Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Д . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. априла 2018. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба М. Д . и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев. 298/16 од 30. марта 2016. године, у делу којим је одбијена ревизија подносиоца, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда из тачке 1. у наведеном делу и одређује да Врховни касацион и суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2610/15 од 29. октобра 2015. године.

Образложење

1. М. Д . из Београда поднео је Уставном суду, 3. јуна 201 6. године, преко пуномоћника Д . П , адвоката из Новог Сада , уставну жалбу про тив пресуде Врховног касационог суда Рев. 298/16 од 30. марта 2016. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на образложену судску одлуку , као елемент права на правично суђење, повређено тиме што се Врховни касациони суд ниједном речју није изјаснио о његовим ревизијским наводима да основаност тужбеног захтева за исплату тржишне вредности парцеле 2237/1 није заснивао на чињеничним тврдњама да је тужени исту фактички експроприсао, већ на тврдњама да трпи штету и да му је повређено право на имовину због чињенице да је тужени планским актом донетим још деведесетих година прошлог века на предметној парцели предвидео изградњу дечје установе, услед чега он спорном парцелом, која од тада није приведена намени, не може да располаже, нити да на њој гради објекте. У прилог изнетом додаје и да се Врховни касациони суд, и поред обавезе да поштује праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), није осврнуо ни на ставове које је тај суд изнео у пресудама донетим у истоветним чињеничним и правним ситацијама, а на које је он указао и које је приложио током поступка. Такође истиче да се Врховни касациони суд ниједном речју није изјаснио на његове наводе да му је услед погрешне примене материјалног права камата на досуђене износе накнаде за четири фактички експроприсане парцеле призната од дана пресуђења, а не од дана вештачења, и поред тога што је уз ревизију доставио две другостпене пресуде којима је бившим власницима камата призната од дана вештачења. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену одлуку.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2610/15 од 29. октобра 2015. године делимично је преиначена нижестепена одлука, тако што је одбијен тужбени захтев овде подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде за експроприсану непокретност – парцелу 2337/1 , КО В ., као и захтев за исплату законске затезне камате на досуђене износе накнаде за ближе означене четири фактички експроприсане парцеле за период од 11. јуна 2014. до 28. маја 2015. године. У поменутој пресуди другостепени суд је , указујући на то да фактичка експропријација настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктура или други објекти од општег интереса иако не постоји одлука о одузимању земљишта тј. услед пропуста јединице локалне самоуправе која дозвољава изградњу објеката од јавног интереса на земљишту које није формално експроприсано, оценио да је нижестепени суд правилном применом одредаба чл. 11, 41. и 42. Закона о експропријацији обавезао туженог да подносиоцу исплати накнаду за четири фактички одузете парцеле на којима се подносилац и даље води као титулар права својине, а које су у складу са пл анским актима приведене намени изградњом саобраћајница, иако поступак експропријације није вођен. С друге стране, полазећи од тога да парцела 2237/1, која је ДУП-ом (први плански акт донет је 1995. године, а затим су донета још два планска акта 2008. и 2012. године) предвиђена као јавно грађевинско земљиште за изградњу дечје установе, није приведена намени променом карактера земљишта , да подносилац није лишен поседа исте и да и даље може да је користи , другостепени суд је закључио да та парцела није фактички експроприсана, те да из тог разлога подносилац нема право на тражену накнаду у смислу поменутих законских одредаба. Суд је та кође нашао да се не може прихватити подносиочева теза да трпи материјалну штету због тога што уназад 15 година, од када је спорна парцела предвиђена за изградњу дечје установе, истом не може да располаже, нити да на њој гради објекте, из разлога што се она и даље налази у његовом власништу и фактичкој власти и што тужени Град Нови Сад ту парцелу није фактички експроприсао и није је привео намени. Одлуку да подносиоцу законска затезна камата на досуђене износе накнаде за четири фактички експроприсане парцеле припада од дана првостепеног пресуђења, а не од дана вештачења, суд је образложио тиме да је поменута накнада утврђена у складу са чланом 42. Закона о експропријацији – у висини тржишне вредности одузетих непокретности у време пресуђења , када је и настала обавеза туженог, која је тада и доспела и на коју је дужан да плати камату у смислу члана 277. Закона о облигационим односима.

Подносилац уставне жалбе је у изјављеној ревизији, поред осталог, истакао да је став другостепеног суда – да тужени није извршио фактичку експропријацију парцеле 2237/1 и да није променио карактер земљишта – у супротности са утврђеном чињеницом да је више од 15 година уназад ДУП-ом на наведеној парцели предвиђена изградња дечје установе, из чега произлази да је реч о грађевинском, а не пољопривредном земљишту, на коме постоји фактички терет забране градње јер ни он, а ни друга лица која би купила парцелу, од надлежног органа не могу да добију грађевинску дозволу , с обзиром на то да је на предметној парцели утврђен јавни интерес изградње дечје установе који се годинама не спроводи . Додао је да због тога трпи штету и да му је повређено право на имовину јер своју непокретност не може да отуђи, нити да на истој гради, те да је на тим чињеничним тврдњама заснивао основаност тужбног захтева указујући на ставове ЕСЉП изнете у пресуди Спорронг и Лöннротх против Шведске , које другостепени суд није уважио, нити дао разлоге због којих то није учинио. У прилог основаности овог дела захтева и тврдњи о погрешној примени материјалног права подносилац се у ревизији позвао и на пресуде поменутог суда у предметима Матос е Силва и други против Португалије и Еллиа СРЛ против Италије . Такође је истакао да је другостепени суд погрешно применио члан 277. Закона о облигационим односима када му је законску затезну камату на досуђене износе накнаде признао од дана пресуђења, а не од дана вештачења када је, сагласно члану 42. Закона о експропријацији, утврђена висина накнаде, позивајући се при томе на пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 14159/10 од 11. априла 2011. године и Гж. 4464/11 од 13. фебруара 2013. године .

Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 298/16 од 30. марта 2016. године одбијене су као неосноване ревизије парничних странака уз оцену да је другостепени суд одбио захтев подносиоца за исп лату накнаде по основу експропријације за парцелу 2237/1, правилно закључујући да за то нису испуњени услови јер парцела није експроприсана. Указујући на то да се остале четири парцеле у листу непокретности воде као њиве у власништву подносиоца, да су фактички претворене у коловоз, да фактичку власт на њима врши тужени Град Нови Сад, да поступак експропријације није спроведен и да подносиоцу није исплаћена накнада , Врховни касациони суд је оценио да су нижесепени судови правилно обавезали туженог да тужиоцу због извршене експропријације испати тржену накнаду. Суд је оценио да подносилац, указујући на то да је парцела 2237/1 планским актом предвиђена за изградњу предшколске установе, неосновано у ревизији оспорава другостепену пресуду у делу којим је одбијен његов захтев за исплату накнаде за поменуту парцелу , из разлога што тужени није извршио фактичку експропријацију и није променио карактер тог земљишта. Истичући да се подносилац у земљишним књигама и даље води као власник предметне парцеле, суд је оценио као неосноване његове наводе да парцелу не може да отуђи, нити да на њој гради објекте. Остале ревизијске наводе странака суд није посебно ценио , налазећи да је реч о поновољеним жалбеним наводима који су правилно оцењени од стране другостепеног суда.

4. Одредбама Устава на чију се повреду позива поднос илац уставне жалбе утврђено је: право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на имовину (члан 58.).

Одредбама члана 20. Закона о експропријацији („Службени гласник РС “, број 53/95), које су биле на снази у време доношења ДУП-а из 1995. године, било је прописано: да Влада Републике Србије може утврдити општи интерес за експропријацију ако је експропријација непокретности неопходна за изградњу објеката у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, водопривреде, спорта, саобраћајне, енергетске и комуналне инфраструктуре, објеката за потребе државних органа и органа територијалне аутономије и локалне самоуправе, објеката за потребе одбране земље, обезбеђења заштите животне средине и заштите од елементарних непогода, за експлоатацију рудног блага, као и за изградњу станова којима се решавају сстамбне потребе социјално угрожених лица (став 1.); да општи интерес за експропријацију може да се утврди ако је, у складу са законом, донет одговарајући плански акт којим је на одређеном земљишту предвиђена изградња објеката из става 1. овог члана (став 2.) .

Одредбе члана 20. ст. 1. и 4. Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11), које су биле на снази у време доношења Плана генералне регулације простора за породично становање у западном делу Града Новог Сада („ Службени лист Града Новог Сада“, број 3/12), садрже суштински идентична решења као и раније важеће одредбе члана 20. ст. 1. и 2. поменутог закона.

Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10-Одлука УС и 24/11), које су биле на снази у време усвајања последњег планског акта из 2012. године, било је прописано: да информација о локацији садржи податке о могућностима и ограничењима градње на катастарској парцели, на основу планског документа (члан 53. став 1.); да се локацијска дозвола издаје решењем, за изградњу нових и доградњу постојећих објеката, за објекте за које се по овом закону издаје грађевинска дозвола, а садржи све услове и податке потребне за израду техничке документације, у складу са важећим планским документом (члан 54. став 1.); да се уз захтев за издавање грађевинске дозволе прилаже локацијска дозвола (члан 135. став 1. тачка 1)).

5. Разматрајући основаност навода уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, а имајући у виду њену садржину и изнете разлоге за тврдњу о повреди овог права, Уставни суд, пре свега, подсећа на праксу ЕСЉП према којој домаћи судови, поред дискреционог права у погледу тога које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном случају, имају и обавезу да своје одлуке образложе на тај начин што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима је та одлука заснована, при чему мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке и не подразумева обавезу судова да у одлукама изнесу све детаље и дају одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе (видети пресуде Кузнетсов и други против Русије, од 11. јануара 2007. године, број представке 184/02 и Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, број представке 18390/91). Поменута обавеза је, према члану 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и битна процесна гаранција јер показује странкама да су њихове релевантне тврдње и аргументи размотрени и испитани (видети пресуду Болдеа против Румуније, од 15. фебруара 2007. године, број представке 19997/02, ст. 32. и 33.). ЕСЉП је такође становишта и да би начело правичности садржано у члану 6. наведене Европске конвенције било нарушено ако би домаћи судови игнорисали конкретну и важну примедбу коју је изнео подносилац (видети пресуде Пронина против Украјине, од 18. јула 2006. године, број представке 63566/00, став 25. и Мала против Украјине, од 3. јула 2014. године, број представке 4436/07, став 48.).

Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да подносилац сматра да му је право на образложену судску одлуку повређено пропустом Врховног касационог суда да у светлу ставова ЕСЉП размотри његове ревизијске наводе да је основаност тужбеног захтева за исплату тржишне вредности парцеле 2237/1 заснивао на чињеничним тврдњама да трпи штету и повреду права на имовину због немогућности да истом располаже и да на истој гради објекте због тога што је тужени планским актима донетим деведесетих година прошлог века на поменутој парцели предвидео изградњу дечје установе и што од тада у том правцу није предузео ниједну радњу.

Уставни суд указује да је у случају Спорронг и Лöннротх против Шведск е, на који се подносилац позвао у ревизији, за земљиште подносилаца представке била издата дозвола за експропријацију у периоду од 1971. до 1979. године, док је забрана градње на земљишту постојала од 1968. до 1980. године. У овом периоду земљиште је било више пута на тржишту, али потенцијални купци су одустајали од куповине када би сазнали за могућност експропријације. ЕСЉП је у пресуди донетој 23. септембра 1982. године прихватио да, са формалноправне тачке гледишта, дозвола за експропријацију није утицала на право власника да користе своју имовину и њоме располаж у, али је нашао да је она у пракси знатно смањивала могућност вршења овог права и да је утицала на саму суштину права својине , јер је омогућавала градским властима да спроведу закониту експропријацију к ад год то сматрају сврсисходним, услед чега је право подносилаца представке постало несигурно. ЕСЉП је , с друге стране, закључио да су мере забране градње, и поред тога што власти ни у једном моменту нису приступиле експропријацији, тако да су власници и даље могли да користе имовину и располажу њом, ипак ограничавале њихово право коришћења имовине , иако није била реч о де фацто експропријацији, јер, и поред тога што је право својине делом изгубило своју суштину, оно ипак није нестало. Суд је даље закључио да су мере забране градње, а не и дозволе за експропријацију, које су представљале почетни корак у процесу одузимања имовине, представљале контролу употребе имовине, те да су подносиоци представке сносили несразмерно велики терет који би био оправдан само у случају да им је била пружена могућност да траже скраћење рока важења дозвола и мера или да захтевају накнаду штете, што тада важеће законодавство није предвиђало. Из изнетих разлога утврђена је повреда права из члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Слично као у поменутом, ЕСЉП је у случајевима Матос е Силва Лда и други против Португалије и Елиа С.р.л. против Италије (пресуде од 16. септембра 1996. и 2. августа 2001. године) утврдио да није дошло до де фацто експропријације и лишавања подносилаца њихове имовине, али је оценио да је доношењем аката јавне власти којима је утврђен јавни интерес за изградњу резервата и усвајањем урбанистичког плана којим је била предвиђена градња парка, уз забрану грађења на том земљишту, дошло до мешања/ограничења права подносилаца на мирно уживање имовине које је проистекл о из смањене могућности располагања имовином током дугог временског периода услед непривођења земљишта намени (13 и 26 година), а што је за последицу имало несигурност подносилаца у погледу тога шта ће бити са њиховом имовином. Европски суд је утврдио да је мешање у право подносилаца на мирно уживање имовине било супротно члану 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију јер није била постигнута правична равнотежа између захтева општег интереса и заштите права на мирно уживање имовине због тога што су подносиоци, услед изостанка било какве накнаде, несигурности свог положаја и непостојања делотворног правног средства трпели прекомеран терет.

