| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 26.08.2004 | Broj: Pž.5901/04 |
| Abstrakt: | |||
Prema stanju u spisima predmet tužbenog zahteva je tužiočevo potraživanje na ime neizmirenih novčanih dugovanja tuženog, i to po osnovu odgovornosti tuženog prema odredbi člana 54. ZP odnosno po osnovu aktivnih radnji vlasnika tužioca koje predstavljaju probijanje pravne ličnosti. Nije sporno da je nad tužiocem otvoren postupak likvidacije rešenjem Privrednog suda u V. L. 75/2000 od 27. 10.2000. godine. Među parničnim strankama je sporno da li je pre likvidacije došlo do probijanja pravne ličnosti, što tužiocu daje pravo da tužbu usmeri prema vlasniku firme, ovo iz razloga vlasnik firme dostavljene fakture o isporučenoj robi tužiocu nije proknjižio u poslovnim knjigama, iako je predmetnu robu primio, pa kako iste nema na zalihama kod tužioia, to navedena roba po ispistavljenim fakturama predstavlja manjak. Dakle, u konkretnom slučajh je sporno da li se radi o nedozvoljenim raspolaganjima tuženog, tj. raspolaganju tuđom imovinom zarad postizanja ciljeva koji su protivpravni, da li takva raspolaganja predstavljaju privid pravne ličnosti iz člana 54. ZP odnosno da li je vlasnik preduzeća koji je sgranka u ovom sporu, zloupotrebio preduzeće da bi postigao cilj koji je za njega zabranjen, suprotno propisima, postupajući sa imovinom preduzeća kao da je u pitanju njegova imovina.
Prema stanovištu ovog suda činjenično stanje odlučno za razrešenje predmetnog spora nije potpuno i pravilno utvrđeno, odnosno prvostepena presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, jer nije navedeno koju bitnu činjenicu sud smatra istinitom i na čemu se zasniva ocena da je tuženi kao osnivač privatnog preduzeća mešao i vinu preduzeća i ličnu imovinu, tj. da je tuženi kao bivši vlasnik preduzeća zloupotrebio preduzeće na njegovu štetu očiglednim mešanjem primljene robe sa imovinom samog vlasnika preduzeća, te da ln se shodno tome odgovornost za manjak robe u magacinu tužioca protež na vlasnika preduzeća. Naime, probijanje pravne ličnosti podrazumeva činjenje prevarne radnje, koja mora biti dokazana. Aktiviranje lične olgovornosti probijanjem zida pravnog subjektiviteta preduzeća, dakle nije moguće na osnovu pasivnog ponašanja. Dakle, teret dokazivanja proboja pravne ličnosti leži na tužiocu, ali i sud mora utvrliti konkretne radnje koje predstavljaju zloupotrebu odnosno utvrditi prevarno ponašanje kojim se konkretni slučaj kategoriše pravno osnovanim za primenu instituta probijanja pravne ličnosti. Naime, u konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao postojanje činjenice o isporuci sporne robe tuženom odnosno nije prezentirao sudu validne pismene isprave koje nesumnjivo potvrđuju činjenicu da je roba predata tuženom naprimer da li je tuženi svojim potpisom na otpremnicama potvrdio prijem robe, čija je vrsta i količina navedena u predmetnim računima. Kako ove odlučne činjenice nisu do kraja raspravljane, niti su o njima dati razlozi, to se pobijana presuda ne može sa sigurnošću ispitati, jer proizilazi da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno.
Sa navedenih razloga, žalbu tuženog je valjalo uvažiti, prvostepenu presudu ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U nastavku postupka prvostepeni sud će postupiti po primedbe iz ovog rešenja, a to podrazumeva obavezu suda da ponovo ceni odlučne činjenice bitne za presuđenje ove pravne stvari, koje se odnose na sva kretanja predmetne robe do tuženog, koje se moraju dokumentovati odgovarajućim pismenim ispravama i po potrebi utvrditi saslušanje svedoka, a koji omogućavaju da se proveri opravdanost tvrdnji tužioca da je roba isporučena tj. predata tuženom, kao i da li je tuženi sa imovinom preduzeća raspolagao u cilju ostvarenja lične koristi.
Predmet ocene prvostepenog suda posebno će biti to da li je u poslovnim knjigama tužioca knjižena roba koja je predmet spornih računa. Po utvrđivanju svih navedenih relevantnih činjenica biće doneta nova odluka o osnovanosti tužbenog zahteva.