Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Миљка Продановића из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јуна 201 7. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Миљка Продановића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3359/14 од 18. новембра 201 4. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда из тачке 1. и одређује да Апелацион и суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основ ног суда у Новом Саду П. 2237/14 од 9. јуна 201 4. године.

Образложење

1. Миљко Продановић из Новог Сада поднео је Уставном суду, 8. јануара 201 5. године, преко пуномоћника Милорада Кркљуша, адвоката из Новог Сада , уставну жалбу про тив пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3359/14 од 18. новембра 201 4. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе наводи да су му означена права повређена произвољном применом материјалног права, те произвољним тумачењем одредаба члана 42. Закона о експропријацији, као и различитим поступањем судова у идентичној чињеничној и правној ситуацији. С тим у вези додаје да је исти суд у и стоветним правним ситуацијама тужиоцима досуђивао накнаду на име фактички одузетог земљишта уз образложење да није битно да ли је тужени Град Нови Сад спровео поступак експропријације, а као доказ за своју тврдњу прилаже четири другостепене и једну првостепену судску одлуку. Сматра да је повреда права на правично суђење такве природе да је могла да буде од утицаја на доношење повољније одлуке по њега, због чега предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3359/14 од 18. новембра 2014. године правноснажно је одбијен тужбени захтев тужиоца Миљка Продановића, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужени Град Нови Сад исплати одређени новчани износ на име накнаде за фактички експроприсано земљиште, као и захтев којим је тражио да се утврди да је тужени сувласник предметног земљишта у ближе опредељеном уделу. Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је сувласник 1352/1907 делова спорног земљишта - парцеле број 1727/4, које се у катастру води као њива друге класе, површине 19а 07м2 у КО Ветерник. На предметној локацији тужилац је раније био власник катастарске парцеле број 1727 , пољопривредног земљишта површине 84а 95м2 , које је 1994. године нелегално испарцелисао и у природи формиране плацеве продао као сувласничке делове физичким лицима, која су на купљеним плацевима сазидала нелегалне стамбене зграде , које су као привремени потрошачи прикључени на постојећу инфраструктуру. Тужилац је са купцима плацева 17. јуна 2008. године закључио и пред судом оверио уговор о деоби парцеле 1727, КО Ветерник, на основу ког је извршена парцелација (формирано седам нових парцела) . Овај уговор је био основ за акту елни упис сувласничких права у катастру непокретности према коме су сувласници спорне парцеле 1727/4 (у природи пут тј. улица) тужилац са 1352/1907 делова и још десет лица у ближе опредељеним уделима. У протеклом временском периоду тужилац није предузимао било какаве правне радње у сврху парцелације и легализације некретнине којом је располагао, односно претварања дела парцеле у јавну површину, а према планском акту – Регулационом плану насеља Ветерник („Службени лист Града Новог Сада“ бр. 3/01, 3/03 и 17/03) спорна парцела се налази у зони јавна површина – улица и није намењена изградњи, већ је саставни део Улице Стевана Пеци Поповића и у природи је њоме омогућен приступ до нелегално сазиданих објеката на плацевима које је тужилац продао. РГЗ-Служба за катастар непокретности је 22. новембра 2012. године издала уверење да спорна парцела 1727/4 представља део поменуте Улице Стевана Пеци Поповића, а решењем о давању назива улица у Ветернику измењен је претходни назив улице Нова 21 у садашњи. Тужени није издавао грађевинску дозволу за грађење улице нити је вршио било какве инвестиционе радове на асфалтирању и отварању улице, а улица је настала тако што су је власници плацева користили као прилазни пут а потом самостално привели намени насипањем. Процену тржишне вредности целе парцеле и тужиочевог сувласничког удела дао је вештак. Другостепени суд је навео да у целости прихвата као правилне разлоге због којих је нижестепени суд одбио тужбени захтев као неоснован, а који се односе на то да тужени Град Нови Сад није предузимао фактичке и правне радње у циљу успостављања власти на спорној парцели и да је тужилац пропустио да суду пружи доказ на околност тржишне цене конкретне парцеле који је дат од стране надлежног органа за утврђивање пореза на промет апсолутних права, сагласно члану 42. став 2. Закона о експропропријацији. Поред наведеног, другостепени суд је додатно истакао да тужилац из свог противправног држања које се огледа у нелегалном самоиницијативном парцелисању земљишта и формирању прилазног пута тако формираним плацевима, те непредузимању било каквих правних радњи у циљу парцелације и легализације непокретности којом је располагао, односно претварања дела парцеле у јавну површину, у одсуству постојања јавноправних релевантних аката , не може исходов ати обавезу туженог да му надокнади тржишну вредност његовог сувласничког у дела парцеле (улица) уз истовремени пренос права сусвојине на том делу непокретности у корист туженог.

Пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2500/14 од 22. октобра 2014. године, Гж. 4912/13 од 20. фебруара 2014. године и Гж. 433/13 од 15. маја 2013. године, које су достављене као доказ о различитом поступању судова у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно је обавезан тужени Град Нови Сад да тужиоцима, физичким лицима, исплати одређене новчане износе. Из образложења тих пресуда произлази да је основ обавезе туженог фактичка експропријација, односно фактичко изузимање (депоседирање) земљишта од власника, односно корисника, које је планским актима – Генералним планом Футога („Службени лист Града Новог Сада“ бр. 18/03 и 26/07) ушло у регулацију саобраћајница и улица као површина јавне намене и на коме је изграђена одговарајућа инфраструктура (коловоз, шахтови, ба ндере и сл.). У свим пресудама суд је утврдио да су ранији власници тј. корисници онемогућени да користе земљиште које им припада из разлога што је оно ушло у састав одређених јавних површина – улица, које су, сагласно Закону о јавној својини, власништво јединице локалне самоуправе која је због тога дужна да им исплати њихову тржишну вредност јер је, не придржавајући се законом прописаног поступка, извршила фактичку експропријацију. У свим пресудама је истакнуто и да је изградњом улице са потребном комуналном инфраструктуром промењен карактер земљишта тако да се више не ради о приватном, већ о јавном добру о коме води рачуна држава преко својих органа и организација, те да обавезу исплате накнаде имају општина и крајњи корисник јер су земљиште привели намени, а да га претходно нису одузели од власника тј. корисника. Идентично становиште заузео је и Окружни суд у Новом Саду у пресуди Гж. 148/08 од 26. фебруара 2009. године поводом истоветне чињеничне и правне ситуације – кат астарске парц еле у КО Ветерник која се у катастру непокретности води као њива, власништво физичког лица, а у природи је приведена намени и представља Улице Миће Поповића и Милеве Марић, чије је асфалтирање извршило ЈП „Пут“ по налогу ЗИГ Нови Сад.

4. Одредбама Устава , на чију се повреду позива поднос илац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).

Одредбама Закона о експропријацији („Службени гласник РС", број 53/95, "Службени лист СРЈ", број 16/01 и "Службени гласник РС", бр. 23/01, 20/09 и 55/13 -Одлука УС) прописано је: да се даном правоснажности решења о експропријацији мења сопственик на експроприсаној непокретности (потпуна експропријација) (члан 4.); да се експропријација може вршити за потребе Републике Србије, аутономне покрајине, града, града Београда, општине, јавних фондова, јавних предузећа, привредних друштава која су основана од стране јавних предузећа, као и за потребе привредних друштава са већинским државним капиталом основаних од стране Републике Србије, аутономне покрајине, града, града Београда, или општине, ако законом није друкчије одређено (члан 8. став 1.); да се накнада за експроприсано пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује у новцу према тржишној цени таквог земљишта, ако законом није друкчије прописано и да процену тржишне цене из става 1. овог члана врши орган надлежан за утврђивање пореза на пренос апсолутних права на непокретностима (члан 42.).

Одредбом члана 2. став 1. тачка 1) Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, број 47/03) било је прописано да је јавна површина простор утврђен планом за објекте чије је коришћење, односно изградња од општег интереса, у складу са прописима о експропријацији (јавни путеви, паркови, тргови, улице као и друге површине у складу са посебним законом).

Одредбама члана 10. Закона о јавној својини („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 88/11 и 105/14), поред осталог, прописано је : да се добрима у општој употреби у јавној својини, у смислу овог закона, сматрају оне ствари које су због своје природе намењене коришћењу свих и које су као такве одређене законом (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови, гранични прелази и др.) (став 2.); да се на добрима у општој употреби може стећи право предвиђено посебним законом (концесија, закуп и сл.) (став 4.); да свако има право да добро у општој употреби користи на начин који је ради остваривања те намене прописан законом, односно одлуком органа или правног лица коме су та добра дата на управљање (став 5.); да су добра у општој употреби у својини Републике Србије, изузев путева ИИ реда, који су у својини аутономне покрајине на чијој територији се налазе, као и изузев некатегорисаних путева, општинских путева и улица (које нису део аутопута или државног пута И и ИИ реда) и тргова и јавних паркова, који су у својини јединице локалне самоуправе на чијој територији се налазе (став 7.).

5. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног права била очигледно произвољна или дискриминаторска на штету подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд констатује да је одлука о одбијању подносиочевог тужбеног захтева заснована на два разлога: првом - да тужени, у одсуству фактичких и правних радњи усмерених ка успостављању власти на предметној парцели и „одсуству постојања јавноправних релевантних аката“, нема обавезу да подносиоцу, чије понашање је оцењено као противправно због самоиницијативног парцелисања земљишта и формирања прилазног пута и непредузимања радњи у циљу претварања парцеле у јавну површину, накнади њену тржишну вредност, и другом – да подносилац суду није пружио доказ о тржишној цени конкретне парцеле издат од надлежне Пореске управе која, сагласно члану 42. став 2. Закона о експропријацији, врши процену те цене.

Полазећи од првог разлога датог у образложењу оспорене пресуде, Уставни суд подсећа да је поводом суштински истоветне чињеничне и правне ситуације у Одлуци Уж-5533/2011 од 3. јула 2014. године оценио произвољним и уставноправно неприхватљивим став ревизијског суда да ни према Закону о експропријацији, ни према Закону о облигационим односима, нема основа за обавезивање јединице локалне самоуправе за плаћање накнаде за улично земљиште у ситуацији када је власник тог земљишта, продајући околне парцеле, лицима која су их купила, дозволио да део земљишта који им није продао, наспу шљунком и користе као прилазни пут, а који је касније јединица локалне самоуправе опремила комуналном инфраструктуром и ДУП-ом одредила за улицу. Дакле, разлика између конкретног и случаја разматраног у Одлуци Уж-5533/2011 јесте у томе што су овом случају власници земљишта сами финансирали инфраструктуру, а у другом случају је то учинила јединица локалне самоуправе. Међутим, у оба случаја је планским документима земљиште одређено за улицу, при чему Уставни суд сматра неопходним да истакне да су, у овом конкретном случају, надлежни органи јединице локалне самоуправе били упознати са радњама које су предузимали подносилац уставне жалбе и лица којима је продао земљиште и да поводом тих радњи нису ништа предузели, односно нису се противили да они финансирају инфраструктуру.

Што се пак тиче другог разлога на коме се заснива оспорена одлука, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-5686/2011 од 28. фебруара 2013. године, истакао да из одредбе члана 42. став 2. Закона о експропријацији произлази да накнада коју је проценила Пореска управа представља најнижи износ накнаде који суд може одредити, а да из одредбе члана 136. став 2. Закона о парничном поступку произлази да суд поред процене коју је дала Пореска управа, може да изведе и друге доказе које учесници предлажу и да одреди вештачење, уколико процени да су од значаја за одређивање висине накнаде. У поменутој Одлуци, Уставни суд је оценио да закључак редовних судова - да одредба члана 42. став 2. Закона о експропријацији ускраћује могућност да се накнада и тржишна цена експроприсане непокретности одређује на неки други начин, осим на основу процене коју врши Пореска управа, указује да поступак утврђивања накнаде није спроведен у складу са законом.

Будући да је у поступку који је претходио уставносудском утврђено да је спорно земљиште планским актом - Регулационим планом насеља Ветерник одређено за улицу и да у природи и јесте ул ица која има свој назив, што значи да је оно, сагласно цитираним одредбама Закона о јавној својини, постало добро у општој употреби у јавној својини – својини јед инице локалне самоуправе, Уставни суд налази да је произвољан закључак Апелационог суда да је тужбени захтев неоснован из разлога што тужени није предузимао правне радње у циљу успостављања власти на предметној парцели. Наиме, без обзира на то што се спорна парцела у јавним евиденцијама о непокретностима и даље води као њива и што су као њени сувласници уписани подносилац и друга физичка лица, ту парцелу као улицу свако има право да користи на начин који је ради остваривања те намене прописан законом и подзаконским актима, јер би у супротном, подносилац са осталим лицима која и даље у јавним евиденцијама стоје уписана као сувласници, могао да одређује начин и обим њеног коришћења тј. да ужива сва овлашћења која произлазе из права својине на ствари (усус, фруцтус, абусус) у овом случају јавног пута тј. улице чију намену иназив је одредила јединица локалне самоуправе. Сама чињеница да је Регулационим планом насеља Ветерник („Службени лист Града Новог Сада“ бр. 3/01, 3/03 и 17/03) спорна катастарска парцела одређена за улицу указује на неприхватљивост/произвољност закључка суда о „одсуству постојања релевантних јавноправних аката“. Такође, Уставни суд сматра неопходним да примети и да подносилац уставне жалбе, као физичко лице, нема овлашћења да мења намену земљишта, па из тог разлога Уставни суд не види које је то правне радње могао да предузима у циљу претварања спорне парцеле у јавну површину.

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3359/14 од 18. новембра 201 4. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде наведеног уставног права, поништио оспорену другостепену пресуду и одредио да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца поднетој против првостепене пресуде, одлучујући као у тачки 2. изреке.

Како ће на основу ове одлуке Уставног суда другостепени суд поново одлучивати о подносиочевој жалби изјављеној против првостепене пресуде, Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права.

7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић