| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 02.03.2017 | Broj: Už-4371/2015 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Todorić iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 2017. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragane Todorić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P2. 280/13, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. Dragana Todorić iz Rume podnela je Ustavnom sudu, 6. jula 2015. godine, preko punomoćnika Dejane Spasojević Ivančić, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Rumi P2. 280/13 od 6. avgusta 2014. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 504/14 od 25. septembra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 165/15 od 25. februara 2015. godine, te rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P2. 300/11 od 19. juna 2012. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž2. 12/12 od 8. avgusta 2012. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 25, člana 32. stav 1, člana 36, člana 39. stav 1, člana 64. st. 1, 3. i 4. i člana 66. Ustava Republike Srbije i načela zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava. Pozvala se i na odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvenncije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i član 19. Konvencije UN o pravima deteta.
Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj zbog nepozivanja veštaka radi saslušanja i davanja izjašnjenja na primedbe koje je iznela na njihov nalaz povređena načela kontradiktornosti i neposrednosti kao elementi prava na pravično suđenje, sa čim u vezi se poziva na stavove Ustavnog suda iznete u Odluci Už-3908/2012 od 25. decembra 2014. godine, te stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) iznete u presudama Vanjak protiv Hrvatske i Isgro protiv Italije . Takođe tvrdi da joj je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku zbog toga što su izreke osporenih akata navodno kontradiktorne utvrđenom činjeničnom stanju – mišljenju veštaka i organa starateljstva da postojeća odluka o održavanju ličnih odnosa nije u interesu deteta i o neophodnom prethodnom savetodavnom radu sa porodicom u cilju uspostavljanja kontakata između deteta i oca. Ovako iznetim razlozima dodaje i tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, bitnim povredama odredaba parničnog postupka, te propustu suda da ceni ponašanje tuženog i iskaz deteta, te da postupa u njegovom najboljem interesu i da u skladu sa istražnim načelom zatraži mišljenje o načinu na koji bi trebalo da se izmeni postojeća odluka, u čemu, osim povrede prava na pravično suđenje, vidi i ostale povrede prava na koje se pozvala. Povredu prava iz člana 39. stav 1. Ustava podnositeljka vidi u odbijanju tuženog da da saglasnost za putovanje deteta u inostranstvo, dok povredu prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže četvorogodišnjim trajanjem predmetnog postupka i odlučivanjem o predlogu za izdavanje privremene mere nakon pola godine. Takođe ističe da je zbog primene procesnog zakona iz 2011. godine povređeno načelo iz člana 197. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Rumi P2. 280/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilja Dragana Todorić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 29. marta 2011. godine tužbu Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi protiv tuženog Obrena Vukašina, radi izmene odluke o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog sa zajedničkim mal. detetom.
Sud je 6. aprila 2011. godine od nadležnog organa starateljstva tražio mišljenje o tome da li je potrebno menjati postojeći model viđanja oca i deteta.
Traženi izveštaj dostavljen je sudu u maju iste godine, a u junu je dostavljena dopuna izveštaja u kojoj je navedeno da je zbog otpora deteta prema ocu neophodno započeti stručno terapijski rad.
Do novembra 2011. godine održana su četiri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i mal. dete u prisustvu psihologa. Takođe je određeno veštačenje na okolnost sticanja uslova za izmenu postojeće odluke o viđanju koje je povereno Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu (u daljem tekstu: IMZ).
Dopis IMZ o visini troškova veštačenja uručen je punomoćnicima stranaka 24. odnosno 29. novembra 2011. godine, a ročište koje je bilo zakazano za 6. februar 2012. godine nije održano zbog proglašenog vanrednog stanja.
Podneskom od 24. februara 2012. godine tužilja je predložila da sud obaveže stranke da podele troškove veštačenja ili da veštačenje poveri drugoj ustanovi.
Nakon ročišta koje je održano 27. februara, sud je 23. marta 2012. godine doneo rešenje kojim je veštačenje poverio sudskom veštaku neuropsihijatru, a po predlogu ovog veštaka, u aprilu iste godine izmenjeno je rešenje o veštačenju tako što je određeno da u izradi nalaza učestvuje i sudski veštak psiholog.
Na ročištu održanom 14. maja 2012. godine tužilji je na njenu molbu ostavljen rok do 20. jula za polaganje celokupnog predujma za veštačenje.
Podneskom od 4. juna 2012. godine tužilja je preinačila tužbu isticanjem novog zahteva za delimično lišenje roditeljskog prava tuženog u odnosu na davanje saglasnosti za putovanje deteta u inostranstvo, a 27. juna je položila traženi predujam.
Osporenim rešenjima Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P2. 300/11 od 19. juna 2012. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž2. 12/12 od 8. avgusta 2012. godine odbijen je tužiljin predlog za određivanje privremene mere na osnovu koje se do pravnosnažnog okončanja postupka ne bi odvijali kontakti između deteta i oca i kojom bi ona, bez saglasnosti oca, bila ovlašćenja da preduzima sve pravne i faktičke radnje vezane za pribavljanje dokumenata i putovanje mal. deteta u inostranstvo. Osporeno drugostepeno rešenje uručeno je tužiljinom punomoćniku 29. avgusta 2012. godine.
Zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište, koje je bilo zakazano za 27. avgust 2012. godine, doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom, a 11. januara 2013. godine data je naredba da se predmet dodeli u rad drugom predsedniku veća.
Rešenjem iz februara iste godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje, a nakon ročišta koje je održano u martu iste godine veštaci su pozvani da preuzmu spis radi veštačenja.
Veštaci su nalaze dostavili u aprilu, odnosno u maju 2013. godine, a tužilja je u podnesku od 4. jula 2013. godine stavila primedbe i predložila da se oni pozovu na ročište radi izjašnjenja i postavljanja pitanja.
U daljem toku postupka, održano je još pet ročišta i ponovo je izveden dokaz saslušanjem stranaka. Tužilja je u podnescima od 11. septembra 2013. i 30. jula 2014. godine ponovo isticala primedbe na nalaze veštaka i tražila da se oni pozovu na ročište, ali im sud iznete primedbe nije dostavio na izjašnjenje. Osim navedenog, u ovom periodu pribavljena su i tri izveštaja nadležnog organa starateljstva (17. novembra 2013, 25. aprila i 31. jula 2014. godine) koji su, pored ostalog, sadržali izveštaj o obavljenom razgovoru sa detetom i roditeljima, izvršenoj terenskoj poseti, te planiranim i preduzetim merama koje su podrazumevale uključivanje deteta i roditelja u Savetovalište za brak i porodicu u cilju reuspostavljanja odnosa između deteta i oca. Na poslednjem ročištu tužiljin punomoćnik je predložio da se postupak prekine da bi sud stranke i dete uputio na stručno savetodavni tretman zbog toga što tuženi i dete nemaju nikakav kontakt.
Osporenom presudom Osnovnog suda u Rumi P2. 280/13 od 6. avgusta 2014. godine odbijeni su tužbeni zahtevi za izmenu postojeće odluke o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog sa mal. detetom, tako što bi se viđanje odvijalo jedanput mesečno, u trajanju od dva sata, u kontrolisanim uslovima i za delimično lišenje roditeljskog prava tuženog jer je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je, i pored toga što se ne realizuje, postojeći model određen sudskom odlukom od 11. avgusta 2010. godine, u najboljem interesu deteta, kao i to da pravo u odnosu na koje je traženo lišenje – davanje saglasnosti za putovanje deteta u inostranstvo – ne ulazi u korpus prava iz člana 82. Porodičnog zakona kojih roditelj može biti lišen, pri čemu je posebno nalašeno da je tuženi samo jedanput odbio da da traženu saglasnost. Naime, sud je u obrazloženju, između ostalog, naveo da je iz izveštaja organa starateljstva (ukupno pet) utvrdio da je posle razvodna kriza dovela do visokog stepena otpora deteta prema kontaktima sa ocem, zbog čega je tokom postupka sprovođen savetodavno terapijski tretman koji je doveo do međusobnog prebacivanja odgovornosti parničnih stranaka, da je održan jedan susret bez prisustva majke, koji je ocenjen kao sadržajan i emotivan, a da sledeći nije realizovan jer je majka obavestila organ starateljstva da se zdravstveno stanje deteta pogoršalo (alergija), te da je zaključak organa starateljstva da je u intersu deteta da se roditelji odgovorno posvete roditeljstvu i uspostave neophodnu saradnju i da se nastavi kontinuirani rad u cilju uspostavljanja kontakata oca i deteta. Takođe je navedeno da je iz svih pismenih dokaza, iskaza tuženog i dostavljene SMS prepiske između deteta i oca sud izveo zaključak o velikom trudu i zalaganju tuženog da dopre do svog deteta, kao i da su pomenuti dokazi u suprotnosti sa tužiljinim tvrdnjama da je otac nezaineteresovan za dete. Utvrđeno je i da ne stoji ni navod da tuženi živi u komšiluku i da stoga postoji bojazan da bi mogao da sa novom suprugom presreće dete u zgradi i kontroliše svaki njegov korak, budući da su stranke tokom postupka učinile nespornim da tuženi ne živi u komšiluku, a tokom postupka nije bilo ni dokaza da je on „navalentna“ ili nasilna osoba. Dalje je navedeno da je sud činjenice o školskim i vannastavnim aktivnostima deteta, održavanju odnosa sa ocem i njegovom rodbinom, načinu provođenja vremena u toku dana utvrdio pretežno iz iskaza samog deteta, a da iz nalaza i mišljenja veštaka psihologa i veštaka neuropsihijatra proizlazi da mal. dete treba da ostvaruje redovno viđanje sa ocem, u realnim životnim uslovima, a ne u kontrolisanim, već u prisustvu majke koja bi dovela dete posle prethodnog terapijsko savetodavnog rada pri medicinskim ustanovama. Sud je nalaze veštaka prihvatio uz obrazloženje da su stručni, jasni i dati od kompetentnih lica, dok je za tužiljine primedbe izneo ocenu da su vodile odugovlačenju postupka i da su se „rasplinjavale“ od suštine stvari. U tom smislu je navedeno: da je tužilja isticala da je veštak psiholog pogrešno uzeo da kod tuženog postoji stvarna želja i volja da viđa dete, jer prema njenom viđenju, ta želja je samo deklarativna; da je tvrdila da je nalaz nepotpun iz razloga što ne obrazlaže odnos tuženog prema detetu kao ni to da li tuženi razume detetove potrebe, u odnosu na koje primedbe je sud ukazao da se veštaku ne može ni dati u zadatak da te relacije ispita u situaciji kada one ne postoje jer otac nema nikakav kontakt sa detetom; da je tužilja isticala da psiholog nije uzeo u obzir ponašanje tuženog zbog koga je traženo viđanje u kontrolisanim uslovima, ali da ni iz njenog, niti iz iskaza deteta, niti bilo kog drugog dokaza nije utvrđeno negativno, nasilno ili bilo koje drugo štetno ponašanje oca koje bi opravdavalo izjašnjenje veštaka na te okolnosti. Posebno je istaknuto da sud nije smatrao potrebnim da se veštak psiholog izjašnjava o primedbama koje su ticale ocene i procene ličnosti tuženog u situaciji kada je taj nalaz samo jedan u nizu dokaza neophodnih za donošenje odluke u granicama zahteva. Citirajući sadržinu člana 65. Porodičnog zakona, sud je istakao i da nije u obavezi da prihvati mišljenje deteta, već da isto ceni u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja, te da je u tom smislu iz iskaza deteta i ostalih pismenih dokaza utvrdio da dete ne želi kontakt sa ocem zbog lojalnosti prema majci. Sud je, pozivajući se na izveštaje organa starateljstva i ostale dokaze, konstatovao da realizacija viđanja, bilo u realnim životnim uslovima, u prostorijama organa starateljstva ili na način utvrđen odlukom čija se izmena traži, nije bila sprovodiva jer se majka za to nije zalagala, već je nalazila način da se ti susreti osujete, te je u tom kontekstu istakao da je uvažio preporuke psihologa, neuropsihijatra i stručnog tima organa starateljstva u pogledu neophodnosti savetodavnog terapeutskog rada sa strankama, ali da iste nije mogao da ustanovi sudskom odlukom s obzirom na ograničenost raspoloživih zakonskih instrumenata. Konačno, sud je, pozivajući se na istražno načelo iz člana 205. Porodičnog zakona, zaključio da je u najboljem interesu deteta da odluka o vršenju roditeljskog prava i dalje ostane na snazi tj. da ono i dalje bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da sa ocem odnose održava na način utvrđen presudom od 11. avgusta 2010. godine.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 504/14 od 25. septembra 2014. godine potvrđena je ožalbena prvostepena presuda, dok je rešenje o troškovima postupka preinačeno tako što je tužilja obavezana da ih naknadi suprotnoj strani. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio razloge nižestepenog suda, nalazeći da su tužiljini žalbeni navodi koji su isticani tokom postupka i navodi koji se tiču ocene dokaza, neosnovani.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 165/15 od 25. februara 2015. godine odbijena je tužiljina revizija uz, između ostalog, ocenu da su se, suprotno revizijskim razlozima, nižestepeni sudovi rukovodili najboljim interesom deteta i da su elementi procene tog interesa pravilno ocenjeni na osnovu svih izvedenih dokaza i nalaza veštaka koji su bili mišljenja da je neophodan redovan kontakt oca i deteta u realnim životnim uslovima, te da će stoga način viđanja uređen prethodnom presudom detetu omogućiti da sa ocem vremenom razvije odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, jemči se: ljudsko dostojanstvo (član 23. stav 1.); nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39. stav 1.); prava deteta (član 64. st. 1, 3. i 4.); posebna zaštita porodice, majke samohranog roditelja i deteta (član 66.).
Članom 197. Ustava utvrđeno je načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih pravnih akata.
Imajući u vidu da se odredbe čl. 6. i 13. Konvencije suštinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, to je Ustavni sud postojanje povreda istaknutih prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.
Porodičnim zakon om („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) je propisano: da se na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 202.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.).
5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pred tri sudske instance trajao nepune četiri godine (od 29. marta 2011. do 25. februara 2015. godine), što samo po sebi još uvek ne ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ESLjP "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a naročito u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (videti presud e Borgese protiv Italije, od 26. februara 1992. godine, stav 28. i Jevremović protiv Srbije, broj predstavke 3150/05, od 17. jula 2007. godine, stav 81.). S druge strane, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Monnet protiv Francuske, od 27. oktobra 1993. godine stav 30.)
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se predmetni parnični postupak može smatrati relativno složenim s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je bilo potrebno raspraviti i povodom kojih je tokom prvostepenog postupka, dakle u periodu od tri godine i četiri meseca, pribavljeno pet izveštaja organa starateljstva, sprovedeno psihološko i neuropsihijatrijsko veštačenje parničnih stranaka i njihovog deteta, te izveden dokaz njihovim saslušanjem.
Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka je imala legitiman interes da se predmetni postupak okonča u što kraćem roku, iako se u tom postupku nije odlučivalo o njenim pravima i obavezama već, o osnovanosti njenog zahteva za izmenu odluke o viđanju njene mal. kćerke sa ocem. Ovaj zaključak eventualno može biti doveden u pitanje činjenicom da je podnositeljkin punomoćnik neposredno pre zaključenja glavne rasprave predlagao prekid postupka radi sprovođenja savetodavnog rada sa detetom i strankama.
Što se tiče podnositeljkinog ponašanja Ustavni sud nalazi da je ona u manjoj meri doprinela njegovom trajanju. Naime, iako je dopis IMZ o visini traženog predujma za veštačenje uručen podnositeljkinom punomoćniku u novembru 2011. godine, podnositeljka je tek posle tri meseca, u februaru 2012. godine predložila da sud ili obaveže obe stranke na polaganje predujma ili da veštačenje poveri drugom veštaku. Takođe, zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište, u avgustu 2012. godine bilo je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom.
Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud, pored prethodne konstatacije o obimu sprovedenog dokaznog postupka, konstatuje i da je prvostepeni sud ročišta zakazivao u kratkim intervalima od po mesec, mesec i po dana. Jedini izuzetak od navedenog bio je u periodu od 4. oktobra 2013. do 28. aprila 2014. godine i od pomenutog datuma pa do 1. avgusta 2014. godine, kada je dva puta ponovo tražen izveštaj organa starateljstva povodom realizacije viđanja deteta i oca i u kom periodu je, kako proizlazi iz dostavljenih izveštaja, ponovo vođeno nekoliko razgovora sa strankama i detetom, obavljena terenska poseta, napravljen plan mera u cilju uključivanja stranaka u Savetovalište za brak i porodicu, te plan mera po izvršenom nadzoru nadležnog sekretarijata, a po podnositeljkinoj pritužbi. Ustavni sud smatra da se u pomenutim periodima ne može govoriti o neefikasnom radu suda jer se radnje koje je preduzimao zajedno sa organom starateljstva mogu posmatrati kao nastojanje suda da pokuša da obezbedi reuspostavljanje odnosa između deteta i oca, pri čemu je organ starateljstva sve vreme trajanja prvostepenog postupka aktivno učestvovao na pružanju podrške detetu i roditeljima, što je zahtevalo i određeno vreme. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud o izjavljenoj žalbi odlučio za manje od mesec dana, a da je odluka o reviziji doneta nakon nešto više od mesec dana.
Uzimajući u obzir sve okolnosti predmeta, a posebno pomenuti stav ESLjP izražen u presudi Monnet protiv Francuske , Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog postupka (manje od četiri godine), pred tri sudske instance, ne može smatrati nearzumnim. Stoga je, Ustavni sud utvrdio da podnositeljki nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/13-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Razmatrajući podnositeljkinu tvrdnju da su joj zbog nepozivanja veštaka radi saslušanja i izjašnjavanja na njene primedbe povređena načela kontradiktornosti i neposrednosti kao elementi prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da pravo na pravično suđenje u kontekstu procesne ravnopravnosti stranaka, sadrži u sebi i pravo na kontradiktoran postupak. Ovo pravo podrazumeva da strankama u postupku mora biti omogućeno ne samo da se upoznaju sa svim dokazima i navodima koje je iznela suprotna strana u cilju uspeha u sporu, već i data mogućnost da se o istima izjasne (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine, stav 33. i Lombo Machado protiv Portugalije, od 20. februara 1996. godine, stav 31.), a na domaćim sudovima i organima je obaveza da u svakom pojedinačnom slučaju osiguraju ispunjenje ovog zahteva (videti presudu Perić protiv Hrvatske, od 27. marta 2008. godine, broj predstavke 34499/06, stav 19.). U kontekstu nalaza veštaka, pravila o njegovoj prihvatljivosti ne smeju lišiti stranku mogućnosti da ga delotvorno ospori jer se u određenim okolnostima odbijanje dodatnog ili drugog stručnog ispitivanja materijalnih dokaza može smatrati povredom člana 6. stavka 1. (videti presudu Van Kück protiv Nemačke , od 12. juna 2003. godine, broj predstavke 35968/97, st. 46. do 65.).
U konkretnom slučaju, nalazi veštaka psihologa i neuropsihijatra, (dati nakon opservacije i razgovora sa strankama i detetom) dostavljeni su podnositeljki koja je na njih tri puta stavljala primedbe i tražila da se veštaci pozovu na ročište radi izjašnjenja i postavljanja pitanja (podnesci od 4. jula i 11. septembra 2013. godine i od 30. jula 2014. godine). Međutim, prvostepeni sud podnositeljkine primedbe nije dostavio na izjašnjenje veštacima, a svoju odluku je obrazložio stanovištem da su da primedbe vodile odugovlačenju postupka i da su se „rasplinjavale“ od suštine stvari, pri čemu su podrobniji razlozi koje je postupajući sud dao za svaku od iznetih primedbi navedeni u tački 3. obrazloženja ove odluke. Pri tome, posebno je naglašeno da je nalaz veštaka „samo jedan u nizu dokaza neophodan za donošenje odluke“, pri čemu Ustavni sud konstatuje da su osporene odluke zanovane na činjeničnoj građi koja je za podlogu imala ne samo nalaze pomenutih veštaka, već i pet izveštaja organa starateljstva, iskaze stranaka i deteta, te SMS prepisku između deteta i oca. U vezi sa iznetim, Ustavni sud napominje da nalaz veštaka sud ceni slobodno kao i sve ostale izvedene dokaze, jer je sud, a ne veštak, taj koji na osnovu rezultata celokupnog postupka obrazuje činjeničnu podlogu za presuđenje. Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka učestvovala u postupku sprovođenja veštačenja budući da su nalazi dati nakon, pored ostalog, i sa njom obavljenog razgovora i opservacije, omogućeno joj je da se sa njima upozna i da stavi primedbe, koje je sud cenio i razmotrio, te imao u vidu prilikom donošenja odluke. Po oceni Ustavnog suda, razlozi koje je prvostepeni sud dao za svoju ocenu da podnositeljkine primedbe nisu od značaja za „suštinu stvari“ su dovoljno jasni i obrazloženi na ustavnopravno prihvatljiv način, pa okolnost na koju se podnositeljka poziva u situaciji kada sudske odluke nisu jedino i isključivo zasnovane na nalazima veštaka, vodi daljem zaključku da su podnositeljkine tvrdnje o povredi načela kontradiktornosti i neposrednosti kao elemenata prava na pravično suđenje očigledno neosnovane. U tom smislu se podnositeljkino pozivanje na Odluku ovoga suda Už-3908/2012 od 25. decembra 2014. godine i stavove iz presuda ESLjP koje su u njoj citirane pokazuje kao irelevantno jer u pomenutom slučaju, za razliku od podnositeljkinog, na raspravi na koju podnosilac (protv koga je vođen disciplinski postupak) nije bio uopšte pozvan izveden je dokaz saslušanjem svedoka, što je dovelo do nemogućnosti da se podnosilac o istima uopšte izjašnjava pre okončanja postupka.
U pogledu podnositeljkine tvrdnje da joj je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje time što su izreke osporenih akata navodno kontradiktorne utvrđenom činjeničnom stanju – mišljenju veštaka i organa starateljstva da postojeća odluka o održavanju ličnih odnosa nije u interesu deteta, Ustavni sud pre svega podseća da ovo pravo podrazumeva obavezu sudova da u svojim presudama navedu jasne i razumljive razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i ne znači da se moraju dati odgovori na sve argumente i sva postavljena pitanja (videti presude ESLjP Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine i Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine). Po nalaženju Ustavnog suda iz obrazloženja osporenih presud a nedvosmisleno se može utvrditi koje su sve okolnosti sudovi ceni li i iz kojih su razloga izveli zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva, pri čemu podnositeljkina tvrdnja da je mišljenje veštaka i organa starateljstva da postojeća odluka nije u interesu deteta ne odgovara činjenicama, budući da su se ova stručna lica izjasnila da viđanje u kontrolisanim uslovima nije u interesu deteta. Što se tiče primedbe o stavu veštaka i organa starateljstva o neophodnom prethodnom savetodavnom radu, izrečene takođe u kontekstu povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud konstatuje da je ovo podnositeljkino zapažanje tačno, ali da je prvostepeni sud obrazložio razloge zbog kojih ne može svojom odlukom da ustanovi obavezu na strani podnositeljke i deteta da se uključe u takve tretmane, čija je realizacija, kako je prethodno konstatovano, sve vreme trajanja prvostepenog postupka pokušavana. Stoga se i ovi navodi pokazuju kao očigledno neosnovani.
U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 23. stav 1. i člana 25. Ustava, a imajući u vidu predmet odlučivanja u postupku u kome su doneti osporeni akti, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe.
Što se tiče tvrdnje o povredi prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji na šta podnositeljka ne ukazuje, dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, a ne pozitivan ishod postupka po pravnom leku. Naime, prema praksi ESLjP, „delotvornost“ nekog pravnog leka ne zavisi o izvesnosti povovoljljnog ishoda za podnosioca predstavke (videti presudu Kudła protiv Poljske, od 26. oktobra 2000. godine, broj predstavke 30210/96, stav 157.). U konkretnom slučaju, podnositeljka je, u skladu sa zakonom, imala i ostvarila pravo ne samo na redovno pravno sredstvo, već i da drugostepena presuda bude ispitana u postupku po vanrednom pravnom leku, i to ne u formalnom, već u suštinskom smislu.
Što se pak tiče tvrdnje o povredi prava iz člana 39. Ustava, a imajući u vidu da su navodi podnositeljke, iako formalno istaknuti protiv osporenih presuda, usmereni protiv privatnog lica – bivšeg supruga, a u odnosu na mal. dete, Ustavni sud je ocenio da je u ovom delu ustavna žalba ratione personae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava. Ova ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava deteta, imajući u vidu da je podnositeljka ustavnu žalbu izjavila u svoje ime.
Budući da je Ustavni sud našao da su podnositeljkini navodi o povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovani, to se kao takvi pokazuju i navodi o povredi prava iz člana 66. Ustava, s obzirom na to da podnositeljka povredu ovog prava obrazlaže istovetnim navodima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje.
U odnosu na razloge koje podnositeljka ističe u prilog tvrdnji o povredi člana 197. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navodi o „retroaktivnoj“ primeni odredaba Zakona o parničnom postupku nisi isticani tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, pa u tom smislu, ne mogu biti predmet ispitivanja u postupku po ustavnoj žalbi s obzirom na njen supsidijerni karakter.
Polazeći od svega prethodno navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu u odnosu na osporene presude, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na osporena rešenja Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P2. 300/11 od 19. juna 2012. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž2. 12/12 od 8. avgusta 2012. godine i dužinu trajanja postupka u kome su doneta, a imajući u vidu da je osporeno drugostepeno rešenje uručeno podnositeljkinom punomoćniku 29. avgusta 2012. godine, dok je ustavna žalba podneta 6. jula 2015. godine, dakle posle proteka roka propisanog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav stav 1. tačka 2) Zakona, u ovom delu odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu, rešavajući takođe kao u drugom delu izreke.
8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić