| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 30.05.2012 | Broj: Už-59/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Resanovića iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Resanovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Zavodom za intelektualnu svojinu u predmetu P – 472/95 (48408) povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
1. Slavko Resanović iz Kikinde podneo je Ustavnom sudu, 25. februara 2010. godine, preko punomoćnika Borislava Pilipovića, advokata iz Kikinde, ustavnu žalbu zbog povrede člana 82. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, nave deno da je podnosiocu 1997. godine rešenjem Saveznog zavoda za intelektulnu svojinu priznato pravo na patent, ali da mu je to pravo kasnije „osporeno“ oglašavanjem tog rešenja ništavim. Podnosilac ističe da je „osnovna primedba“ odugovlačenje postupka, koji traje već 15 godina, čime mu je uskraćeno „pravo na patent“ koje mu je priznao Savezni zavod za intelektualnu svojinu. Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud ubrza donošenje „konačne presude“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) istovetna je članu 170. Ustava, a saglasno odredbi stava 2. tog člana Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavn e žalb e i spisa predmeta Zavoda za intelektualnu svojinu P-472/95 (48408), utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Slavko Resanović iz Kikinde (ovde podnosilac ustavne žalbe) podneo je 13. jula 1995. godine Saveznom zavodu za intelektualnu svojinu zahtev za priznanje patenta pod nazivom „populus talpa za privremene kolovoze i podloge – platforme“.
Rešenjem Ministarstva za razvoj, nauku i životnu sredinu – Savezni zavod za intelektualnu svojinu broj P - 472/95/13 od 3. novembra 1997. godine podnosiocu ustavne žalbe je priznat patent pod nazivom „privremeni kolovozi i platforme od talpi mekih lišćara – topole“.
„NIS-Naftagas“ iz Novog Sada je 14. novembra 1997. godine podneo Saveznom zavodu za intelektualnu svojinu predlog za oglašavanje ništavim navedenog rešenja o priznanju patenta, ističući da pronalazak nije nov i da nema inventivni nivo. Predlagač je, takođe, naveo da je predmetne talpe još odranije proizvodio, te da je tehnička dokumentacija za njihovu izradu bila poznata javnosti, pa i podnosiocu ustavne žalbe.
Savezni zavod za intelektualnu svojinu održao je usmenu raspravu u ovom predmetu 12. juna 2002. godine.
Rešenjem Saveznog ministarstva privrede i unutrašnje trgovine – Savezni zavod za intelektualnu svojinu broj 472/95/32 P-472/95 (48408) od 16. decembra 2002. godine usvojen je predlog za oglašavanje ništavim rešenja kojim je priznat patent podnosiocu ustavne žalbe. U tužbi koju je 16. januara 2003. godine podneo tadašnjem Saveznom sudu, radi poništaja navedenog rešenja, podnosilac je naveo da je odluka tuženog organa doneta isključivo na osnovu upoređivanja karakteristika pronalaska sadržanih u dokazima predlagača – za koje se ne može utvrditi kada su nastali, kao i da su vidljivi tragovi korigovanja sadržine tih dokaza.
Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 45/06 od 7. novembra 2007. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno navedeno rešenje Saveznog zavoda za intelektualnu svojinu. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude najpre konstatovao da je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Saveznim sudom, odnosno Sudom Srbije i Crne Gore. Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, taj sud je utvrdio da isto nije potpisao direktor Zavoda, koji je bio ovlašćeno službeno lice, te da za lice koje je potpisalo rešenje nedostaje ovlašćenje, što predstavlja bitnu povredu pravila postupka.
U izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, Zavod za intelektualnu svojinu je doneo rešenje broj RS/E 2008/6816 P-472/95 (48408) od 6. oktobra 2008. godine, kojim je ponovo usvojen predlog za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju predmetnog patenta. Podnosilac ustavne žalbe je 6. novembra 2008. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu radi poništaja navedenog rešenja, u kojoj je istakao da je dokumentacija predlagača, na osnovu koje je doneto pobijano rešenje, falsifikovana.
Presudom Upravnog suda U. 5781/10 od 18. novembra 2010. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe, a u obrazloženju presude je konstatovano da je taj sud preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije, među kojima i predmet podnosioca. Upravni sud je ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da su ispunjeni uslovi da se rešenje o priznanju patenta oglasi ništavim, jer pronalazak, na dan podnošenja prijave patenta, nije imao inventivni nivo u smislu člana 9. tada važećeg Zakona o patentima. Upravni sud je naveo da je odredbom člana 73. stav 1. tačka 3) istog zakona bilo propisano da se može oglasiti ništavim rešenje o priznanju patenta, ako se utvrdi da u momentu donošenja tog rešenja pronalazak nije bio nov i nije imao inventivni nivo. Ocenjujući navode tužbe koji se odnose na verodostojnost dokumentacije, taj sud je našao da je podnosilac imao mogućnost da u postupku pred nadležnim sudom dokazuje da je projektna dokumentacija predlagača falsifikovana.
Podnosilac ustavne žalbe je 11. avgusta 2011. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke, koji je rešenjem tog suda Uzp. 433/11 od 14. novembra 2011. godine odbačen kao neblagovremen. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju rešenja naveo da je punomoćnik podnosioca presudu Upravnog suda U. 5781/10 od 18. novembra 2010. godine primio 20. novembra 2010. godine, a da je zahtev podnet 10. avgusta 2011. godine. S obzirom na to da se, saglasno odredbi člana 51. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, zahtev za preispitivanje sudske odluke može podneti u roku od 30 dana od dana prijema odluke, taj sud je ocenio da je zahtev podnet po isteku zakonom propisanog roka.
4. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u suštini podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Zavodom za intelektualnu svojinu u predmetu P-472/95 (48408), po predlogu za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju patenta podnosiocu ustavne žalbe.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči označeno ustavno pravo, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:
Odredbom člana 61. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) bilo je predviđeno da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude i da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka.
Odredbama člana 13. Zakona o patentima ( „Službeni list SRJ“, br. 15/95, 35/95 i 28/96 ), koji se primenjivao na dan podnošenja predloga za oglašavanje rešenja ništavim, bilo je propisano: da se pravna zaštita pronalazaka ostvaruje u upravnom postupku koji vodi nadležni savezni organ (stav 1.), da je rešenje iz stava 1. ovog člana konačno i da se protiv njega može voditi upravni spor.
Odredbom člana 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je da su p o ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom.
5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre konstatovao da se u postupku pravne zaštite pronalazaka primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, saglasno odredbi člana 1. tog zakona.
Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da je period koji treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom upravnom postupku, započeo 14. novembra 1997. godine, podnošenjem predloga za oglašavanje ništavim rešenja o priznanju patenta podnosiocu ustavne žalbe, a okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 5781/10 od 18. novembra 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je o pravu podnosioca ustavne žalbe doneta pravnosnažna odluka 3. novembra 1997. godine, te da je podnosilac imao svojstvo stranke, kao zainteresovano lice, u postupku po navedenom vanrednom pravnom sredstvu, u kome su izvođeni dokazi i održana rasprava. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac otpočinjanjem tog postupka doveden u stanje neizvesnosti u pogledu prava koje mu je ranije priznato. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je donošenjem presude u upravnom sporu kojom je odbijena tužba podnosioca ustavne žalbe, prekinut redovni pravni put meritornog odlučivanja, s obzirom na to da zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje te presude nije blagovremeno podnet. Stoga Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku nije uzeo u razmatranje vreme koje je proteklo nakon donošenja presude Upravnog suda.
Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. Ustavni sud, međutim, u konkretnom slučaju navedene kriterijume nije posebno ispitivao, jer je utvrdio da je postupak donošenja i ocene zakonitosti rešenja o oglašavanju ništavim rešenja o priznanju patenta trajao 13 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Po oceni ovog suda, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano ni specifičnostima predmetnog upravnog postupka, niti promenama koje su za vreme trajanja upravnog spora nastale u pravosudnom sistemu Republike Srbije.
Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka neaktivnost nadležnog upravnog organa, jer je više od pet godina trajao postupak do donošenja prvog rešenja kojim je odlučeno o predlogu za oglašavanje rešenja ništavim. Ustavni sud je utvrdio da je nakon poništavanja tog rešenja od strane Vrhovnog suda Srbije, Zavod za intelektualnu svojinu doneo novo rešenje tek nakon 11 meseci, iako je, saglasno odredbi člana 61. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, bio dužan da to učini najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude kojom je poništen akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Zavodom za intelektualnu svojinu u predmetu P-472/95 (48408) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu,odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosi lac ustavne žalbe ni je zahteva o pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete , u smislu člana 89. stav 3. Zakona.
7. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević