Према утврђеном чињеничном стању пред надлежним органом Општинске управе Општине Лајковац, 15.1.2003. године закључен је споразум о накнади за експроприсане грађевинске објекте, између тужиоца као ранијег сопственика и туженика као корисника експропријације до којег је дошло тако што је корисник експропријације ранијем сопственику (тужиоцу) понудио новчану накнаду, у висини према подацима које је прибавио од својих стручних служби, а тужилац је понуду прихватио., У.том поступку тужилац је имао пуномоћника из реда адвоката.Код овако утврђеног чињеничног стања, Окружни суд налази да се тужилац као корисник експропријације, при закључењу споразума, никако није могао налазити у извињавајућој заблуди у погледу цена.вредности експроприсаних објеката која би, у смислу члана 61. Закона о облигационим односима, водила ништавости споразума. Ово тим пре, имајући у виду и наводе из жалбе да је пре закључења споразума тужиоцу пуномоћник сугерисао да понуду не прихвати јер није реална.Споразум о накнади за експроприсане непокретности закључен пред органом управе, по налажењу Окружног суда, по својој правној природи, представља уговор о поравнању у смислу члана 1089. Закона о облигационим односима.Истичући као основ за поништај споразума, да је био у заблуди у погледу тржишне вредности, цене експроприсаних непокретности, односно да је та вредност била много већа у тренутку закључења уговора, тужилац се у ствари позива на институт прекомерног оштећења из члана 139. Закона о облигационим односима. Међутим, према одредби члана 1094. ЗОО.а, због прекомерног оштећења не може се тражити поништење поравнања, па је првостепени суд сагласно свему наведеном, правилно применио материјално право када је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован.