Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Живорада Марковића из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Живорада Марковића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемечно одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године и одређује да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалбама тужених изјављеним против пресуде Основног суда у Крагујевцу П. 30390/10 од 1. јуна 2011. године.

Образложење

1. Живорад Марковић из Крагујевца је 29. децембра 2011. године, преко пуномоћника Драгољуба Јоксимовића, адвоката из Крагујевца, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године усвојене жалбе тужених, те је пресуда Основног суда у Крагујевцу П. 30390/10 од 1. јуна 2011. године преиначена, тако што је тужбени захтев подносиоца, којим је тражио да му тужени ПД "Центар" доо Крагујевац, ЕД "Електрошумадија" из Крагујевца и Град Крагујевац солидарно исплате износ од 2.612.747 динара, на име стицања без основа за одузету катастарску парцелу број 255/1 у КО Мале пчелице, одбијен као неоснован; да је другостепени суд своју одлуку засновао на чињеници да је мајка подносиоца са првотуженим 27. фебруара 1975. године закључила уговор о конституисању трајне службености, по ком основу је првотужени преко предметне катастарске парцеле поставио далековод; да је поменути уговор био без утицаја на одлучивање у овој правној ствари, јер се односио на катастарску парцелу број 256 у КО Мале пчелице, а не на катастарску парцелу број 255/1 у КО Мале пчелице, која је била предмет тужбеног захтева; да је наведену чињеницу подносилац истакао у одговору на жалбе тужених, али да то другостепени суд, приликом пресуђења, није узео у обзир; да је на напред описани начин повређено право подносиоца на правично суђење, а такође и право на имовину, с обзиром на то да му је право својине ограничено без законског основа, а да за то није добио прописану накнаду.

Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду и утврди право подносиоца на накнаду штете.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је на основу увида у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Пресудом Основног суда у Крагујевцу П. 30390/10 од 1. јуна 2011. године усвојен је тужбени захтев тужиоца Живорада Марковића, овде подносиоца уставне жалбе, па су тужени ПД "Центар" доо Крагујевац, ЕД "Електрошумадија" из Крагујевца и Град Крагујевац обавезани да тужиоцу на име стицања без основа за одузету катастарску парцелу број 255/1, површине 0.45.51 ха, у КО Мале пчелице, уписану у ЗКУЛ 1158, која се сада води као део катастарске парцеле број 6267 и као катастарске парцеле бр. 6279 и 6270, све у КО Крагујевац 3 – насеље "Шумарице", солидарно исплате износ од 2.612.747 динара, са затезном каматом почев од 13. фебруара 2006. године до коначне исплате, као и све трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је на основу свих изведених доказа суд на несумњив начин утврдио да је тужилац носилац права коришћења катастарске парцеле која је раније била означена бројем 255/1, уписане у ЗКУЛ 1158, КО Мале пчелице, површине 0.45.51 ха, а која се сада води као део катастарске парцеле број 6267 и као катастарске парцеле бр. 6279 и 6270, све у КО Крагујевац 3-насеље "Шумарице"; да је првотужени, пре 18. јула 1977. године, на описаној парцели подигао далековод 110 кВ "Крагујевац 2 - Крагујевац 3", чија је изградња одобрена решењем Општинског секретаријата за управно-правне послове Крагујевац број 05-3510-284 од 3. јула 1975. године, а његова употреба решењем истог органа и под истим бројем од 18. јула 1977. године; да је неколико година након подизања далековода, тужилац као поклонодавац, са првотуженим као поклонопримцем, закључио уговор о поклону дела наведене парцеле, који је означен као катастарска парцела број 255/5, КО Мале пчелице, на којој је првотужени изградио трафо-станицу; да преко средине ширине предметне парцеле пролазе каблови високог напона од 110 кВ, на растојању од 36 метара од улице Петра Убавкића, према дубини плаца, да постоји челични стуб који носи каблове високог напона, а такође и заштитни појас чија је укупна ширина 20 метара; да је уговором о установљењу трајне службености број 02-5661/1 од 27. фебруара 1975. године, Добрила Марковић из Малих пчелица, коју је по пуномоћју заступао син Живорад Марковић, предузећу за дистрибуцију електричне енергије "Електросрбија Краљево", ООУР "Електрошумадија" дозволила улазак у посед и извођење радова на изградњи далековода 110 кВ "Крагујевац 2-Крагујевац 3", ради постављања стуба број 29; да је наведено предузеће на тај начин заузело 160м2 од катастарске парцеле број 256 у КО Мале пчелице, по ком основу ће власнику непокретности исплатити новчану накнаду по метру квадратном заузете површине, у износу од по 10 динара, односно 1.600 динара; да је потписивањем уговора предузеће стекло право трајне службености на заузетој површини, а да власник губи право да по било ком основу и од било кога потражује накнаду; да је суд ценио овај уговор, као писани доказ, међутим, да исти није прихватио, с обзиром на то да је поверовао наводима тужиоцима, да са првотуженим никада није закључио такав уговор, односно да уговор о установљењу права трајне службености он лично није потписао, нити је од своје мајке, потписнице тог уговора, имао пуномоћје за закључење тог уговора; да је у доказном поступку такође утврђено да за предметну парцелу није могуће прибавити одобрење за изградњу за стамбени или пословни објекат, затим да није вођен ванпарнични поступак, да не постоји споразум странака око одређивања накнаде, те да, с тим у вези, тужиоцу није исплаћена новчана накнада на име фактичке експропријације; да је тржишна вредност предметне парцеле на дан вештачења, 6. фебруара 2008. године, износила 2.612.274 динара; да имајући у виду да између странака није постигнут споразум о одређивању накнаде, те да накнада није утврђена ни судским путем, суд је, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о експропријацији, нашао да тужиоцу припада накнада у висини тржишне вредности непокретности, из разлога што је део имовине тужиоца, без правног основа прешао у имовину другог лица, а повраћај те имовине, према одредбама члана 210. Закона о облигационим односима, више није могућ, јер се на предметној непокретности налази далековод.

Одлучујући о жалбама тужених, Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године којом је жалбе усвојио и пресуду Основног суда у Крагујевцу П. 30390/10 од 1. јуна 2011. године преиначио, на тај начин што је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је првостепени суд погрешно закључио да уговор о установљењу трајне службености од 27. фебруара 1975. године тужилац, у име своје мајке, никада није потписао, јер уколико тужилац свој потпис на том уговору спори, он то мора и доказати, односно мора путем вештака графолога или другим доказима да докаже да потпис на том уговору није његов, сагласно одредбама чл. 220. и 223. Закона о парничном поступку, којима је регулисан терет доказивања; да се због постојања уговора о установљењу трајне службености, који производи правно дејство, не може прихватити закључак првостепеног суда о томе да је на предметној парцели тужиоца извршена фактичка експропријација, те да тужиоцу на основу чл. 41. и 42. Закона о екпропријацији припада накнада; да је на основу закљученог уговора првотужени поставио далековод, из ког разлога тужилац може остварити само право на накнаду за умањени принос у обради парцеле, што је и учинио за период од 23. децембра 1995. године до 23. децембра 2005. године, пресудом Општинског суда у Крагујевцу П. 3190/05 од 4. октобра 2007. године.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама члана 58. ст. 1. до 3. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине.

Законом о експропријацији („Службени гласник РС“, бр. 53/95 и 20/09 и „Службени лист СРЈ“, број 16/01 – Одлука СУС) прописано је: да се непокретности могу експроприсати или се својина на њима може ограничити само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 1.); да се д аном правоснажности решења о експропријацији мења сопственик на експроприсаној непокретности (потпуна експропријација) (члан 4.); да се е кспропријацијом може установити и службеност на непокретности или закуп на земљишту на одређено време (непотпуна експропријација) (члан 5. став 1.); да п редлог за експропријацију може поднети корисник експропријације тек пошто је у складу са овим законом утврђен јавни интерес за експропријацију непокретности и да се п редлог за експропријацију подноси општинској управи општине на чијој се територији налази непокретност предложена за експропријацију, у року од једне године од дана утврђивања јавног интереса за експропријацију (члан 25. ст. 1. и 4.); да се висина накнаде у новцу за експроприсане непокретности одређује по тржишној цени, према околностима у моменту закључења споразума о висини накнаде, а ако споразум није постигнут, према околностима у моменту доношења првостепене одлуке о накнади (члан 41. став 2.); да се накнада за екпроприсано пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује у новцу према тржишној цени таквог земљишта, ако законом није друкчије прописано (члан 42. став 1.); да је п осле правоснажности решења о експропријацији општинска управа дужна да одмах без одлагања закаже и одржи расправу за споразумно одређивање накнаде за експроприсану непокретност, а да је корисник експропријације дужан да органу из става 1. овог члана поднесе писмену понуду о облику и висини накнаде у року који не може бити дужи од 15 дана од дана правоснажности решења о експропријацији (члан 56. ст. 1. и 2.); да а ко се споразум о накнади у целини не постигне у року од два месеца од дана правоснажности решења о експропријацији, општинска управа доставиће правоснажно решење о експропријацији са свим списима надлежном општинском суду ради одређивања накнаде и да а ко општинска управа не поступи по одредби става 1. овог члана, ранији сопственик и корисник експропријације могу се непосредно обратити суду ради одређивања накнаде (члан 61. ст. 1. и 2.), да се у случају установљења службености накнада одређује у износу за који је, услед установљења службености, смањена тржишна вредност земљишта или зграда и да се н акнада из става 1. овог члана одређује по поступку за одређивање накнаде прописаном овим законом (члан 53. ст. 1. и 2.). Закон о експропријацији, који је био на снази у време подизања далековода на парцели тужиоца, садржао је, у основи, иста решења као и важећи Закон о експропријацији.

Одредбом члана 210. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.

Одредбама члана 223. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр . 125/04 и 111/09), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да а ко суд на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања (став 1.); да с транка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено (став 2.): да с транка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено (став 3.) .

5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд констатује да се подносилац, у суштини, жали на произвољну примену материјалног права од стране Апелационог суда у Крагујевцу. Поред тога, уставном жалбом се указује на то да Апелациони суд у Крагујевцу, приликом пресуђења, није узео у обзир конкретне наводе подносиоца из одговора на жалбе тужених.

Стога, Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцу осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Крагујевцу оспорену пресуду засновао на ставу да је изградња далековода 110 кВ "Крагујевац 2 – Крагујевац 3", на катастарској парцели број 255/1 у КО Мале пчелице, која је у време изградње била у власништву мајке подносиоца, извршена на основу уговора о установљењу трајне службености број 02-5661/1 од 27. фебруара 1975. године, закљученог између правног претходника првотуженог и подносиоца Живорада Марковића, као пуномоћника мајке Добриле Марковић. Чињеница да је подносилац уставне жалбе, у свом исказу, приликом саслушања у својству парничне странке, оспорио правноваљаност предметног уговора, тачније веродостојност свог потписа на њему, за Апелациони суд у Крагујевцу није била довољна да потврди закључак првостепеног суда по коме до закључења уговора о установљењу трајне службености никада није дошло, те да је на предметној парцели извршена тзв. фактичка експропријација. Насупрот томе, Апелациони суд у Крагујевцу указује да је редован правни пут за утврђење неверодостојности потписа на спорном уговору извођење одговарајућих доказа на околност да потпис на уговору не припада подносиоцу уставне жалбе, односно да подносилац такав уговор никада није потписао. По налажењу Уставног суда, овакав правни став представља уставноправно прихватљиву примену и тумачење меродавног права, а нарочито процесног права садржаног у одредбама Закона о парничном поступку из 2004. године, којима је био регулисан терет доказивања (члан 223.). Наиме, и по налажењу Уставног суда, да би се веродостојност потписа на једној исправи, а самим тим и правноваљаност те исправе оспорили, потребно је извођење одговарајућих доказа како би се са сигурношћу могло утврдити да је лице означено као потписник једне исправе, ту исправу заиста и потписало. С тим у вези, подносилац је, као странка која је оспоравала постојање неког права, сагласно одредби члана 223. став 3. Закона о парничном поступку, имао обавезу да пружи доказе на околност да потпис на спорном уговору није његов.

Међутим, и поред уставноправноприхватљивог тумачења меродавног права на коме је Апелациони суд у Крагујевцу засновао оспорену пресуду, Уставни суд је истовремено констатовао и недостатност образложења оспорене пресуде. Наиме, Апелациони суд у Крагујевцу се у образложењу оспорене пресуде није бавио наводима подносиоца из одговора на жалбе тужених (одговора на жалбу првотуженог од 15. јула 2011. године и одговора на жалбу друготуженог од 6. јула 2011. године), конкретно, питањем евидентне разлике у ознаци катастарске парцеле на којој је уговором број 02-5661/1 од 27. фебруара 1975. године успостављена стална службеност постављањем далековода. Наиме, подносилац је у одговору на жалбе тужених указао да је у предметном уговору, као послужно добро, означена катастарска парцела број 256 у КО Мале пчелице, док је у доказном поступку неспорно утврђено да је далековод изграђен на катастарској парцели број 255/1 у КО Мале пчелице, за коју не постоји било какав основ за конституисање службености, већ само уговор о поклону дела парцеле, који је касније означен као катастарска парцела број 255/5 КО Мале пчелице, на којој је првотужени изградио трафо-станицу. Уставни суд налази да је идентификација непокретности на којој је уговором успостављена стална службеност, била једно од питања од суштинског значаја за исход поступка из кога потиче оспорена пресуда. Уставни суд има у виду да редовни судови нису дужни да дају детаљне одговоре на свако питање које се у току поступка постави, али уколико је неки поднесак од суштинске важности за исход предмета, суд се њиме мора посебно позабавити у својој пресуди. Овакав став изразио је и Европски суд за људска права у већем броју својих одлука, којима је, управо из тог разлога, утврдио повреде права из члана 6. став 1. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (видети, поред осталих, Одлуке од 9. децембра 1994. године, у предметима Хиро Балани против Шпаније и Руиз Торија против Шпаније). Самим тим што је Апелациони суд у Крагујевцу пропустио да одговори на питање које се тиче разлике између парцеле означене у уговору и парцеле на којој је далековод постављен, односно да ли то питање сматра небитним за одлучивање или пак овакав навод подносиоца сматра неоснованим, Уставни суд налази да је подносиоцу повређено право на довољно образложену судску одлуку, као један од елемената права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

На основу свега изложеног , Уставни суд је сагласно одредбама члана 89. ст . 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), усвојио уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права на правично суђење, поништио пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године и одредио да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалбама тужених изјављеним против пресуде Основног суда у Крагујевцу П. 30390/10 од 1. јуна 2011. године, одлучујући као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке.

6. С обзиром на чињеницу да је Уставни суд поништио пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2782/11 од 14. новембра 2011. године и одредио да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалбама тужених, то је, по оцени Уставног суда, захтев подносиоца уставне жалбе да се утврди повреда права на имовину из члана 58. став 1. Устава за сада преурањен, због чега је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду. Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу.

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић