamovanje nezavisnosti i uvodjenje stalnosti i nepromenljivosti sudija, već stvarne promene u društvenim odnosima, stvaranje svih potrebnih uslova za funkcionisanje nezavisnih sudova i svakako davanje svih garancija pune nezavisnosti sudstva. Bitne komponente nezavisnog sudstva su i odgovarajući društveni i socijalni status sudija, njihova ekonomska samostalnost, potrebni uslovi rada i odgovarajući ugled, obzirom da sama sudijska funkcija ne nosi sa sobom viši socijalni položaj koji bi mogao nadoknaditi sve koji sudijama daju njihova nedostojna plata, nerešena stambena pitanja, a u okviru toga i neodgovarajući uslovi rada. Dobro sudstvo pretpostavlja i dobar, precizan , savremen i kompaktan pravni sistem, od koga smo mi daleko, bar za sada.

Izvršna i zakonodavna vlast je promenljiva, medjutim, mora postojati jedan stalni elemenat državne vlasti, koji je garant zaštite nepromenljivih i trajnih društvenih vrednosti, kao što su to sloboda i prava, lična sigurnost i imovinska bezbednost. Taj elemenat državne vlasti su sud i sudije, koji moraju imati sve garancije potpune samostalnosti i nezavisnosti. Još uvek je dominantna stara društvena svest o pložaju sudstva, a i dalje se izgleda ne želi sagledati značaj sudske vlasti i suda. Suprotno zahtevima za dobijanjem svih potrebnih garancija, postavlja se već izabljena teza o predominantnosti privrednih i političkih problema nad pravnim.

 

 

Bez obzira na činjenicu što je neophodna i očigledna nužna potreba hitnog preuredjivanja sudstva, nalazimo se u krugu nedodirljivosti pojedinih rešenja koje je praksa u potpunosti odavno obezvredila. Aktuelan je i dalje potpuno pogrešan pristup da se položaj suda i sudija razmatra u okviru opšteg položaja državne uprave, i ako oni nisu ekvivalenti. Za sudije su i dalje dominantni kriterijumi koji ga čine dobrim činovnikom, a mišljenje o njemu, umesto najviših sudskih instanci daje izvršna vlast. Procesno pravna uloga sudija nije adekvatno rešena. Fizički napadi na sudije sve su češći uz prisustvo pretnji i nesigurnosti. Tako, umesto zajedničkog angažovanja svih oblasti vlasti i nauke na novom projektu za uspostavljanjem odgovarajućeg položaja sudstva, koji će garanzovati njegovu potpunu nezavisnost i samostalnost, nude se parcijalna i uglavnom površna rešenja. Istovremeno zamenom teza, akcenat se stavlja na uporna proveravanja da li je sudija ispunio normu, koja mu je odredjena od strane vansudskih faktora kao realna i traže se subjektivni uzroci neefikasnosti i sporosti suda i proverava radna disciplina, te se tako na neki način ublažava odgovornost za zapušteno sudstvo i pravosudje i teži se ublažavanju te odgovornosti. Pri normi, o kojoj je bilo reči, nedovoljno se vodi računa o strukturi predmeta, tako nekada je moguće ostvariti normu sa 200 i više procenata, a nekada sa 50 i manje procenata, što upravo sve govori da se norma ne može uvek primeniti i da zavisi od konkretne strukture predmeta, te svakako na ovom polju treba nešto radikalnije preduzeti.

