| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 08.06.2017 | Broj: Už-7969/2015 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . H . iz Terigala, KomonveltAustralija, R. H , I . H . i M . B, svih iz Priboja, Dž . K . iz Pljevalja, Crna Gora, H. K . iz sela Kukurović i I . B . i Is . B , obojice iz Roterdama, Kraljevina Holandija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 8. juna 2 017. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. H, R . H, I . H, M . B, Dž . K, H . K, I . B . i Is . B . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2561/15 od 30. septembra 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. M. H . iz Terigala, Komonvelt Australija, R. H , I . H . i M . B, svi iz Priboja, Dž . K . iz Pljevalja, Crna Gora, H . K . iz sela Kukurovića i I . B . i Is . B, obojica iz Roterdama, Kraljevina Holandija , izjavili su Ustavnom sudu, 22. januara 201 5. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2561/15 od 30. septembra 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci ustavne žalbe navod e da su podneli tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade materijalne štete zbog uništenih porodičnih stambenih zgrada tokom 1993. godine , ali da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan njihove tužbene zahtev e, zbog zastarelosti potraživanja naknade štete, proizvoljno zaključujući da, u konkretnom slučaju , nema mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Predložili su da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Višeg suda u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud) P. 1142/10 od 5. marta 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca , ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da svakom od tužilaca na ime uništenih porodičnih stambenih zgrada isplati iznose bliže navedene u stavu prvom izreke, sa pripadajućom zateznom kamatom; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženoj nadoknade troškove parničnog postupka, a stavom trećim izreke odbijen je predlog tužilaca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.
Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 2561/15 od 30. septembra 2014. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu P. 1142/10 od 5. marta 2015. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužioci vlasnici nepokretnosti u selu Kukurovići bliže opisanih u referatu tužbe, koje su uništene 18. februara 1993. godine, kada je izvršen pešadijski i minobacački napad na selo Kukurovići; da su stanovnici Kukurovića nakon ovog napada napustili selo ; da je 11. aprila 1993. godine spaljeno još osam kuća sa pomoćnim objektima; da je povodom tog događaja Fond za humanitarno pravo iz Beograda podneo Okružnom javnom tužilaštvu u Užicu krivičnu prijavu protiv više NN počinilaca pripadnika redovnog sastava Vojske Jugoslavije, zbog krivičnog dela teško ubistvo iz niskih pobuda kao i krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti; da je Okružno javno tužilaštvo u Užicu svojim dopisom Ktr. 342 /06 od 27. oktobra 2006. godine obavestilo podnosioca prijave da je krivičnu prijavu povodom događaja u selu Kukurovići prosledilo na nadležnost Tužilaštvu za ratne zločine ; da iz dopisa tužilaštva za ratne zločine Ktrn. 2/04 od 9. jula 2012. godine proizlazi da je u toku pretkrivični postupak u vezi sa događajem u selu Kukurovići od 18. februara 1993. godine; da je prvostepeni sud odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja naknade štete, imao u vidu da se predmetni događaj kojim je prouzrokovana šteta desio 1993. godine, da su tužioci saznali za pretrpljenu štetu neposredno nakon samog događaja, te kako su tužbu podneli 2007. godine, našao da je prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete osnovan u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima , jer je protekao rok od tri godine od kada su tužioci saznali za štetu, kao i rok od pet godina od kada je šteta nastala, nalazeći pri tom da nema mesta primeni člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je navedeno: da je n a potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kada je našao da je potraživanje tužilaca zastarelo, dajući za svoju odluku jasne i obrazložene razloge; da je odredbama člana 376 . Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da kako je štetni događaj nastupio 18. februara 1993. godine, a tužba podneta 10. jula 2007. godine, to je potraživanje tužilaca zastarelo; da su neosnovani navodi žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu ocene prigovora zastarelosti; da prema odredbi člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, a stavom 2. istog člana propisano je da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; da se pod odgovornim licem ne podrazumeva samo učinilac krivičnog dela, već i lice koje odgovara za štetu koja je učinjena krivičnim delom, ali samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; da, u konkretnom slučaju , povodom događaja u selu Kukurovići iz 1993. godine nije pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim; da s obzirom na to da pojam krivičnog dela koje u sebi sadrži krivičnu odgovornost učinioca, utvrđenje postojanja dela bez istovremenog zadiranja u pitanje krivične odgovornosti (vinosti i uračunljivosti) nije moguće, a shodno prezumpciji nevinosti iz člana 4 . stav 3. Ustava, to primeni člana 377 . Zakona o obligacionim odnosima ima mesta samo u situaciji kada je postojanje krivičnog dela utvrđeno u krivičnom postupku; da kako ne prekidaju zastarelost radnje koje nisu uperene prema određenom okrivljenom već prema NN licu, to su neosnovani i navodi žalbe da je, u konkretnom slučaju , nastupio prekid zastarevanja krivičnog gonjenja s obzirom na to da su preduzete radnje od strane istražnog sudije odnosno tužilaštva za ratne zločine.
4. Odredbama Ustava, na čije se povred e poziva ju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je: da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).
5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ukazuje da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasnivaju na činjenici da je postupajući drugostepeni sud trebalo da primeni privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO, jer je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da su podnosioci ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka isticali da, u konkretnom slučaju, treba primeniti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. ZOO. Prema mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, postupajući sudovi trebalo je da uzmu u obzir ovaj privilegovani rok zastarelosti bez obzira na činjenicu što nije ni vođen krivični postupak protiv štetnika, a u kome se, pored ostalog, utvrđuje postojanje krivičnog dela. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da se sporni događaj i desi li tokom 199 3. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe i saznali za štetu, a da su oni podneli tužbu tek 200 7. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su zastarela potraživanja podnosilaca na ime naknade materijalne štete, u smislu odredaba člana 376. ZOO.
Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da je trebalo da se parnični sudovi u konkretnom slučaju stave u ulogu krivičnog suda i utvrde da li je šteta pričinjena izvršenjem krivičnog dela. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je parnični sud izuzetno, ako postoje procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak, ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kada je krivični postupak izostao. Ipak, Ustavni sud naglašava da se ovaj izuzetak ne može primeniti u slučaju kada se krivični postupak, objektivno gledano, mo že pokrenuti i voditi protiv učinioca ili učinilaca krivičnog dela, kao što je reč o konkretnom slučaju.
Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava (Ustavni sud je sličan stav izrazio u više svojih odluka, videti npr. Odluku Už-3994/2012 od 5. marta 2015. godine i Odluku Už-7549/2014 od 16. maja 2016. godine i dr.).
U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom povređeno pravo na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosioci povredu ovog prava izvode iz navoda o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.
Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Što se tiče navoda vezanih za povredu prava na jednaku zaštitu prava, a u kojima je istaknuto da su sudovi u parnicama po tužbama pripadnika bivše Jugoslovenske Narodne Armije, vođenim radi naknade tzv. ratne štete primenili privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud ukazuje da je u tim slučajevima primenjivan privilegovani rok zastarelosti upravo iz razloga što je u takvim slučajevima bilo nemoguće voditi krivični postupak protiv neposrednih štetnika zbog izvršenja krivičnog dela oružana pobuna, jer su ta lica bila nedostupna organima krivičnog gonjenja . Dakle, Ustavni sud ocenjuje da nije došlo do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se označeni navodi podnosilaca zasnivaju na pogrešnoj percepciji postojanja činjeničnog i pravnog identiteta između predmetnog parničnog postupka i parnica vođenih radi naknade tzv. ratne štete .
Takođe, Ustavni sud nalazi da se ni navodi o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koju podnosioci ustavne žalbe, u suštini, vide u „odsustvu efikasne sudske procedure u kojoj bi im bio omogućeno da utvrde odgovornost pripadnika državnih organa za štetu koja im je pričinjena“, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi, posebno imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe imali mogućnost da u zakonom propisanim rokovima pokrenu parnične postupke radi naknade materijalne štete, ali su oni to učinili tek 14 godina nakon nastanka štete, i isteka tih rok ova.
Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, pa i u onim slučajevima kada je jedna od stranaka država. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.
Konačno, u vezi sa navod nom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela uvek akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.
7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.