Одбијајући подносиочеву ревизију у овом делу, Врховни касациони суд је прихватио становиште нижестепеног суда да тужени није променио карактер земљишта и извршио фактичку експропријацију парцеле 2237/1, те да из тог разлога подносилац нема право на накнаду по одредбама Закона о експропријацији. По оцени Уставног суда, изнети закључак – да тужени није извршио фактичку експропријацију и променио карактер земљишта, је уставноправно прихватљив у околностима конкретног случаја – када нису предузете било какве фактичке радње на спорном земљишту у циљу његовог привођења намени , будући да је постојање планског акта којим је предвиђено да на спорној парцели буде подигнута дечја установа, тек услов да се утврди јавни интерес за експропријацију, јер с амо усвајање оваквог планског акта не значи да ће нужно и доћи до његове реализације (у том смислу видети Одлуку Уставног суда Уж-10824/2013 од 23. децембра 2015. године на www.уставни суд.рс). Овом оценом Уставни суд не одступа од ставова изнетих у већем броју својих Одлука донетих у случајевима тзв. фактичке експропријације (видети, поред осталих, Уж- 3661/2011 од 5. марта 2014. године, Уж-5533/2011 од 3. јула 2014. године и Уж-206/2015 од 22. јуна 2017. године на: www.уставни.суд.рс) – да фактичка експропријација настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктура или други објекти про боно публицо, иако не постоји решење о одузимању земљишта које је планским актом одређено за добро у општој употреби, јер у конкретном случају , за разлику од поменутих случајева, још увек није дошло до одузимања тј. лишавања имовине изградњом објекта про боно публицо. Међутим, оцену о неоснованости подносиочевог ревизијског навода да парцелом не може да располаже, нити да на њој гради објекте, те да услед тога трпи штету и да му је повређено право на имовину, Врховни касациони суд је утемељио искључиво на чињеници да је подносилац у јавним евиденцијама уписан као титулар права својине на спорној парцели, не осврћући се на ставове ЕСЉП на које се подносилац позвао у ревизији, а који се односе не на лишавање имовине, већ на ограничење права на мирно коришћење имовине до ког је дошло због смањене могућности располагања земљиштем услед дугогодишњег непривођења намени.

С обзиром на овако дато образложење, по налажењу Уставног суда, не може се порећи пропуст Врховног касационог суда да подносиочеве ревизијске наводе цени у светлу ставова које је изградио ЕСЉП. Полазећи од тога да је Уставни суд, следећи праксу ЕСЉП, установио низ стандарда који треба да буду испуњени да би се један поступак могао оценити у целини правичним, то следи и да су редовни судови дужни да те стандарде поштују и штите права и слободе зајмечене Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода , а која обавеза произлази из одредбе члана 16. став 2. Устава (видети Одлуку Уставног суда Уж-5084/2011 од 17. јануара 2013. године на: www.уставни.суд.рс). Имајући у виду изнето, по налажењу Уставног суда, подносиочеви ревизијски наводи захтевали су разматрање у светлу ставова ЕСЉП, а што је у образложењу оспореног акта изостало. Врховни касациони суд није дао одговор ни на други подно сиочев навод о погрешној примени материјалног права у погледу момента од ког а му припада камата на досуђене износе накнаде, оцењујући да је реч о поновљеним жалбеним наводима странака који су правилно оцењени од стране другостепеног суда, занемарујући при томе да је другостепена пресуда и у овом делу преиначена на штету подносиоца, те да он против првостепене одлуке о камати није изјавио жалбу.

Имајући у виду претходно изнето, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Врховног касационог суда, у делу којим је одбијена ревизија подносиоца , повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1 . Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. Уставни суд је закључио да се штетне последице учињене повредом права из члана 32. став 1. Устава могу отклонити једино поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда у наведеном делу и одређивањем да у поновном поступку тај суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелац ионог суда у Новом Саду Гж. 2610/15 од 29. октобра 2015. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.

Како је утврдио повреду права на правично суђење, Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на имовину.

7. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.

8. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.