Izvesno je da stoje sasvim opravdane kritike upućene na rad suda, njegovu sporost i neefikasnost, nedovoljnu stručnost i kvalitet, a ponekad i nedostatak profesionalne kulture i nužne sudijske etike, medjutim, da bi sve ove kritike s jedne i opravdanja s druge strane imale karakter racinalnih činova, neophodno je da se saglasimo u osnovnom polazištu, a to je da je položaj sudije daleko ispod nivoa koji bi on trebalo da ima. Ukoliko se složimo sa ovim, nameće se sasvim logičan zaključak da je suština problema sudstva u vansudskoj sferi, kao i neadekvatnom društvenom vrednovanju. Neophodno je poći od toga da smo dužni sasvim precizno utvrditi uzroke neodgovarajućeg položaja sudstva i jako smanjenom ugledu sudija. Mora se prepoznati u kojoj meri pravna nekultura elita direktno utiče na vrednovanje značaja statusa i položaja prava, suda i sudija. Ako te elite ne pristaju da sagledaju značaj sudije i samostalnog i nezavisnog sudstva, kao i ako i dalje nisu spremne da se podvrgnu načelu pravne države u kojoj sudija zasniva svoju neutralnost na punoj samostalnosti, pa i ekonomskoj, u tom slučaju one apsolutno negativno utiču na oblikovanje sveukupne pravne kulture i izmiču osnovu za uspostavljanje pravne države, a njihov odnos prema pravu i institucijama koje ga primenjuju, direktno utiču na vrednovanje i prava, a i tih institucija, kao i na stvaranje javnog mnjenja o ulozi i značaju prava, suda i sudija.

Svakako da je jedna od važnih garancija sudijske nezavisnosti i stalnost, koja pretpostavlja da vršenje sudijske funkcije prestaje samo na osnovu zakonom predvidjenih razloga.

Izvesno je da je jedna od prvih garancija nezavisnosti sudija način njihovog izbora. Sa stanovišta komparativnog i retrospektivnog pogleda, postoje tri osnova načina izbora sudija. Prema prvom, sudije se imenuju od strane upravne vlasti sa liste kandidata koji su predloženi od strane sudskih kolegijuma ili pak ponegde sa liste sačinjene od upravne vlasti. Prema drugom sistemu, a što je posebno karakteristično za veliki broj zemalja SAD, sudije se biraju na opštim izborima, od najšireg izbornog tela. S jedne strane ovaj sistem obezbedjuje široku primenu demokratskog principa, a s druge strane ovako široka javnost, izvesno je ne može imati potrebne podatke za procenu, niti pak ima odgovarajuću stručnost. Na ovaj način sudije se biraju na kratak rok, što podrazumeva da nije obezbedjena njihova stalnost. U tom smislu, u SAD situacija je nešto poboljšana, jer su lokalne advokatske komore preduzele neophodne mere za procenjivanje kvalifikacije kandidata za sudijska zvanja. Medjutim, u toj zemlji, sudije se uglavnom biraju iz redova advokata, a nešto redje iz državne službe ili sa univerziteta. Konačno, prema trećem sistemu, izbor sudija vrši se od samih sudijskih tela, slično kako se to radi sa izborom univerzitetskih nastavnika. Ovakav sistem pruža veliku dozu zaštite od političkih zloupotreba, ali mu se prigovara da ne odgovara načelu podele vlasti, jer jedna vlast, u konkretnom slučaju sudska ne može proizilaziti iz same sebe. Isto tako, ovom sistemu se prigovara da stvara esnafski duh, lične simpatije i antipatije.

 

 

Kod nas, prema aktuelnom sistemu izbora sudija, izbor vrši Narodna Skupština Republike Srbije, s tim što mišljenje o kandidatima daje upravna vlast, konkretno ministar pravde, a po prethodno pribavljenom mišljenju suda.

No, čini se prihjvatljivim da bi izbor sudija ipak trebalo prepustiti sudskim kolegijumima, koji bi vršili izbor sudija na osnovu pisanog i objavljenog referata za svakog prijavljenog kandidata, s tim što bi istu sačinjavali pored iskusnih sudija i poznati pravni stručnjaci, kao što su profesori univerziteta, a i iskusni advokati predloženi od strane Advokatske komore Srbije. Tako, referat bi se objavljivao javno i ostavljao bi se odgovarajući rok za stavljanjem eventualnog prigovora od za to zainteresovanih lica, a potom bi se pristupilo glasanju, odnosno izboru od strane sudskog kolegijuma na za to uobičajeni način.

Sasvim je izvesno da bi se moglo razmisliti i o tome da eventualno kao i sada izbor sudija vrši Narodna Skupština Republike Srbije, kako je to i sada, s tim da predlog daje Sudsko veće. Smatramo da bi u ovom slučaju prihvatljivim bio predlog da Sudsko veće čini odredjeni broj članova iz redova Narodne Skupštine Republike Srbije, univerzitetski profesori pravnih nauka, odredjenih iskusnih pravnika, advokata i sudija.

Na osnovu izloženog, moglo bi se reći da bi u izboru sudija uvek trebalo polaziti od toga da suditi drugome i izricati prava i pravde drugome kao sebi ravnom, što znači obavljati svetu dužnost, kako se uostalom to govorilo još antičkoj kolevci prava. Pretpostavka za takvo sudjenje je da se sudija mora izdići iznad svih strasti i interesa i presuduti tako i na takav način kako bi i sam sebi presudio. Ovo podrazumeva da sudija ne postupa po principu automatizma, već svaki predmet postaje deo njega samog, kao i njegove profesije i opšte svesti. Otuda proizilazi da je sudijska dužnost iznad svih drugih dužnosti.

Upravo, zbog svega ovoga, sudija nije činovnik u smislu naredbodavne hijerarhije. Iz ovoga proizilazi da se sudija ne podvrgava činovničkom režimu, kako u pogledu radnog vremena, isto tako i u pogledu drugih činovničkih atributa, visine plate, materijalnog položaja i drugo. Svakako da jedna norma i standard u obavljanju poslova mora postojati.

Medjutim, kod nas se u praksi uglavnom postupa suprotno od napred navedenog. Sudija ima neko svojstvo činovnika, kako u pogledu radnog vremena, isto tako i u pogledu ostalih prava. U sudovima se kontroliše dolazak sudije na posao od raznih savremenih sredstava, pa do prevazidjenih.

Tako, u nekim sudovima koriste se video kamere, koje prate dolazak i odlazak sudija sa posla, u drugim pak magnetne kartice, u trećim se vode knjige u koje sudije upisuju svaki izlazak i dolazak na posao, ili se to zavisno od suda vodi nekom drugom metodom. Tome se toliko pažnje poklanja, malte ne kao da sudija radi u nekoj fabrici na traci i da će ga mimoići neki poluproizodi zbog zakašnjenja na posao. Pri ovome, najverovatnije, svesno se prelazi preko toga da nekada sudjenja traju i po više sati nakon isteka radnog vremena, a odredjeni predmeti zbog svoje strukture i složenosti iziskuju posebnu pripremu van radnog vremena, po podne, uveče, preko vikenda ili u vreme praznika, a isto tako i konsultaciju sudske prakse, te izradu odluka, pa se iz konteksta nevedenog sasvim logično može zaključiti da je radno vreme sudije daleko veće od propisanog-8 sati dnevno, pa imajući u vidu napred navedeno, kao i izbor sudije, težinu posla koju obavlja i drugo, smatramo da je sasvim razjašnjeno da sudija nije činovnik.

Isto tako, treba imati u vidu da je sudija ličnost javnog poverenja, a dok to poverenje traje odgovoran je samo zakonu i svojoj savesti.

Konačno, sudija je zakon koji govori (iudex est lex loquens), ne po načinu automatizma, već po načinu neophodnosti svojstava, stručnosti, mudrosti i savesti, a sva ova svojstva može se konstatovati čine pravničku i opštu kulturu.

S toga, ovakav sudija u obavljanju sudijske dužnosti, neophodno je da ide korak od zakona, ali ne i bez zakona, a ići takvom sudiji, znači ići pravdi.

 

Požarevac, juna 1999. godine
Dr Dragan Ilić
sudija Okružnog suda u Požarevcu

 

 

SiriusLex

Postavqeno na Sajt

16.12.2001. godine

Broj reči

2766

Na vrh strane

Rad pripremio za sajt Jovan Stanojević