Štampa Верзија за штампу

Спорни имовинско-правни односи ранијег власника и корисника експропријације настали после поништаја правноснажног решења о експропријацији (деекспропријација) решавају се у парничном поступку применом одредби Закона о облигационим односима који регулишу правне последице раскида уговора

Суд: Врховни суд Србије*   Датум: 22.11.2002 Број: Рев.475/01
Абстракт:

"Предмет ове ванпарничне ствари је захтев предлагача да му противник предлагача врати накнаду коју је примила за експроприсане непокретности јер су јој у управном поступку ове непокретности враћене у својину, па је отпао основ по коме држи исплаћену накнаду.
Нижестепени судови су у ванпарничном поступку прописаном Законом о ванпарничном поступку за одређивање накнаде за експроприсане непокретности утврдили да тржишна вредност експроприсаних непокретности износи 193.265,94 динара и противника предлагача В.М. обавезали да предлагачу исплати овај износ.
Врховни суд налази да су побијане одлуке захваћене битном повредом одредаба парничног поступка.
Наиме, првостепени суд није могао да у ванпарничном поступку одлучује у спору о враћању накнаде за експроприсане непокретности јер се ове одредбе Закона о ванпарничном поступку сходно примењују само када се ранијем сопственику по закону признаје право на накнаду за непокретност на којој је изгубио право својине (члан 140. Закона о ванпарничном поступку). Тиме је првостепени суд учинио битну повреду из члана 354. став 1. у вези члана 1. ЗПП, коју другостепени суд одлучујући о жалби није санкционисао, па је и одлука другостепеног суда захваћена истом битном повредом одредаба парничног поступка.
Осим тога, одлуке су засноване и на погрешној примени материјалног права.
Наиме, у случају поништаја правноснажног решења о експропријацији према одредби члана 36. став 7. Закона о експропријацији имовинско-правне односе корисника експропријације и сопственика непокретности у случају спора решава редовни суд.
Како Закон о експропријацији ближе не уређује имовинско-правне односе странака у вези деекспропријације, по налажењу Врховног суда за решење ових спорних односа меродавне су одредбе ЗОО које регулишу правне последице раскида уговора.
Према члану 132. став 2. ЗОО, ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала, а према ставу другом истог члана, ако обе стране имају право захтевати враћање датог, узајамна враћања врше се по правилима за извршење двостраних уговора.
Правноснажним решењем Секретаријата за урбанизам, стамбене и комуналне делатности од 14. 08. 1992. године, којим је поништено правноснажно решење о експропријацији, противнику предлагача враћене су у својину експроприсане непокретности са правом коришћења земљишта, па предлагач основано захтева повраћај онога што је на име накнаде за експроприсане непокретности дао.
Међутим, да би се о овом захтеву могло ваљано одлучивати нужно је пре свега утврдити да ли је противнику предлагача накнада исплаћена, у ком облику и обиму, а онда применом принципа правичности утврдити и обим враћања, обзиром да је експропријација извршена пре више од 20 година".