| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 23.03.2017 | Број: Уж-3066/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, и др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Цветановића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на сед ници Већа одржаној 23. марта 2017. године, донео је
1. Милош Цветановић из Ниша поднео је Уставном суду, 3. априла 2014. године, преко пуномоћника Предрага Стефановића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 58. и 59. Устава Републике Србије. Подносилац се истовремено позвао и на повреду права гарантованог одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Поднеском од 30. јуна 2016. године је допуњена та уставна жалба.
Наведени подносилац поднео је 12. фебруара 2015. године, преко пуномоћника Радоја Стефановића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу и против решења Врховног касациопног суда Рев. 585/14 од 12. јуна 2014. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 32, 36, 58. и 59. Устава. Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду права из чл. 17, 18. и 23. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слоб одама, као и на повреду права из чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У првобитно поднетој уставној жалби, подносилац детаљно образлажући парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, наводи да му је оспореном првостепеном пресудом повређено право на образложену судску одлуку јер не садржи јасне и разумљиве разлоге о томе зашто првостепени суд није прихв атио преиначење тужбе, нити тај суд даје довољне и јасне разлоге зашто је у потпуности прихватио налаза вештака Специјалне затворске болнице на основу којег је утврђено да је пок. Божидар Цветановић приликом закључења спорног уговора о доживотном издржавању био потпуно пословн о способан. Такође, подносилац указује и да другостепени суд није свестрано размотрио и одговорио на наводе из његове жалбе изјављене против првостепене пресуде, а који су се односили на утврђење да је пок. Божидар приликом закључења спорног уговора о доживотном издржавању био потпуно пословно способан, при чему се оспорава другостепена пресуда и у делу којим је оцењен као правилан закључак првостепеног суда да се, у конкретном случају, не дозволи преиначење тужбе. У уставној жалби се тврди да је предметним станом у Краљеву пок. Божидар могао да располаже искључиво заје дно са његовом сада пок. супругом Љубицом, будући да је тај стан био њихова заједничка имовина стечена у браку. Имајући у виду наведено, подносилац предлаже да се у тврди повреда означених права и да се поништи оспорена д ругостепена пресуда.
У накнадно достављеној уставној жалби се, најпре истиче да отправак оспореног решења Врховног касационог суда Рев. 585/14 од 12. јуна 2014. године није достављен адвокату Радоју Стефановићу који је у име подносиоца уставне жалбе изјавио предметну ревизију и који је био овлашћен да га заступа у поступку по том ванредном правном леку, већ његовом адвокату Милошу Павловићу који је био овлашћен да подносиоца уставне жалбе заступа у поступку по предлогу за понављање поступка. С тим у вези подносилац указује да је Милош Павловић, након што је примио оспорено ревизијско решење доставио подносиоцу уставне жалбе који га је проследио адвокату Радоју Стефановић у, те је као датум пријема ревизијског решења означен 24. јануар 2015. године. Наводи о повреди означених права заснивају се, пре свега, на тврдњи да је против решења Апелационог суда у Нишу Р. 364/14 од 21. маја 2015. године била дозвољена жалба Врховном касационом суду , а да то решење није дос тављено подносиоцу како би против њега уложио ж албу, као и да је оспорено ревизијско решење донело трочлано уместо петочлано веће Врховног касационог суда . Поред тога, подносилац сматра да је против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године била дозвољена ревизија. Полазећи од наведеног, подносилац предлаже да се поништи оспорено ревизијско решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Нишу П. 394/10 (раније спис Општинског суда у Нишу П. 4810 /08) и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 29. јула 2008 . године Општинском суду у Нишу тужбу пр отив тужене Љиљане Л инденбаум, ради поништаја уговора о доживотном издржавању.
Оспореном пресудом Основног суда у Нишу П. 394/10 од 5. јула 2013. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је ништав уговор о доживотном издржавању закључен 18. јула 2003. године пред Општинским судом у Нишу између сада пок. Божидара Цветановића, у својству примаоца издржавања, и његове кћери Љиљане Л инденбаум, у својству даваоца издржавања, док је ставом другим изреке обавезан тужилац да туженој накнади трошков е парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да су сада пок. Божидар Цветановић и Љубица Цветановић били смештени у Герентолошком центру од 11. јула 2003. године; да се спорним уговором о доживотном издржавању пок. Божидар обавезао да туженој као даваоцу издржавања, у наслеђе после своје смрти остави таксативно набројане непокретне и покретне ствари у Нишу и Краљеву, док се тужена обавезала да издржава до краја живота како примаоца издржавања тако и његову супругу, своју мајку Љубицу Цветановић и брата Станислава Цветановића, који је у то време био на лечењу у Београду, као и да родитељима уплаћује смештај у Герентолошком центру у Нишу, да све троје у болести лечи и негује и да им указује сваку другу помоћ, као и да их након смрти сахрани по народним обичајима; да из налаза и мишљења вештака неуропсихијатра др Јелене Младеновић произлази да је пок. Божидар због здравственог стања у тренутку потписивања предметног уговора био делимично посло вно способан и није могао да схвати значај правне радње коју предузима и последице које из ње проистичу ; да је након примедбе тужене на претходно наведено вештачење спроведено ново вештачење од стране новог вештака неуропсихијатра др Слободана Серафимовића из чијег налаза и мишљења произлази да је пок. Божидар у тренутку потписивања предметног уговора био потпуно пословно способан и да је могао да схвати значај правне радње коју предузима и последице које из ње проистичу; да је након неуспелог усаглашавања мишљења наведених вештака спроведено ново вештачење сада од стране комисије вештака Специјалне затворске болнице у Београду; да је на основу налаза и мишљења комисије вештака Специјалне затворске болнице у Београду од 1. новембра 2012. годи не утврђено да је пок. Божидар дана 18. јула 2003. године био способан за расуђивање, односно да је могао да штити своја права и да брине о својим интересима, као и да је пок. Божидар у тренутку потписивања уговора био потпуно пословно способан и могао да схвати значај и последице радње коју предузима; да је пуномоћник тужиоца незадовољан налазом и мишљењем наведене Комисије приговорио на исти поводом којег приговора се Комисија изјаснила и остала при свом налазу и мишљењу; да су закључењу предметног уговора поред судије и записничара присуствовали су још адвокат Слободан Ристић, сведоци Љубинка Ђинђић, Јасмина Петковић, др Милутин Станковић - неуропсихијатар и Љубинка Динић, социјални радник Герентолошког центра у Нишу; да су Љубица и Божидар били смештени у Герентолошком центру све до своје смрти, и то сада пок. Љубица до 18. маја 2006. године , а пок. Божидар до 8. априла 2008. године; да је тужена у потпуности испунила преузете уговорне обавезе, плаћала је како трошкове лечења тако и све друге трошкове у вези са лечењем у Београду и Краљеву за свог сада пок. брата Станислава као и трошкове смештаја својих родитеља у Герентолошком центру; да је тужена плаћала посредством своје кћери Људмиле; да је тужена ангажовала Љубинку Ђинђић а потом и Весну Стевановић да неколико пута недељно посећују њене родитеље у Герентолошком центру и старају се о томе да им набаве све што им је потребно (храну, лекове, пелене и друго) за шта је Весни плаћала 50 евра месечно; да су, осим наведених лица, сада пок. родитеље тужене обилазили и Споменка Стаменковић - медицинска сестра, а пријатељица тужене, као и унук овде тужилац Милош, који је с времена на време баби и деди доносио храну, сокове и сличне потребштине, који је у једном периоду истима куповао и пелене и лекове, али је то чинио од новца који је дуговао туженој и на који начин је свој дуг према истој компензовао; да је тужена, након смрти све троје корисника издржавања из уговора, исте сахранила према месним обичајима, односно финансирала све трошкове у вези сахране и родитеља и брата, почев од куповине гробних места, набавке сандука па до плаћања свих подушја.
Поред тога, Основни суд у Нишу је у оспореној пресуди навео шта је сведок Милутин Станковић, иначе консултант Геронтолошког центра, који је као лекар неуропсихијатар, а не као вештак , присуствовао потписивању спорног уговора, изјавио приликом сведочења, те да је том приликом, поред осталог, објаснио зашто је пок. Божидар био пословно способ ан за потписивање предметног уговора о доживотном издржавању.
Првостепени суд је констатовао да није нашао ниједан разлог из члана 203. став 1. Закона о наслеђивању због којег би могао да поништи предметни уговор о доживотном издржавању. Наиме, у поступку је утврђено да је тужена у свему савесно и одговорно ис пуњавала своје уговорне обавезе. Затим је утврђено да је Божидар био потпуно пословно способан у време закључења предметног уговора о доживотном издржавању. С тим у вези Основни суд у Нишу није прихватио налаз и мишљење вештака - неуропсихијатра др Јелене Младеновић јер не садржи довољне и јасне разлоге о непостојању послове способности пок. Божидара у тренутку закључења спорног уговора о доживотном издржавању, као и из разлога што је у супротности са налазима и мишљењима вештака – неуропсихијатра Слободана Серафимовића и комисије вештака Специјалне затворске болнице у Београду. Међутим, првостепени суд је у потпуности прих ватио налазе и мишљења вештака - неуропсихијатра др Слободана Серафимовића и комисије вештака Специјалне затворске болнице у Београду , имајући у виду да су ти налази и мишљења у погледу пословне способности пок. Божидара у тренутку закључења спорног уговора међусобно сагласни, јасни, разумљиви и у потпуности образложени, при чему су дати од стране за то овлашћених и стручних лица из области неуропсихијатрије и судске психијатрије.
Првостепени суд је закључио да је тужилац кроз преиначени тужбени захтев, постављен као евентуални, тражио утврђење да једна половина стана у Краљеву представља заоставштину пок. Љубице по основу стицања у браку чему се тужена противила, а да прихватање преиначене тужбе не би било целисходно дозволити с обзиром на дужину трајања парнице од пет година и да су током поступку утврђиване чињенице везане за пословну способност пок. Божидара и испуњавање обавеза од стране тужене, као даваоца издржавања .
Првостепени суд још налази да из конклудентних радњи пок. Љубице произлази да је њена права воља била да пок. Божидар управо са туженом закључи оспорени уговор о доживотном издржавању и да на тај начин обезбеди издржавање за обоје, као и за заједничког сада пок. сина Станислава. Ово стога што пок. Љубица до своје смрти није покренула поступак за деобу заједничке имовине, нити је то неко други учинио све до смрти пок. Божидара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Нишу П. 394/10 од 5. јула 2013. године. У об разложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да побијана пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1 ), 2), 5), 7 ) и 9 ) ЗПП, на које повреде суд води рачуна по службеној дужности, као ни битне повреде из члана 361. став 2. тачка 12) ЗПП, јеп цy о битним чињеницама дати јасни и довољни разлози који нису противречни; да је првостепени суд на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања правилно закључио да тужбени захтев тужиоца није основан, јеп у конкретном случају, нису испуњени услови за примену члана 103. Закона о облигационим односима и члана 203. Закона о наслеђивању, па је правилном применом материјалног права одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде и дао разлоге које прихвата и другостепени суд. Како се ни осталим жалбеним наводима тужиоца не доводи у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, као ни правилност примене материјалног права, већ се врши анализа изведених доказа и неосновано напада правна оцена истих од стране првостепеног суда, овај суд је жалбу тужиоца одбио као неосновану, а побијану пресуду потврдио.
Решењем Апелационог суда у Нишу Р. 364/14 од 21. маја 2015. године се не предлаже Врховном касационом суду одлучивање о ревизији изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године, у смислу члана 395. Закона о парничном поступку. У списима нема доказа да је то решење достављено тужиоцу, односно његовом пуномоћнику, нити да је тужилац изјавио жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Р. 364/14 од 21. маја 2015. године.
Тужилац Милош Цветановић је овластио Радоја Стефановића, адвоката из Београда, да га заступа у парници против тужене Љ. Л. у поступку који се води о по ревизији изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године.
Тужилац је 2. априла 2014. године, преко пуномоћника Радоја Стефановића, адвоката из Београда, изјавио ревизију против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 585/14 од 12. јуна 2014. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године. У образложењу ревизијског решења је наведено: да је против другостепене пресуде тужилац изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11); да се решењем Апелационог суда у Нишу Р. 364/14 од 21. маја 2015. године не предлаже Врховном касационом суду одлучивање о изјављеној ревизији као изузетно дозвољеној; да је тужба за поништај уговора о доживотном издржавању поднета суду 29. јула 2008. године са означеном вредношћу спора од 501.000 динара; да је ревизија недозвољена имајући у виду да је оспорена другостепена пресуда донета након ступања на снагу Закона о изменама и допунам а Закона о парничном поступку (29. децембра 2009. године) и да вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност 100.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
У списима предмета нема доказа да је ревизијско решење достављено пуномоћнику подносиоца у поступку по ревизији - адвокату Радоју Стефановићу, већ да је дана 10. новембра 2014. године достављено пуномоћнику подносиоца уставне жалбе - адвокату Радету Павловићу.
Из списа предмета произлази да је тужилац Милош Цветановић овластио Радета Павловића , адвоката из Старе Пазове, да га заступа у поступку који је био вођен по ванредном правном леку - предлогу за понављање поступка у предмету П. 394/10.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона.
Одредбама Устава које подносилац у уставној жалби означава као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2. ); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Уставни суд указује да је Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама престала да важи 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије, који гарантује сва права и слободе утврђене Повељом, те се стога уставном жалбом може указивати само на повреду Уставом зајемчених права и слобода.
Такође, Уставни суд указује да заштиту права гарантованих одредбама члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију пружа и Устав Републике Србије, те се оцена постојања повреде или ускраћивања ових права врши у односу на релевантне одредбе Устава.
Законом о наслеђивању ("Службени гласник РС", бр. 46/95 и 101/03) је прописано: да се уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани, те да прималац издржавања уговором може обухватити само ствари или права постојећа у тренутку закључења уговора (члан 194. ст. 1. и 2.); да на захтев законских наследника примаоца издржавања, суд може поништити уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања (члан 203. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења тужбе, било је прописано: да Врховни касациони суд одлучује у већу састављеном од трој е судија (члан 37. став 2.) ; да тужилац може до закључења главне расправе преиначити тужбу, с тим да је после достављања тужбе туженом, за преиначење тужбе потребан пристанак туженог, а суд може дозволити преиначење и кад се тужени томе противи ако сматра да би то било целисходно за коначно решење односа међу странкама и ако оцени да поступак по преиначеној тужби неће знатно продужити трајање парнице, при томе сматраће се да постоји пристанак туженог на преиначење тужбе ако се он упусти у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби, а није се пре тога противио преиначењу (члан 193. ст. 1. и 2.); да ће у образложењу пресуде суд изложити захтеве странака и њихове наводе о чињеницама на којима се ти захтеви заснивају, доказе, као и прописе на којима је суд засновао пресуду, ако законом није друкчије одређено (члан 342. став 4.); да у образложењу пресуде, односно решења другостепени суд треба да оцени жалбене наводе од значаја и да наведе разлоге које је узео у обзир по службеној дужности (члан 382. став 1.); да ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (члан 394. став 2.); да је ревизија је изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права (члан 395.).
Чланом 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09) , који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, измењен је члан 394. Закона о парничном поступку, тако што је, између осталог, прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100. 000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према одредби члана 55. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончаће се по одредбама овог закона.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) је прописано: да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), а ако је у поступцима из става 1. овог члана после ступања на снагу овог закона пресуда, односно решење којим се окончава поступак укинуто и враћено на поновно суђење, поновни поступак спровешће се по одредбама овог закона (члан 506.).
Чланом 23. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14), који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, је прописано да поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 - УС и 74/13 - УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровешће се по одредбама овог закона.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење у односу на оспорене пресуде Основног суда у Нишу П. 394/10 од 5. јула 2013. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године , Уставни суд подсећа да је обавеза инстанционих судова да делотворно испитају доказне предлоге странака и да оцене њихов значај приликом доношења одлуке (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Краска против Швајцарске , од 19. априла 1993. године, § 30.). Због тога је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Иако обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Ван де Хурк против Холандије , од 19. априла 1994. године, § 61.), Уставни суд указује да повреда права на правично суђење постоји ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Хадјианастассиоу против Грчке , од 16. децембар 1992. године, § 33.).
Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање које је од значаја за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Основни суд у Нишу имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде П. 394/10 од 5. јула 2013. године изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку одлучну чињеницу, изложи разлоге због којих такве доказе прихвата и на који начин је ту одлучну чињеницу ван сваке сумње утврдио. Полазећи од изложеног, Уставни суд пре свега примећује да је у предметној парници првостепени суд за свој став да је пок. Божидар Цветановић приликом закључења спорног уговора о доживотном издржавању био потпуно пословно способан дао исцрпно, свеобухватно, детаљно и логично образложење, а нарочито у делу који се односи на разлоге због којих првостепени суд није прихватио налаз и мишљење вештака др Јелене Младеновић, односно из ког разлога је дао предност налазу другог вештака - неуропсихијатра др Слободана Серафимовића , који је у свему био потврђен накнадним налазом и закључком комисије вештака Специјалне затворске болнице у Београду . Такође, првостепени суд је ценио и исказ сведока Милутина Станковића који се односио на пословну способност пок. Божидара за закљу чење предметног уговора о доживотном издржавању и с тим у вези је образложио разлоге за закључак наведеног сведока да је пок. Божидар био пословно способан за потисивање тог уговора, те је утврдио да је тај сведок, као лекар неуропсихијатар и к онсултант Геронтолошког центра, а не као вештак, присуствовао потписивању спорног уговора. Поред тога, првостепени суд је образложио и свој став везан за одбијање преиначења тужбе, дајући при томе довољне и јасне разлоге за правни с тав о неоснованости тог захтева, управо имајући у виду дужину трајања предметног парничног поступка и да преиначење тужбе није било условљено околностима које су наступиле после подношења тужбе, будући да су исте све време биле познате подносиоцу уставне жалбе у току цело г поступка.
С обзиром на изнето, Уставни суд сматра да је првостепени суд извршио оцену доказа и да је навео јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за закључак да је пок. Божидар био потпуно п ословно способан за закључење спорног уговора о доживотном издржавању , као и за своје правно становиште да, у конкретном случају, нису испуњени услови за тра жено преиначење тужбе.
Како се у поступку по уставној жалби испитује да ли је парнични поступак у целини био правичан, Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Хелле против Финске, од 19. децембра 1997. године, § 60.). С тим у вези, Уставни суд пре свега примећује да је другостепени суд у образложењу своје одлуке навео да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1 ), 2), 5), 7 ) и 9 ) ЗПП, на које суд води рачуна по службеној дужности, као ни битне повреде из члана 361. став 2. тачка 12 ) ЗПП, јеп цy о битним чињеницама дати јасни и довољни разлози који нису противречни. При томе је суд правног лека навео на основу којих доказа је утврђено чињенично стање у поступку пред првостепеним судом, прихвативши његове закључке проистекле из дате оцене свих изведених доказа, а нарочито у делу који се односи на оцену пословне способности пок. Божида ра за закључење спорног уговора о доживотном издржавању. Такође, другостепени суд је потврђујући правно становиште првостепеног суда да у конкретном случају нису испуњени услови за тражено преиначење тужбе дао јасно, прецизно и логично образложење. Стога, по схватању Уставног суда, одлука другостепеног суда садржи исцрпно и потпуно образложење релевантних чињеница и заузетих правних ставова , те се не могу прихватити као уставноправно утемељени наводи подноси оца да другостепена пресуда није образложена, те да њоме није одговорено на кључне жалбене наводе.
Коначно, имајући у виду чињенични основ утврђен у оспореном поступку, Уставни суд налази да су поступајући судови на уставноправно прихватљив начин образложили зашто на пуноважност предметног уговора о доживотном издржавању нису утицали наводи подносиоца да је пок. Божидар, као прималац издржавања, наведеним уговором располагао и имовином која није била његова својина, већ својина његове сада пок. супруге Љубице коју је она стекла у току трајања брачне заједнице са њим. У том смислу су судови нарочито истакли чињеницу да је пок . Љубица била један од корисника издржавања, а да тужилац није пружио доказе да је она до своје смрти покренула поступак за деобу заједничке имовине стечене у браку са пок. Божидаром , нити да је тражила раскид или поништај спорног уговора за који је знала да је закључен.
На основу свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама подносиоцу није повређено право на правично суђење, те је у том делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Што се тиче права на имовину и права наслеђивања из чл . 58. и 59. Устава, Уставни суд је оценио да поднос илац своје тврдње о повреди ов их права ближе не образлаж е, већ их извод и из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да подноси оцу није повређено право на правично суђење, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из чл . 58. и 59. Устава.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби којом се оспорава решење Врховног касационог суда Рев. 585/14 од 12. јуна 2014. године , Уставни суд је најпре констатовао да у списима предмета Основног суда у Нишу П. 394/10 нема доказа да је оспорено ревизијско решење достављено адвокату Радоју Стефановићу који је био овлашћен да у име подносиоца уставне жалбе изјави ревизију против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године и да подносиоца заступа у поступку по том ванредном правном леку. Међутим, из повратнице произлази да је ревизијско решење 10. новембра 2014. године било достављено адвокату Радету Павловићу који није био овлашћен да у име подносиоц а уставне жалбе прима поднеске и акте везане за изјављену ревизију поводом које је и донето наведено решење, већ је био овлашћен да подносиоца заступа иск ључиво у поступку који се водио по предлогу за понављање поступка. С тим у вези, Уставни суд налази да с е може сматрати да је благовремено поднета уставна жалба којом се оспорава ревизијско решење, без обзира на то што је она поднета по истеку рока од 30 дана од дана достављања тог решења адвокату Радету Павловићу, јер нема доказа да је достављена пуномоћнику преко којег је подносилац изјавио ревизију и који је био овлашћен да подносиоца заступа у поступку по том ванредном правном леку , нити има доказа да је подносилац за ревизијско решење сазнао пре истека рока , у смислу члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
У погледу навода подносиоца који се односе на оспорено решење Врховног касационог суда Рев. 585/14 од 12. јуна 2014. године, Уставни суд је оценио да је ревизијски суд у оспореном решењу дао јасне и довољно образложене разлоге када је, у смислу одредбе члана 394. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), одбацио као недозвољену ревизију изјављену против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године . Ово из разлога што се, супротно схватању подносиоца уставне жалбе, у конкретном случају, право на изјављивање ревизије не стиче подношењем тужбе, већ доношењем правноснажне пресуде. Приликом одлучивања Уставни суд је посебно имао у виду Одлуку Уставног суда ИУз-2/2010 од 14. марта 2013. године којом је одбијен захтев за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 38. и 51. и члана 55. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 111/09), који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године. (видети решења Уставног суда Уж-5200/2012 од 3. децембра 2014. године , Уж-211/2013 од 25. јуна 2015. године Уж-924/2013 од 25. јуна 2015. године).
Поред тога, Уставни суд указује да су уставноправно неприхватљиви наводи подносиоца да је, у конкретном случају, решење требало да донесе Врховни касациони суд у саставу од петоро судија, будући да је одредбом члана 37. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) , који се примењивао у конкретном случају, било предвиђено да Врховни касациони суд одлучује у већу састављеном од троје судија (члан 37. став 2.).
Уставни суд, такође, указује да је у Решењу Уж-2233/2011 од 29. фебруара 2012. године заузето правно становиште да странка у парничном поступку има процесну могућност да изјави жалбу Врховном касационом суду против решења Апелационог суда у Београду којим није дозвољено одлучивање о ревизији изјављена у смислу члана 395. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 125/04 и 111/09). У конкретном случају, решењем Апелационог суда у Нишу Р. 364/14 од 21. маја 2015. године се не предлаже Врховном касационом суду одлучивање о ревизији изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2473/13 од 19. фебруара 2014. године, у смислу члана 395. Закона о парничном поступку, при чему наведено решење Апелационог суда у Нишу не садржи поуку о правном ле ку, нити има доказа да је оно до стављено подносиоцу уставне жалбе. Међутим, сврха жалбе у наведеној процесној ситуацији јесте да коначну оцену о изузетној дозвољености ревизије да Врховни касациони суд чија је законом утврђена улога управо да размотри правна питања од општег интереса, уједначи судску праксу или кад је потребно да ново тумачење права , док изјашњење апелационог суда о изузетној дозвољености ревизије представља у суштини само предлог. У конкретном случају, након изјашњења Апелационог суда у Нишу о изузетној дозвољености ревизије одлучивао је Врховни касациони суд који је у оспореном решењу у чињеничном делу образложења констатовао правно становиште Апелационог суда у Нишу поводом овог ванредног правног средства и није нашао за сходно да заузме другачије правно становиште поводом наведеног питања.
Уставни суд је имао у виду да је решење о одбацивању ревизије процесна одлука којом се не одлучује о имовинским правима, него којом се утврђује да нису испуњене процесне претпоставке за одлучивање по ревизији, па је због тога оценио да се оспорено решење не може довести у везу са повредом права на имовину. Решењем о одбацивању ревизије може се посредно, поред права на правично суђење, повредити и нечије имовинско право, али само ако је ревизија одбачена противно процесним гаранцијама из члана 32. Устава. Међутим, како у конкретном случају нису прихватљиви наводи подносиоца да му је повређено право на правично суђење, оспорено решење се не може довести у везу са повредом права на имовину из члана 58. Устава.
Такође, полазећи од тога да у конкретном случају нису прихватљиви наводи подносиоца да му је повређено право на правично суђење, оспорено решење се не може довести у везу ни са повредом права на наслеђивање из члана 59. Устава.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу изјављену против оспореног ревизијског решења, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је решио као у тачки 2. изреке.
7. У вези тврдње подносиоца да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да се у уставној жалби, осим успутног позивања подноси оца на повреду означеног уставног права, захтев који је у њој постављен о дноси само на поништај оспорених пресуда и ревизијског решења, а не и на утврђење повреде права на суђење у разумном року. Имајући у виду изложено, а крећући се у границама навода и захтева уставне жалбе, Уставни суд се није посебно упуштао у разматрање ових навода.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46 тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић