| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 18.04.2012 | Broj: Už-2058/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Živkovića iz sela Dučić, opština Mionica, Dragana Maksimovića iz sela Donje Leskovice, opština Valjevo, Zlatomira Selakovića, iz sela Sedlari, opština Valjevo, Dejana Nedeljkovića iz sela Maljević, opština Mionica i Gorana Rankovića iz sela Krčmar, opština Mionica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Marka Živkovića, Dragana Maksimovića, Dejana Nedeljkovića i Gorana Rankovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1161/09 od 22. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 381/10 od 11. marta 2010. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Zlatomira Selakovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1161/09 od 22. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 381/10 od 11. marta 2010. godine.
1. Marko Živković iz sela Dučić, opština Mionica, Dragan Maksimović iz sela Donje Leskovice, opština Valjevo, Zlatomir Selaković, iz sela Sedlari, opština Valjevo, Dejan Nedeljković iz sela Maljević, opština Mionica i Goran Ranković iz sela Krčmar, opština Mionica, su 19. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1161/09 od 22. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 381/10 od 11. marta 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu štete, zajemčenog članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen za isplatu ratnih dnevnica, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Osporenom delimičnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1161/09 od 22. oktobra 2009. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca Gorana Rankovića, Dejana Nedeljkovića, Marka Živkovića i Dragana Maksimovića, ovde podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, kojima su tužioci tražili da se tužena obaveže da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate, dok je navedeno da će sud o identičnom tužbenom zahtevu Zlatomira Selakovića, kao i o troškovima postupka odlučiti prilikom donošenja konačne presude u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je isplata sporne naknade, odnosno dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da im je neizvršavanjem ove obaveze pričinila štetu za koju odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni tog suda, osnovan iz razloga što u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, dok prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da su tužbe u ovoj pravnoj stvari podnete 17. marta 2009. godine, a tužioci su imali saznanja da im naknade u celini ili delimično nisu bile isplaćene i da se s tim u vezi nisu obraćali državnim organima za zahtevom za isplatu, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja; da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju na strani tužene, jer nikakva imovina tužilaca nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tužene, saglasno odredbama čl. 209. do 219. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, po oceni toga suda, neosnovano pozivanje tužilaca na navedeni institut.
Odlučujući o žalbi tužilaca Gorana Rankovića, Dejana Nedeljkovića, Marka Živkovića i Dragana Maksimovića izjavljenoj protiv delimične presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1161/09 od 22. oktobra 2009. godine, Viši sud u Valjevu doneo je osporenu presudu Gž. 381/10 od 11. marta 2010. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana i navedena prvostepena delimična presuda potvrđena. U obrazloženju ove osporene presude je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, na koje sud pazi po službenoj dužnosti, saglasno odredbi člana 372. Zakona o parničnom postupku, niti je učinjena bitna povreda odredaba parničnog posupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se u žalbi ukazuje, jer osporena prvostepena presuda, po oceni drugostepenog suda, sadrži potpune i jasne razloge o svim odlučnim činjenicama, koje su u skladu sa stanjem u spisima, pa ih drugostepeni sud u svemu prihvata kao pravilne; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da isplata naknada predstavlja obavezu tužene zasnovanu na zakonu, te da neizvršavanje te obaveze predstavlja nepravilan rad organa tužene, za šta bi ona trebalo da odgovara, saglasno odredbi člana 172. Zakona o oobligacionim odnosima; da prvostepeni sud pravilno utvrđuje da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete usled nepraavilnog i nezakonitog rada tužene, a ne sticanje bez osnova, kako se navodi u tužbi; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, konkretno odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, našavši da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od nastanka štete; da nisu osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer se ne radi o zahtevu za sticanje bez osnova, budući da na stranu tužene nikakva imovina tužilaca nije prešla.
4. Odredbom člana 35. stav 2. Ustava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.
Članom 376. Zakona propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.); da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih odluka, utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ratnih dnevnica od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene, sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom presudom.
Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Valjevu, a potom i Okružni sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.
Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored drugih, Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe Marku Živkoviću, Draganu Maksimoviću, Dejanu Nedeljkoviću i Goranu Rankoviću osporenom presudom nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sud, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu Zlatomira Selakovića izjavljenu protiv osporenih presuda, zbog nedostatka stranačke legitimacije, s obzirom na to da je uvidom u osporene presude utvrdio da o pravu ovog podnosioca njima nije odlučivano.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević