| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 19.05.2016 | Broj: Už-3058/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Radosavljevića iz Kuršumlije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Radosavljevića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12 od 6. februara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12 od 6. februara 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 79-13/10 od 16. jula 2012. godine.
3. Usvaja se ustavna žalba Dragana Radosavljevića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane - Regionalni centar Niš u predmetu int. broj 100- 480 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
1. Dragan Radosavljević iz Kuršumlije podn eo je , 7. aprila 2014. godine, preko punomoćnika mr Radomira Gojovića , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12 od 6. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi se navodi da nije bio ispunjen uslov da podnosiocu služba u Ministarstvu odbrane prestane iz razloga propisanog odredbom člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, jer nije ukinuto radno mesto na koje je bio raspoređen. Ističe se da je podnosiocu istovremeno sa rešenjem o prestanku službe zbog ukidanja radnog mesta uručeno i rešenje o raspoređivanju na to radno mesto. Potom se navodi da je na drugo odgovarajuće radno mesto, umesto podnosioca, raspoređen J.Z, kao i da je propušteno da se podnosiocu omogući zasnivanje radnog odnosa na radnim mestima za koja su u periodu od 5. maja do 31. decembra 2005. godine registrovane dve prijave potreba za zapošljavanjem. Posebno se ističe da je povredu prava na pravično suđenje prouzrokovala promena pravnog stava Upravnog suda u osporenoj presudi u odnosu na ranije donete presude tog suda.
Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time da je osporeni postupak ukupno trajao osam godina i "sedam meseci", uz navođenje razloga koji se odnose na postupanje nadležnih organa i sudova i značaj predmeta postupka za podnosioca.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva odbrane - Regionalni centar Niš int. broj 100-480 , Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1433/06 i Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:
Rešenjem Vojnog odseka Prokuplje UP-1 broj 358/2002 od 20. maja 2002. godine podnosilac ustavne žalbe je postavljen na radno mesto „referent za vojnu obavezu“, VES 61003, SSS, GRM/bb 07/590, mesto službovanja: Prokuplje-Kuršumlija, sa danom 14. februarom 2002. godine.
Rešenjem Vojnog odseka Niš int. broj 47-146/1 od 15. juna 2005. godine podnosilac ustavne žalbe je raspoređen na radno mesto „referent“ u Vojnom odeljku Kuršumlija, VES 61003, SSS, GRM/bb 8/552, mesto službovanja: Niš, sa danom 8. aprilom 2005. godine. Navedeno rešenje uručeno je podnosiocu 1. septembra 2005. godine.
Rešenjem Vojnog odseka Niš int. broj 47-170/1 od 25. jula 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe je prestala služba u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore, sa 31. avgustom 2005. godine , bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta "na koje je raspoređen - referent za vojnu obavezu, u Vojnom odeljku Kuršumlija , VES 61004, VŠS, GRM 8/552, mesto službovanja: Niš". Navedeno rešenje uručeno je podnosiocu 29. jula 2005. godine.
Vojni odsek Niš je 25. jula 2005. godine doneo, takođe, rešenje int. broj 47-170/1 kojim je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe presta je služba u Ministarstvu odbrane S CG, sa 31. avgustom 2005. godine , bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta "na koje je raspoređen - referent za vojnu obavezu, u Vojnom odeljku Kuršumlija, VES 61003, VŠS, GRM 7/590, mesto službovanja: Kuršumlija". Navedeno rešenje uručeno je podnosiocu 1. septembra 2005. godine.
Rešavajući o žalbi podnosioca od 11. avgusta 2005. godine izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja (koje je podnosiocu uručeno 29. jula 2005. godine), Komanda Vojnog okruga Niš je 18. avgusta 2005. godine donela rešenje int. broj 546-114 kojim je istu odbila.
O tužbi podnetoj Sudu Srbije i Crne Gore odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1433/06 od 27. marta 2008. godine, tako što je uvažio tužbu podnosioca i poništio konačno rešenje. Taj sud je našao da prvostepeni organ nije utvrdio da li je uopšte ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen, a potom ni da li mu se moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.
Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je rešenjem int. broj 546-114/2005-6 od 7. avgusta 2008. godine poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak. Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 616-5 od 3. septembra 2008. godine ponovo utvrdio da je podnosiocu prestala služba 31. avgusta 2005. godine, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta "na koje je raspoređen - referent za vojnu obavezu, u Vojnom odeljku Kuršumlija, Vojni odsek Niš, ES 61003, SSS, GRM 8/552, mesto službovanja: Kuršumlija". U obrazloženju tog rešenja su naveden i dokazi koji su naknadno pribavljeni, a na osnovu kojih je utvrđeno da su ispunjeni zakonski uslovi za prestanak službe podnosiocu ustavne žalbe.
Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 242-2 od 25. septembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.
Upravni sud je presudom U. 5613/10 (2008) od 4. juna 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je podnosiocu služba u Vojsci mogla prestati samo sa danom koji sledi nakon dana donošenja rešenja o prestanku službe, odnosno za ubuduće, i to primenom Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine.
Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje UP-2 broj 79-2/10 od 26. jula 2010. godine, kojim je uvažio žalbu podnosioca, poništio prvostepeno rešenje od 3. septembra 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak i rešavanje.
Ministarstvo odbrane – Regionalni centar Niš je rešenjem int. broj 5-312 od 27. avgusta 2010. godine utvrdilo da je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba u Ministarstvu odbrane SCG, dana 31. avgusta 2005. godine, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta "na koje je raspoređen - referent, u Vojnom odeljku Kuršumlija, Vojni odsek Niš, VES 61003, SSS, GRM 8/552".
Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 79-5/10 od 14. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.
Upravni sud – Odeljenje u Nišu je presudom U. 29052/10 od 8. decembra 2011. godine uvažio tužbu podnosioca, poništio konačno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Pored toga što je ponovio ranije izneto stanovište o tome kog datuma i primenom kog propisa podnosiocu može prestati služba u Vojsci, taj sud je dodatno ocenio da tuženi organ nije naveo dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da je radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen ukinuto, kao ni dokaze da je podnosiocu pokušano da se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Isti sud je posebno ukazao tuženom organu da je propustio da oceni navod žalbe da se obaveštenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 2700-011-19/10 od 10. septembra 2010. godine, kojim je potvrđeno da su u periodu od 5. maja do 31. decembra 2005. godine podnete dve prijave o slobodnim radnim mestima za zanimanje ekonomski tehničar, negira zaključak da nije bilo podnetih prijava za radno mesto u zanimanju knjigovodstveni tehničar.
Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 79-9/10 od 2. aprila 2012. godine poništio prvostepeno rešenje od 27. avgusta 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak i rešavanje.
Prvostepeni organ je 30. maja 2012. godine doneo rešenje int. broj 100-480 kojim je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba u Ministarstvu odbrane SCG, dana 31. avgusta 2005. godine, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta "na koje je raspoređen - referent, u Vojnom odeljku Kuršumlija, Vojni odsek Niš, VES 61003, SSS, GRM 08/552“. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe rešenjem Komande Vojnog odseka Niš int. broj 47-146/1 od 15. juna 2005. godine raspoređen na radno mesto "referent", VES 61003, SSS, GRM 08/552, počev od 8. aprila 2005. godine; da iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 653-2 od 27. aprila 2012. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. broj 1615-2 od 25. jula 2005. godine u Vojnom odseku Niš, formacija broj 344.821, u Vojnom odeljku Kuršumlija, broj 493666, ukinuto formacijsko mesto "referent", CL, VES 61003, SSS, GRM/bb 08/552, sa rokom realizacije do 31. jula 2005. godine; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3812-2 od 25. maja 2012. godine proizlazi da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, iz razloga što su, pored rasformiranja jednog broja jedinica i ustanova, kao i ukidanja više formacijskih i radnih mesta na koja su bila raspoređena civilna lica na službi u VJ, odnosno smanjenja broj izvršilaca na pojedinim mestima, saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ukinuta i sva upražnjena (odnosno nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i svim ustanovama Ministarstva odbrane; da iz akta Uprave za kadrove pov. broj 2102-1 od 21. februara 2005. godine proizlazi da su pravo na prekvalifikaciju u sistemu Ministarstva odbrane SCG - program "PRISMA", u 2005. godini, imali samo oficiri, a ne i civilna lica; da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Prokuplje broj 2700-1011/2008 od 31. jula 2008. godine proizlazi da nije bilo prijava potreba za zapošljavanjem u zanimanju knjigovodstveni tehničar, adekvatno stručnoj spremi podnosioca, u periodu kada mu je prestala služba.
Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 79-13/10 od 16. jula 2012. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.
Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12 od 6. februara 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac bio raspoređen i da mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. Zakona. U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno da je sud cenio navode tužbe, ali je našao da su bez uticaja na ocenu zakonitosti pobijanog rešenja, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u postupku i razloge iznete u tom rešenju. Osvrćući se na stanovište izneto u svojim ranijim presudama, Upravni sud je ukazao da je na sednici svih sudija tog suda održanoj 19. novembra 2012. godine usvojen stav da je obaveza prvostepenog organa da, u slučaju kada je upravni akt poništen i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, donese novo rešenje na osnovu istog ili upotpunjenog činjeničnog stanja i istog pravnog stanja upravne stvari, što u konkretnom slučaju znači da je prvostepeni organ, ukoliko nije utvrđeno drugačije činjenično stanje, mogao doneti novo rešenje sa istim datumom prestanka službe i primenom propisa koji su važili u vreme prestanka službe.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i "S lužbeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da se rešenje doneseno u postupku izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.) ; da prvostepeno rešenje postaje izvršno istekom roka za žalbu ako žalba nije izjavljena (stav 3. tačka 1)).
Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se civilno lice u Vojsci raspoređuje na radno mesto radi čije popune je primljeno u službu i da to lice može u toku rada da bude raspoređeno i na svako radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i zanimanju ako to zahtevaju potrebe službe i ako takav raspored ne zahteva promenu mesta u kome radi (član 125. stav 2.); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).
Odredbom člana 23. stav 1. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/94, 9/00 i 44/02), koja je bila na snazi u vreme odlučivanja o raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se civilno lice u toku službe u Vojsci u okviru istog garnizona, može, ako to zahtevaju potrebe službe, rasporediti na odgovarajuće radno mesto na osnovu odluke starešine iz člana 4. stav 1. ove uredbe, uz saglasnost nadležnog i pretpostavljenog starešine jedinice, odnosno ustanove u kojoj je to lice na službi i starešine jedinice, odnosno ustanove u koju se raspoređuje.
5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što u postupku koji je prethodio donošenju osporene presude nije pouzdano utvrđeno da je ukinuto radno mesto na koje je bio raspoređen i da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).
Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.
Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Ministarstvu odbrane moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.
Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine. Ustavni sud , takođe, ukazuje da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona (videti, na primer Odluku Ustavnog suda Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine).
S obzirom na to da je podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnosudskom isticao da nije utvrđeno da je bio raspoređen na radnom mestu zbog čijeg ukidanja mu je prestala služba, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja i razloga za primenu merodavnog prava sadržanih u drugostepenom rešenju. Kako je odredbom člana 143. tačka 9) Zakona bilo propisano da civilnom licu prestaje služba bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno, Ustavni sud ukazuje da tom licu služba nije mogla prestati ako ono prethodno nije bilo raspoređeno na radno mesto koje se ukida. U konkretnom slučaju, prvostepeni organ je rešenjem od 30. maja 2012. godine utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe 31. avgusta 2005. godine prestala služba u Ministarstvu odbrane SCG, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta "na koje je bio raspoređen" - "referent" u Vojnom odeljku Kuršumlija, Vojni odsek Niš, sa sledećim formacijskim elementima: VES 61003, SS S, GRM/bb 08/552. Sa druge strane, rešenje od 15. juna 2005. godine kojim je određeno da se podnosilac raspoređuje na pomenuto radno mesto počev od 8. aprila 2005. godine, uručeno je podnosiocu 1. septembra iste godine , dakle, nakon prestanka službe. Polazeći od toga da je žalba protiv rešenja o raspoređivanju civilnog lica imala suspenzivno dejstvo, a imajući u vidu da iz navoda ustavne žalbe i stanja u spisima predmeta ne proizlazi da je podnosilac izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, Ustavni sud je konstatovao da je to rešenje moglo postati izvršno , u smislu odredbe člana 261. stav 3. tačka 1) Zakona o opštem upravnom postupku, istekom roka za žalbu, koji je počeo da teče od dana dostavljanja rešenja podnosiocu (videti, na primer, Odluku Ustavnog suda Už-514/2008 od 21. oktobra 2010. godine). Pri tome, izvršenje navedenog rešenja o raspoređivanju nije bilo moguće sprovesti nakon prestanka službe podnosioca, već isključivo u toku trajanja njegove službe, saglasno odredbi člana 125. stav 2. Zakona .
Iako je podnosilac u tužbi ponovio navod o tome kada mu je dostavljeno rešenje o raspoređivanju na drugo radno mesto, Upravni sud je u osporenoj presudi smatrao da je za ocenu zakonitosti konačnog rešenja o prestanku službe bitno kada je doneto navedeno rešenje o raspoređivanju. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je zaključak Upravnog suda da je podnosilac bio raspoređen na radnom mestu zbog čijeg ukidanja mu je prestala služba, zasnovan na ustavnopravno neprihvatljivoj primeni merodavnog procesnog prava, na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Kako u sprovedenom postupku navedena činjenica nije pouzdano utvrđena, Ustavni sud nalazi da nisu postojale pretpostavke da se nadležni organi upuštaju u ispitivanje da li se podnosiocu pre prestanka službe moglo obezbe diti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona .
S obzirom na to da razlozi koje je dao Upravni sud nisu utemeljeni u navedenim odredbama procesnog prava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu odredaba člana 89. st . 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i ocenio da su posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava takve prirode da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništajem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12 od 6. februara 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 79-13/10 od 16. jula 2012. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.
6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane - Regionalni centar Niš int. broj 100- 480, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.
Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 11. avgusta 2005. godine , kada je podnosilac prvi put izjavio žalbu u upravnom postupku, do 6. februara 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10016/12. Dakle, nešto duže od osam godina i pet meseci.
Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.
Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka sl užbe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto uki da. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o z akonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.
Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa uticalo na duže trajanje osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosi oca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je podnosilac raspoređen na tom radnom mestu, da je predviđeno njegovo ukidanje, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Drugostepeni organ ni u nastavku postupka nije koristio navedeno ovlašćenje, već je, postupajući u izvršenju presuda nadležnih s udova u upravnom sporu, vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.
Ustavni sud, međutim, smatra da je glavni uzrok zbog koga je osporeni postupak izašao iz okvira razumnog roka, zauzimanje različitog stava Upravnog suda po pitanju validnosti naknadno pribavljenih dokaza i pravnih posledica poništaja rešenja o prestanku službe. Naime, taj sud je u osporenoj presudi, za razliku od presuda iz 2010. i 2011. godine, izneo potpuno suprotne stavove o istim pitanjima. Kako je neujednačena sudska praksa o pitanjima koja su se u ovom predmetu postavila kao sporna uzrokovala uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom organu, Ustavni sud ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je protivrečno odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 3. izreke.
7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji je predmet postupka imao za podnosi oca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravničnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
8. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić