Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 1, 5, 6. и 8, члана 15. ст. 3. и 4, чл. 20, 36, 42, и 72а Закона о експропријацији (''Службени гласник РС'', бр. 53/95, 23/01-Одлука Савезног уставног суда и 20/09).

2. Одбацује се иницијатива за оцену уставности одредаба чл. 12. и 43а Закона из тачке 1.

Образложење

Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 1, 5, 6, 8. и 12, члана 15. ст. 3. и 4, чл. 20, 36, 42, 43а и 72а Закона о експропријацији (''Службени гласник РС'', број 53/95, ''Службени лист СРЈ'', број 16/01-Одлука Савезног уставног суда и ''Службени гласник РС'', бр. 23/01-Одлука Уставног суда и 20/09).

Подносилац прве иницијативе сматра да оспореном одредбом члана 1. Закона није извршено терминолошко усклађивање и прецизирање предмета уређивања овог закона, сагласно одредби члана 58. став 2. Устава, имајући у виду да уставна одредба не садржи реч''експропријација'' која постоји у оспореној одредби Закона, што је, како иницијатор сматра, у супротности са одредбом члана 194. став 3. Устава, којом је утврђено да сви закони и други општи акти морају бити у сагласности са Уставом, као ни са одредбом члана 18. став 1. Устава, којом је утврђено да се људска права зајемчена Уставом непосредно примењују, па се стога и уставне одредбе којима су та права гарантована непосредно примењују, без њиховог уношења у закон, јер се законом може само прописивати начин остваривања права зајемчених Уставом. Поводом оспорених одредаба члана 5. Закона, иницијатор наводи да ове одредбе нису у сагласности са одредбама члана 21. ст. 1. 2. и 3. и члана 36. Устава, јер на основу оспорене одредбе става 1. овог члана Закона корисници експропријације као инвеститори могу да остварују право службености само на основу овог закона, чиме су стављени у неједнак положај у односу на друга правна и физичка лица која право службености могу да остварују по закону којим се уређују својинскоправни односи, а где није потребно утврђивање јавног интереса, где се поступак не завршава у двостепеном поступку и где се о накнади за установљено право службености одлучује уз учешће вештака, а не одређује се од стране државног органа, што, по наводима иницијатора, представља сукоб интереса, имајући у виду ко су претежни корисници експропријације по одредбама оспореног Закона. Што се тиче одредбе става 2. истог члана иницијатор сматра да за установљење закупа предвиђено овом оспореном одредбом Закона нема основа у одредбама члана 58. Устава. Подносилац иницијативе даље наводи да су одредбе члана 6. Закона сувишне и непотребне и да се на ове одредбе односе исте примедбе које је изнео поводом установљавања службености, прописаних одредбом става 1. члана 5. Закона. Оспоравајући одредбе члана 8. Закона иницијатор наводи да експропријација у корист субјеката који су наведени у ставу 1. овог члана може довести до фактичког одузимања права својине једног лица у корист другог приватног лица, што је у супротности са одредбама члана 58. Устава. Исте разлоге иницијатор наводи и при оспоравању одредаба члана 72а Закона. Иницијатор такође оспорава право да се експропријацијом може установити право службености у корист грађана, што је предвиђено ставом 2. оспореног члана 8. Закона, с обзиром на то да, по наводима иницијатора, грађанин не може бити субјект експропријације, односно корисник експропријације, јер у том случају она није успостављена у јавном, већ у приватном интересу. Поводом оспорених одредаба члана 12. Закона иницијатор не наводи разлоге уставноправне природе за њихово оспоравање, већ тражи одговор на питање ''да ли власнику грађевинског објекта који је експроприсан, а који није ранији сопственик земљишта, престаје право коришћења тог земљишта, иако је за исто платио накнаду ради изградње објекта?'' Што се тиче одредаба члана 20. оспореног Закона иницијатор сматра да се овим одредбама крши члан 199. став 1. Устава, јер грађанин има право да учествује у поступку када се решава о његовим правима и обавезама, а што претпоставља и његово изјашњење-саслушање ради заштите његових права и интереса. Он такође сматра да се овим оспореним одредбама Закона крши и члан 36. став 2. Устава, којим је зајемчено право на правно средство. Подносилац иницијативе сматра да рокови утврђени одредбама ст. 4, 5. и 6. члана 36. Закона, којима су прописани рокови после којих ранији сопственик не може поднети захтев за поништај или измену правоснажног решења, нису у сагласности са Уставом, јер оваква законска решења представљају подржављење приватне својине, без основа у Уставу, чиме се, по наводима иницијатора, уводи национализација, која Уставом није дозвољена. Поводом оспорених одредаба члана 42. Закона, иницијатор сматра да се приликом одређивања накнаде за експроприсано пољопривредно или грађевинско земљиште, власници тих непокретности доводе у неравноправан положај како у односу на кориснике експропријације, тако и у односу на власнике других врста непокретности, јер се процена вредности експроприсаног земљишта врши од стране надлежног државног органа, што није случај код других врста непокретности чија процена се врши од стране вештака. На крају, иницијатор наводи да упућивање на поједине чланове неког другог закона, како је то предвиђено одредбама тач. 1. и 2. става 1. члана 43а Закона није у складу са Уставом, имајући у виду да измене одредаба тих закона аутоматски повлаче и измене оспореног Закона.

Другом иницијативом су оспорене само одредбе члана 15. ст. 3. и 4. Закона. Иницијатор сматра да су оспорене одредбе у супротности са одредбама члана 58. Устава, јер се власнику пољопривредног земљишта које се експроприше ради изградње инфраструктурних објеката, онемогућава да накнаду за одузето земљиште добије у новцу, већ је добија у виду другог пољопривредног земљишта чиме, по наводима иницијатора, фактички долази до принудне трампе земље. По мишљењу иницијатора оспорене одредбе Закона су у супротности и са одредбама члана 82. Устава, јер се овим одредбама приватна својина на пољопривредном земљишту које се експроприше ради изградње линијских инфраструктурних објеката, доводи у неравноправан положај, тиме што се једино за пољопривредно земљиште приликом експроприсања ранијем власнику накнада не одређује у новцу, већ у виду другог пољопривредног земљишта. Из наведеног иницијатор закључује да су оспорене одредбе Закона у супротности и са одредбама члана 86. Устава, јер само код наведеног случаја експропријације приватна својина нема једнаку правну заштиту, пошто се приликом њеног одузимања ранијем власнику не оставља могућност да за експроприсано земљиште добије накнаду у новцу. Иницијатор такође сматра да је оспореним одредбама Закона извршена дискриминација по основу власништва на пољопривредном земљишту које се експроприше ради изградње линијских инфраструктурних објеката, па су ове одредбе стога у супротности и са одредбама члана 21. Устава.

Подносилац треће иницијативе оспорава одредбе члана 15. Закона о изменама и допунама Закона о експропријацији (''Службени гласник РС'', број 20/09), тј. члана 42. основног текста Закона. По наводима иницијатора, оспореном одредбом Закона стављен је у неравноправан положај власник у односу на корисника експропријације, јер се одређује да државни орган процењује тржишну цену пољопривредног и грађевинског земљишта, које од власника одузима држава у јавном интересу. Тиме се, по мишљењу иницијатора, власнику експроприсаних непокретности нарушава Уставом зајемчено право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, утврђено чланом 36. Устава. Иницијатор сматра да се из истих разлога нарушава и Уставом зајемчено право власника експроприсане непокретности на право на накнаду која не може бити нижа од тржишне цене, сагласно одредби члана 58. став 2. Устава.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:

Закон о експропријацији је донела Народна скупштина на седници од 26. децембра 1995. године, а ступио је на снагу 1. јануара 1996. године. Народна скупштина је донела Закон о изменама и допунама Закона о експропријацији на седници од 18. марта 2009. године, а разлози за доношење овог закона, како је предлагач Закона навео у образложењу Предлога Закона, су се односили на потребу да се прошире области у којима се може утврдити јавни интерес због нових облика инвестиција које су од стратешког интереса за Републику Србију, да се изврши прецизирање појединих законских решења, као и да се изврши правно-техничко и терминолошко усаглашавање са позитивно правним прописима који су донети од 1996. године до дана предлагања овог закона. Усвојене измене и допуне Закона су ступиле на снагу 27. марта 2009. године.

Поједине одредбе Закона о експропријацији из 1995. године су у више наврата биле предмет оцене уставности пред Савезним уставним судом и Уставним судом Републике Србије. За неке од тих одредаба се поново у поднетим иницијативама тражи оцена уставности (одредбе чл. 12, 15, 20. и 36. Закона). Полазећи од наведеног, Уставни суд је констатовао да је Савезни уставни суд на седници од 13. марта 2001. године донео одлуку о утврђивању неуставности одредбе члана 44. овог Закона, која је престала да важи на основу ове одлуке. Истовремено, Савезни уставни суд је тада оценио да одредбе члана 12. став 2, члана 15, члана 20. став 1, члана 34, члана 35. став 1, члана 36. ст. 3. и 4, чл. 45. до 50, члана 57. став 3. и члана 60. овог Закона нису несагласне са Уставом Савезне Републике Југославије. Такође је Уставни суд Републике Србије на седници од 4. јула 2002. године донео решење којим није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 12, 15, 20, 34, 35, 36, 45. до 51, члана 57. став 3. и члана 60. Закона о експропријацији из 1995. године.

Поред наведеног, Уставни суд констатује да је, након доношења наведене одлуке и решења донет нови Устав од 2006. године, па је сагласно томе и оцена уставности оспорених одредаба Закона о експропријацији извршена у односу на важећи Устав.

Оспореним одредбама Закона о експропријацији прописано је: да се непокретности могу експроприсати или се својина на њима може ограничити само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 1.); да експропријацијом може да се установи и службеност на непокретности или закуп на земљишту на одређено време (непотпуна експропријација), да се закуп може установити само у случају када ће се земљиште, с обзиром на сврху за коју се закуп предлаже, користити ограничено време, а највише до три године (за истраживаје рудног и другог блага, коришћење каменолома, вађење глине, песка и шљунка, закуп природних добара за стављање под заштиту и сл.) и да је, по протеку рока на који је извршена непотпуна експропријација, корисник експропријације дужан да земљиште врати у првобитно стање (члан 5.); да се земљиште које треба да служи одређеној потреби у вези са изградњом објеката и установљењем службености, за које је у складу са овим законом утврђен јавни интерес (ради смештаја радника, материјала, машина и сл.) може привремено заузети, а најдуже до три године (привремено заузимање), као и да ће се привремено заузимање укинути чим престане потреба због које је одређено и земљиште вратити у првобитно стање (члан 6.); да се експропријација може вршити за потребе Републике Србије, аутономне покрајине, града, града Београда, општине, јавних фондова, јавних предузећа, привредних друштава која су основана од стране јавних предузећа, као и за потребе привредних друштава са већинским државним капиталом основаних од стране Републике Србије, аутономне покрајине, града, града Београда, или општине, ако законом није друкчије одређено и да се у поступку експропријације може установити службеност у корист субјеката из става 1. овог члана, као и у корист грађана, ако је то законом предвиђено, ради постављања водоводних цеви, електричних и телефонских каблова и сл. (члан 8.); да експропријацијом грађевинског објекта на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини сопственику таквог објекта престаје право коришћења земљишта под објектом и земљишта које служи за његову редовну употребу и да за земљиште на коме је престало право коришћења, ранији сопственик тог земљишта има право на накнаду, уколико му накнада раније није исплаћена (члан 12.); да се у случају експропријације пољопривредног земљишта ради изградње линијских инфраструктурних објеката, накнада за то земљиште одређује давањем у својину ранијем сопственику другог одговарајућег пољопривредног земљишта исте културе и класе или одговарајуће вредности у истом месту или ближој околини и да се уколико корисник експропријације није у могућности да понуди друго одговарајуће пољопривредно земљиште из става 3. овог члана, накнада одређује у новцу (члан 15. ст. 3. и 4.); да се решење којим се одлучује о предлогу за утврђивање јавног интереса може донети и без претходног саслушања странака, да се решење Владе којим је усвојен предлог за утврђивање јавног интереса објављује у "Службеном гласнику Републике Србије" и сматра се да је достављено странкама у поступку даном објављивања, а да се против решења Владе којим се одлучује о предлогу за утврђивање јавног интереса, може, у року од 30 дана од дана његовог достављања, односно објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", покренути управни спор код надлежног суда (члан 20. ст. 10, 12. и 13.); да по истеку рока од пет година од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади, ранији сопственик експроприсане непокретности, односно његов наследник не може поднети захтев за поништај или измену правоснажног решења о експропријацији, да ће се, у случају експропријације за потребе експлоатације минералних сировина, правоснажно решење о експропријацији поништити или изменити у смислу става 3. овог члана, ако корисник експропријације у року од шест година од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади, није извршио знатније припремне и друге радове неопходне за експлоатацију минералних сировина, да у случају кад је експропријација извршена за потребе експлоатације минералних сировина на површинским коповима, ранији сопственик експроприсане непокретности, односно његов наследник, не може поднети захтев за поништај или измену правоснажног решења о експропријацији по истеку рока од осам година од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади (члан 36. ст. 4, 5. и 6. ); да се накнада за експроприсано пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује у новцу према тржишној цени таквог земљишта, ако законом није друкчије прописано и да процену тржишне цене из става 1. овог члана врши орган надлежан за утврђивање пореза на пренос апсолутних права на непокретностима (члан 42.); да за одузето грађевинско земљиште у државној, односно јавној својини, кориснику тог земљишта припада право на накнаду, и то - ранијем сопственику и другом лицу које право коришћења изводи из права ранијег сопственика, у смислу члана 84. Закона о планирању и изградњи ("Службени гласник РС" бр. 47/03 и 34/06) - у висини тржишне вредности земљишта и лицу које је постало корисник грађевинског земљишта у државној својини до 13. маја 2003. године, у смислу члана 87. Закона о планирању и изградњи ("Службени гласник РС" бр. 47/03 и 34/06) - у висини средстава уложених за прибављање тог земљишта (члан 43а став 1. тач. 1) и 2)); да ако је јавни интерес утврђен у складу са овим законом у корист јавног предузећа, а за потребе његовог зависног привредног друштва, решење о утврђивању јавног интереса може се, на заједнички захтев јавног предузећа и његовог зависног привредног друштва, изменити тако да корисник експропријације буде зависно привредно друштво, ако то друштво по одредбама овог закона може бити корисник експропријације и да у случају из става 1. овог члана зависно привредно друштво има права и обавезе јавног предузећа у погледу експропријације непокретности и измирења накнаде за експроприсану непокретност (члан 72а).

Уставом Републике Србије утврђено је, поред осталог: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединачног права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (члан 82. став 1.); да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине (члан 97. тачка 7.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити у сагласности са Уставом (члан 194. став 3.); да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези (члан 199. став 1.).

Из наведених одредаба Устава следи да је право својине једно од Уставом зајемчених права и да то право може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Према томе, експропријација као принудна мера којом се врши одузимање непокретности или ограничава право својине на непокретностима у јавном интересу, мора бити уређена законом, јер се ради о одузимању, односно ограничавању једног од Уставом зајемчених права. Одредбом члана 1. оспореног Закона одређено је под којим условима се непокретности могу експроприсати, односно када се право својине на њима може ограничити, па је у том смислу преузета одредба члана 58. став 2. Устава, која истовремено представља и уставни основ за доношење овог закона. По оцени Уставног суда, не стоје наводи иницијатора да оспорена одредба члана 1. Закона није у сагласности са одредбом члана 58. став 2. Устава, с обзиром на то да у Уставу стоје речи: ''Право својине може бити одузето...'', док је у оспореном члану 1. Закона наведено: ''Непокретности се могу експроприсати...'', јер ова разлика у појмовном смислу, не представља несагласност наведених одредаба. Наиме, предмет експропријације могу бити само непокретности под којима се, у смислу овог закона, подразумевају земљишта, зграде и други грђевински објекти, па се сагласно томе, одузимање права својине и ограничење тог права може вршити експропријацијом само на наведеним непокретностима, а не и на другим стварима које могу бити предмет права својине, што значи да је наведеном уставном одредбом о ограничењима права својине обухваћена и експропријација непокретности. Стога је, по оцени Уставног суда, оспорена одредба у складу и са одредбом члана 194. став 3. Устава, јер је предмет уређивања оспореног Закона одређен сагласно уставноправним одредбама које се односе на овлашћење за уређивање питања обухваћеним овим Законом. У погледу навода иницијатора да ова оспорена одредба Закона није у сагласности ни са одредбом члана 18. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису основани, јер одузимање или ограничавање права својине у јавном интересу представља Уставом допуштено ограничење зајемченог права на имовину, те се стога сва питања која се тичу експропријације као облика ограничавања права својине морају уредити законом, а што је сагласно одредби члана 20. став 1. Устава.

Поводом навода иницијатора да су оспореним одредбама члана 5. Закона, којима је прописано, између осталог, да се експропријацијом може установити и службеност на непокретности, повређене одредбе чл. 21. ст. 1, 2. и 3. Устава, јер се корисници експропријације стављају у неједнак положај у односу на власнике повласног добра, који уживају право службености, сагласно Закону о основама својинскоправних односа, Уставни суд је констатовао да се не могу вршити поређења у погледу начина остваривања и уживања ових права по основу два различита закона, па стога, у конкретном случају, не постоји нарушавање уставног начела забране дискриминације по различитим основима. Наиме, ово начело подразумева да се за субјекте који се налазе у истој правној ситуацији морају обезбедити исти услови за остваривање неког права, што и јесте одређено оспореним одредбама члана 5. Закона. С обзиром на то да иницијатор наводи исте разлоге за оспоравање одредаба члана 6. Закона, којима је уређено привремено заузеће земљишта које служи одређеној потреби у вези са изградњом објекта, Уставни суд је оценио, да ове одредбе нису несагласне са Уставом, из разлога који су наведени приликом оцене уставности одредаба члана 5. Закона.

Што се тиче навода иницијатора да су оспорене одредбе члана 8. Закона у супротности са одредбама члана 58. став 2. Устава, јер се на основу ових одредаба омогућава мањинским приватним власницима у привредним друштвима са већинским државним капиталом да постану сувласници на одузетој непокретности, чиме се у том делу врши одузимање приватне својине једног лица у корист приватне својине другог лица, Уставни суд је оценио да се оспореним одредбама не нарушава уставни принцип да се експропријација може вршити само у јавном интересу утврђеном на основу закона. Наиме, не може се сматрати да је експропријација извршена делом у тзв. ''приватном интересу'', ако је корисник експропријације привредно друштво са већинским државним капиталом, јер сувласнички однос у привредном друштву и утврђивање јавног интереса за експропријацију су питања која се не могу довести у правну везу, па се сагласно томе не може одредбом којом се одређују субјекти за чије потребе се може вршити експропријација довести у везу са одредбом о утврђивању јавног интереса. Из истих разлога и одредба става 2. члана 8. Закона, којом је предвиђено да се у току експропријације може установити службеност у корист грађана, по оцени Суда, није у супротности са одредбом члана 58. став 2. Устава, као ни одредба члана 72а Закона, којом је прописано под којим условима зависно привредно друштво неког јавног предузећа може постати корисник експропријације уместо тог јавног предузећа, јер су разлози за оспоравање ове одредбе идентични разлозима за оспоравање одредаба члана 8. Закона.

У вези оспорених одредаба члана 15. ст. 3. и 4. Закона, којима је предвиђено да ће се власнику пољопривредног земљишта које се екпроприше ради изградње линијских инфраструктурних објеката обезбедити накнада давањем у својину неког другог одговарајућег пољопривредног земљишта, а само изузетно накнада у новцу уколико корисник експропријације није у могућности да понуди одговарајуће пољопривредно земљиште, Уставни суд је оценио да нису у несагласности са Уставом зајемченим принципом да се за експроприсану непокретност мора добити накнада која не може бити нижа од тржишне. Наиме, Устав појам накнаде не ограничава само на давање у новцу, већ накнада може подразумевати и давање другог одговарајућег земљишта чија вредност не може бити нижа од тржишне вредности експроприсаног земљишта. Стога и одредба члана 11. Закона о експропријацији прописује да се накнада за експроприсану непокретност одређује у новцу, уколико овим законом није друкчије одређено. Један од случајева када се накнада за експроприсано земљиште не одређује у новцу предвиђен је одредбама члана 15. ст. 3. и 4. Закона. Имајући у виду да се власницима експроприсаног пољопривредног земљишта одређује накнада у другом одговарајућем пољопривредном земљишту, које мора бити исте културе и класе или одговарајуће вредности, у истом месту или ближој околини, Уставни суд је констатовао да су на овај начин утврђени критеријуми којима се штити принцип да накнада не може бити нижа од тржишне, па стога, по оцени Суда, ови власници земљишта, на основу оспорених законских одредаба нису доведени у неједнак положај на тржишту, нити је нарушен уставни принцип о једнакој правној заштити свих облика својине. Уставни суд је такође оценио да оспорене одредбе члана 15. ст. 3. и 4. Закона нису несагласне са одредбама члана 21. Устава, јер се њима не крши принцип забране дискриминације, имајући у виду да се овим принципом не обезбеђује апсолутна једнакост, већ једнакост за све оне правне субјекте који се нађу у истој правној ситуацији, што значи да сви власници експроприсаних непокретности морају да добију накнаду која не може бити мања од тржишне, а што је и предвиђено и оспореним одредбама Закона. Уставни суд указује да је наведеним законским решењем управо обезбеђена заштита власника пољопривредног земљишта, дакле лица која, по правилу, приходе остварују искоришћавањем тог земљишта, тиме што као накнаду за експроприсано земљиште добијају друго одговарајуће пољопривредно земљиште како би његовим искоришћавањем могли да наставе да стичу приходе.

Оспореним одредбама члана 20. Закона прописан је начин и поступак утврђивања јавног интереса. Оспоравајући одредбу става 10. овог члана Закона, којом је прописано да се решење којим се одлучује о предлогу за утврђивање јавног интереса може донети и без претходног саслушања странака, иницијатор је навео да исте нису у саглсаности са одредбом члана 199. став 1. Устава, која се односи на употребу матерњег језика у поступку пред државним органима и организацијама када се одлучује о његовом праву или обавези. Према оцени Уставног суда, ове две одредбе се не могу довести у правну везу, јер је оспореном одредбом Закона омогућено доношење решења без саслушања странака, па стога се и не може говорити о употреби матерњег језика пред државним органима, јер је из овог поступка искључена странка, с обзиром да се ради о предлогу за утврђивање јавног интереса, а не о правима власника експроприсане непокретности. Такође, према оцени Суда не стоје наводи иницијатора да је оспореним одредбама става 13. овог члана повређено уставно право на правно средство, јер се овим правом јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство ради заштите својих права, односно интереса, а једно од тих средстава је и покретање управног спора, које је предвиђено оспореном одредбом.

Оспореним одредбама члана 36. Закона предвиђени су рокови за подношење захтева за поништај или измену правоснажног решења о експропријацији, у случају да корисник експропријације није извршио знатније радове на експроприсаној непокретности, као и преклузивни рокови након чијег протека ранији сопственик експроприсане непокретности, односно његов наследник губе право на подношење наведених захтева. Имајући у виду да се поништај, односно измена правоснажног решења о експропријацији спроводи у управном поступку, увођење преклузивних рокова од пет година од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади за експропријацију непокретности и осам година од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади за експропријацију непокретности ради експлоатације рудног блага, сагласно је начелу правне сигурности и начелу правноснажности у управном поступку. Наиме, одређивањем крајњег рока у коме ранији власници експроприсане непокретности, односно њихови наследници могу поднети захтев за поништај или измену правноснажног решења о експропријацији, обезбеђена је правна сигурност за све учеснике у поступку експропријације, јер је свима учињен извесним један важан елемент у поступку спровођења експропријације, а односи се на рок у коме једна страна – ранији сопственик експропријације, односно његов наследник може оспоравати решење о експропријацији, односно након чијег истека друга страна – корисник експропријације са сигурношћу може тврдити да се више не може оспоравати законитост решења о експропријацији. Решењем садржаним у оспореној законској одредби управо се обезбеђује остваривање начела правне сигурности у управном поступку које подразумева да је поступак испитивања законитости донетих управних аката могућ само до одређеног тренутка. Рокови предложени овим оспореним одредбама управо одређују тај крајњи тренутак када се више не може нападати решење о експропријацији од стране ранијег власника, односно његовог наследника, чиме је поштовано и начело правноснажности у управном поступку. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се оспореним одредбама члана 36. Закона не нарушава уставно начело о обавезности постојања јавног интереса приликом спровођења експропријације, као вида одузимања, односно ограничавања права својине, нити се на наведени начин врши национализација, која Уставом није дозвољена.

Поводом навода иницијатора да се оспореном одредбом члана 42. Закона доводе у неравноправан положај власници експроприсаног пољопривредног и грађевинског земљишта у односу на кориснике експропријације, јер се овом одредбом одређује да процену тржишне цене за експропријацију овог земљишта врши орган надлежан за утврђивање пореза на пренос апсолутних права, Уставни суд је оценио да се на предвиђени начин не доводе у неравноправан положај власници експроприсаног земљишта, јер наведени орган не одређује тржишну цену непокретности, већ само врши њену процену. Наиме, задатак овог органа је да изврши процену тржишне цене земљишта које се експроприше, што уједно представља и најнижи износ накнаде за експропријацију пољопривредног и грађевинског земљишта, сагласно одредби члана 58. став 2. Устава. Овако одређена цена је истовремено и најнижа цена коју корисник експропријације може понудити ранијем власнику експроприсаног земљишта у поступку за одређивање накнаде, који се спроводи у складу са Законом о експропријацији и Законом о ванпарничном поступку, уколико се корисник експропријације и ранији власник експроприсаног земљишта споразумно не договоре о висини накнаде за експропријацију. Имајући у виду да орган надлежан за утврђивање пореза на пренос апсолутних права врши само процену тржишне цене експроприсаног земљишта, да не одређује накнаду за експропријацију уместо корисника експропријације и да се спроводи поступак за одређивање накнаде између носилаца права у поступку експропријације, Уставни суд је оценио да се оспореним одредбама не нарушава ни Уставом зајемчено право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, јер се оспореном одредбом члана 42. не задире у права корисника експропријације и ранијег власника експроприсаног земљишта у поступку за одређивање накнаде за експропријацију пред општинским органом управе или пред надлежним судом. Поводом осталих навода иницијатора који се односе на претпоставке око примене оспорене одредбе и залагања за нека нова законска решења у овој области, Уставни суд указује да сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да цени оправданост и целисходност законских решења.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да поднете иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 1, 5, 6. и 8. члана 15. ст. 3. и 4, чл. 20, 36, 42, и 72а Закона о експропријацији нису основане, те их, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), није прихватио.

Поводом оспоравања одредаба чл. 12. и 43а Закона, Уставни суд је закључио да, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан за давање одговора и тумачења законских одредаба, као ни да цени номотехнику израде закона, а како поднета иницијатива у овом делу не садржи уставноправне разлоге оспоравања означених законских одредаба, Суд је у овом делу иницијативу одбацио због ненадлежности, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду.

На основу свега изложеног и одредаба члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 82. тачка 1. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић