| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Apelacioni sud u Novom Sadu | Datum: 06.03.2017 | Broj: R4r. 1/17 |
| Abstrakt: | |||
REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U NOVOM SADU
Posl. br. R4r. 1/17
06. mart 2017.godine
N o v i S a d
Apelacioni sud u Novom Sadu, sudija, Borivoja Gajića, odlučujući o zahtevu predlagača Z.P. iz S., Lj.V. iz S., I.S. iz S., T.N. iz S., T.H. iz S., I.F. iz B., A.S. iz S., L.T. iz S. i G.B. iz S., čiji su punomoćnici O.J. i B.K. advokati iz S., radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku 06. marta 2017. godine doneo je sledeće:
Predlagačima SE ODREĐUJE naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku od po 15.000,00 dinara svakom predlagaču za povredu prava na suđenje u razumnom roku, sa zakonskom zateznom kamatom počev od proteka roka od tri meseca od podnošenja zahteva predlagaču za isplatu naknade, do isplate, na teret budžetskih sredstava R.S. opredeljenih za rad sudova.
Zahtev predlagača za isplatu naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku preko dosuđenih iznosa od po 15.000,00 dinara do traženog iznosa od po 300.000,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2015. godine do isplate, kao i na dosuđeni iznos od po 15.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom za period od 15.06.2015. godine do isteka roka od tri meseca od podnošenja zahteva predlagača za isplatu naknade SE ODBIJA, kao neosnovan.
ODREĐUJU se predlagačima troškovi postupka u iznosu od 82.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od isteka roka od tri meseca od podnošenja zahteva predlagača za naplatu, do isplate, na teret budžetskih sredstava R.S. opredeljenih za rad sudova.
Predlagači su podneli zahteve za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji se vodi u Osnovnom suda u Subotici pod poslovnim brojem P1.115/15 sa zahtevom za utvrđenje povrede tog prava i za naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300.000,00 dinara na teret budžeta R.S. Predlagači navode u predlogu da je u postupanju prvostepenog suda bilo nesnalaženja u predmetu, neažurnog postupanja i odugovlačenja u postupku koji je hitne prirode, zbog čega smatraju da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku i da je time nastao osnov za naknadu štete u traženom iznosu od po 300.000,00 dinara za svakog predlagača ponaosob.
Postupajući po predlogu predlagača u smislu člana 8a. i 8b. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011 i 101/2013) Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem R4r-109/15 od 25.12.2015. godine u stavu jedan izreke spojio postupke po predlogu predlagača. Stavom drugim utvrđeno je da je predlagačima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu prvostepenog suda na koji se predlog predlagača odnosi. Stavom trećim odbijen je zahtev predlagača radi naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 300.000,00 dinara za svakog predlagača na teret budžetskih sredstava RS sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2015. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke predlagačima je dosuđen iznos od 33.900,00 dinara na ime troškova postupa koji se imaju isplatiti na teret budžetskih sredstava R.S. opredeljenih za rad sudova u roku od 15 dana. Stavom petim izreke odbijen je zahtev predlagača za oslobađanjem od plaćanja troškova i sudske takse.
Protiv ovog rešenja predlagači su izjavili žalbu u odnosu na stav tri izreke iz svih zakonskih razloga pobijanja.
Odlučujući o istoj žalbi Vrhovni kasacini sud je rešenjem Ržr-20/2016 od 03.11.2016. godine ukinuo rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu posl. br. R4r-109/2015 od 25.12.2015. godine u stavu trećem izreke i u tom delu predmeta vratio predmet Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak.
Odlučujući u ponovljenom postupku ovaj sud je izvršio uvid u stanje spisa Osnovnog suda u Subotici posl. br. P1.115/15 u odnosu na koji se predlog predlagača odnosi, kao i dokumentaciju priključenu spisu ovog suda R4r-109/2015 godine i utvrdio sledeće:
Predlagači su sa ostalim tužiocima (ukupno 112 tužilaca) 18.12.2006. godine tada Opštinskom sudu u Subotici podneli tužbu zavedenu pod brojem P1 242/06 protiv tuženog JKG1 „V.i.k." iz S., a radi isplate zarada, zasnivajući zahtev na odredbama kolektivnog ugovora tuženog i tvrdnji da su ostvarili pravo na pripadajuću zaradu u opredeljenom iznosu tužbenim zahtevom. Rešenjem prvostepenog suda P1 242/06 od 17.01.2007. godine tužba je odbačena sa obrazloženjem da je podneta putem advokata koji ne poseduje uredno punomoćje za zastupanje. Dana 09.02.2007. tužioci su podneli žalbu protiv rešenja koje je Okružni sud u Subotici ukinuo rešenjem Gž1 73/07 od 26.04.2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dana 18.07.2007. godine priloženo je punomoćje predsednika sindikalne organizacije o zastupanju tužilaca od strane O.J. a na osnovu odluka Upravnog odbora SO tuženog i ovlašćenja na osnovu izjave od 24.11.2006. godine tužilaca sa njihovim potpisom te je predsednik sindikalne organizacije M.T. ovlašćen da zastupa interese između ostalog i ovde tužilaca. Podneskom od 19.07.2007. godine tužioci su tražili produženje roka za dostavu urednog punomoćja. Rešenjem od 28.05.2007. godine prvostepeni sud je obavezao tužioce da u roku od 30 dana dostave overeno punomoćje. Dostavljena je i tužba na odgovor 01.08.2007. godine a odgovor je dostavljen 17.09.2007. sa predlogom da se tužbeni zahtev tužilaca odbije. Podnescima od 18.12.2007. i 29.08.2008. godine tužioci G.M. i I.S. povukli su tužbe. Rešenjem od 31.03.2008. godine sud je odredio zastoj u postupku do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1.1030/07 između istih parničnih stranaka u kojima je predmet tužbenog zahteva upravo isplata razlike zarada, a kome je predloženo veštačenje. Tužioci su podneskom od 03.12.2013. godine tražili zakazivanje ročišta koje je zakazano za 03.04.2014. ali je isto odloženo za 29.04.2014. godine radi izjašnjenja da li ima preminulih od 112 tužilaca koji prvobitno podneli tužbu. Na ročištu od 22.07.2014. godine punomoćnik tužilaca obavestio je da će snositi troškove veštačenja kao i dodatne troškove i predložio prekid u odnosu na preminule tužioce. Dana 23.07.2014. godine doneto je rešenje o prekidu postupka u odnosu na tužioce (S.A. i dr). Određeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Veštak je dana 25.09.2014. tražila odlaganje jer nije pristupila izradi naloga zbog godišnjih odmora i štrajka advokata, a 29.09.2014. više tužilaca povuklo je tužbu. Novo ročište na zahtev veštaka zakazano je 06.10.2014. godine i sud je naložio da veštak odmah dostavi nalaz. Punomoćnici stranaka tražili odlaganje ročišta 06.10.2014. godine a 21.11.2014. godine je takođe traženo odlaganje ročišta zakazano za 26.11.2014. zbog obustave rada advokata. Na novo ročište nisu pristupili punomoćnici stranaka ni veštak zbog obustave rada advokata zbog štrajka. Odložena su ročišta (18.12.2014. i 28.01.2015) iz istog razloga. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljen punomoćniku tužilaca 18.12.2014. nakon toga je usledilo povlačenje tužbe 22.12.2014. od strane tužioca Z.N. Ročište od 28.01.2015. odloženo za 25.02.2015. jer nije punomoćnik tužilaca uredno pozvana, a 28.01.2015. godine doneto rešenje kojim je utvrđeno da je tužba za 16 tužilaca povučena protiv koje su žalbu izjavili dvojica tužilaca. Ročište od 25.02.2015. odloženo jer veštak nije pristupio. Zakazano ročište novo za 09.03.2015. godine koje je odloženo jer je veštak izjavila da nije primila podnesak tužilaca. Ročište je zakazano za 21.04.2015. godine. Prethodno je dostavljena dopuna nalaza i mišljenja veštaka, pa su na ročištu 21.04.2015. godine tužioci konačno opredelili tužbeni zahtev i glavna rasprava je zaključena. Presuda je od strane Osnovnog suda u Subotici izrađena 08.06.2015. i istog dana otpravljena, prethodno je sud 23.04.2015. godine po žalbama tužilaca protiv rešenja od 28.01.2015. godine dostavio spise Višem sudu u Subotici koji je rešenjem Gž1.16/15 od 12.05.2015. godine odbio žalbe predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka i koji se u konkretnom slučaju primenjuje odredbama člana 10. bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.
Prema članu 8v. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe Zakona o vanparničnom postupku, a Zakon o vanparničnom postupku u članu 30. stav 2. propisuje shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, u onim oblastima koje nisu regulisane tim zakonom.
Nakon određenog zastoja postupka rešenjem prvostepenog suda od 31.01.2008. godine predlagači nisu preduzeli ni jednu procesnu radnju da prvostepeni sud zakaže ročište i nastavi postupak sve do predloga za nastavak postupka 03.12.2013. godine. Rešenju o zastoju postupka predlagači se nisu protivili niti su predložili veštačenje zbog kojeg je i određen zastoj postupka iako su imali saznanja o stanju u predmetu P1.1030/07 u kome je izvršeno veštačenje dana 20.11.2009. godine, a Osnovni sud u Subotici je doneo presudu posl. br. P1.179/10 kojom je tužbeni zahtev tužilaca odbio kao neosnovan i po žalbi tužilaca protiv označene presude Apelacioni sud u Novom Sadu je dana 20.06.2012. godine doneo presudu posl. br. Gž1.1187/11 kojom je delimično preinačena prvostepena presuda.
S obzirom na navedeno, period od kada je određen zastoj postupka 31.01.2008. godine do 03.12.2013. godine, dakle ukupno 5 godina i 8 meseci, ne može se uzeti u obzir kod ocene dužine trajanja postupka (kao povreda prava na suđenje u razumnom roku) što u daljnjem ima uticaja kako na ukupan rok za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku tako i na pravičnu naknadu za povredu po istom osnovu. Po stavu ovog suda obavezi suda da postupak sprovede bez odugovlačenja poštujući pravilo o ekonomičnosti postupka, odgovara obavezi stranaka da stave svoje dokazne predloge i da aktivnim radnjama doprinesu okončanju postupka u razumnom roku.
Razumni rok je optimalno potrebno vreme da se odluči o nekom pravu stranke koje je sporno, da bi se otklonila neizvesnost i stranka imala saznanje o tome da li joj to pravo pripada ili ne, čime se postiže i pravna sigurnost. Opravdanost dužine trajanja postupka se mora ceniti polazeći od okolnosti konkretnog predmeta uz uvažavanje kriterijuma: složenosti predmeta, ponašanja tužioca i postupanja suda, kao i značaja predmeta za tužioce ovde predlagače.
Razmatrajući navode i razloge predloga sa stanovišta ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na sudski postupak predlagača kao tužilaca u označenom parničnom postupku koji je započet podnošenjem tužbe 18.12.2006. godine a okončan donošenjem nepravosnažne prvostepene presude 21.04.2015. godine, postupak do tada trajao 8 godina i 4 meseca koji rok po oceni ovog suda ukazuje na neprimerenu dužinu trajanja postupka i postojanje povrede prava predlagača kao tužilaca na suđenje u razumnom roku. Ovaj sud je, ceneći okolnosti konkretne parnice, našao da je osnovan zahtev predlagača za utvrđenje njihove povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu 2 izreke svog rešenja R4r.109/15 od 25.12.2015. godine u kome delu je isto rešenje pravosnažno.
Odlučujući o primerenoj naknadi štete, a ceneći stavove sadržane u ukidnom rešenju Vrhovnog kasacionog suda Ržr.20/16 od 03.11.2016. godine zbog utvrđene povrede prava predlagača na suđenje u razumnom roku, ovaj sud nalazi da je zahtev predlagača delimično osnovan.
Naime, primenom člana 8b stav 1 Zakona o uređenju sudova, sud može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava, ako utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan. Iz sadržine navedene odredbe proizilazi da se radi o specifičnom postupku, koji ima za cilj ubrzanje okončanja postupka u kome je utvrđeno da je došlo do prekoračenja razumnog roka za pravosnažno presuđenje.
Citirana odredba člana 8b stav 1 Zakona o uređenju sudova, predviđa mogućnost određivanja primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, adekvatne okolnostima svakog konkretnog slučaja. Pravilna primena ove odredbe podrazumeva da primerena naknada ne predstavlja naknadu štete, već uz izricanje mere za ubrzanje postupka, uz utvrđenje iste povrede predstavlja specifičnu satiskfakciju za utvrđenje iste povrede. Visina primerene naknade određuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, pri čemu se posebno ceni priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca zahteva, postupanje suda ali i predlagača kao učesnika u postupku u kome je došlo do povrede prava.
Ceneći navedene kriterijumu u konkretnom slučaju ovaj Apelacioni sud nalazi da parnični postupak u kome predlagači traže zaštitu započet je 18.12.2006. godine, a pred prvostepenim sudom je okončan 21.04.2015. godine, ali je od 31.03.2008. godine do 03.12.2013. godine, dakle pet godina i 8 meseci bio u zastoju, kada sud na osnovu člana 219 stav 6 ZPP-a može da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja, pa je nepostupanje suda u tom periodu bilo opravdano. Pored toga u periodu od podnošenja tužbe do odgovora na tužbu 17.09.2007. godine sud nije mogao da postupa zbog neurednosti punomoćja datog punomoćniku tužioca, zatim krajem 2014. godine zbog štrajka advokata, što kod složenosti postupka sa 112 tužilaca od kojih su neki tokom postupka povlačili tužbu, a neki su umrli, zbog čega je sud u više navrata donosio procesna rešenja, što je u daljnjem uticalo na sam tok postupka i njegovo trajanje. S obzirom da je u pitanju radni spor za koji je zakonom propisana hitnost postupanja suda u smislu člana 435 ZPP-a ovaj sud nalazi da je ligitiman interes predlagača da se postupak po njihovoj tužbi okonča u razumnom roku, pa je nesumnjivo da je trajanje postupka pre i posle zastoja nerazumno dugo, ali kod postojanja doprinosa predlagača spram prirode istog, velikog broja tužilaca, potrebe vaštačenja i obimnog i dugotrajnog dokaznog postupka primerena naknada tužiocima za utvrđenu povredu prava ne može predstavljati traženi iznos od po 300.000,00 dinara za svakog predlagača.
Ovo posebno kada prema praksi Evropskog suda za ljudska prava samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (presuda Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16.12.1997. godine, stav 40.), stoga je Apelacioni sud ocenio da se opisano postupanje prvostepenog suda u periodu od inicijalnog akta do rešenja o zastoju postupka i od rešenja o nastavku postupka do donošenja nepravosnažne presude, ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, s obzirom da je sud u toku celokupnog trajanja označenog dela postupka aktivno preduzimao radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora (isti stav iskazan je i u Ustavnoj odluci br. Už-1971/2015 od 11.juna 2015. godine).
Sud je pokušao tokom celog postupka da ubrza postupak donošenjem odgovarajućih rešenja o zastoju postupka ili rešenja o razdavajanju postupaka u odnosu na tužioce koji su povukli tužbu, odnosno preminuli tokom spora, što je nesumnjivo uticalo na sam tok postupka.
Unutar perioda od 18.12.2006. godine do rešenja o zastoju postupka nema izrazite neaktivnosti suda, već su u osnovi na dugotrajnost postupka većim delom uticali predlagači kao tužioci svojim postupanjem: nedostavljanjem punomoćja protivno obavezi iz člana 92 ZPP-a i neuplatom troškova veštačenja.
Ovo ne znači da predlagači nemaju pravo da koriste sva procesna prava radi uspeha u sporu, da predlože veštačenje, ali Apelacioni sud ukazuje da korišćenje pomenutih procesnih ovlašćenja mora uticati na dužinu trajanja postupka i uz određen zastoj postupka su bitno uticali na sam tok i trajanje postupka. Pored toga predlagači su morali biti svesni da podnošenjem jedne tužbe sa velikim brojem tužilaca uz potrebu veštačenja bitno utiču na sam tok i trajanja postupka. Nasuprot propustima suda postoji zakonska obaveza stranke koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, te da se uzdrži od onih radnji koje mogu očigledno i direktno dovesti do odugovlačenja postupka. Period potpune procesne neaktivnosti predlagača kao tužilaca od rešenja o zastoju postupka 31.12.2008. godine do podnošenja predloga za nastavak postupka 03.12.2013. godine nesumnjivo se ne može staviti na teret prvostepenog suda. Ovo posebno kada su predlagači kao tužioci po zajedničkom punomoćniku imali mogućnost da utiču na tok postupka.
O obavezama stranke da aktivnim radnjama doprinese okončanju postupka u razumnom roku u brojnim odlukama izjašnjavao se i Ustavni sud RS ukazujući da procesna ovlašćenja stranaka nisu neograničena i da je njihova obaveza u konkretnom slučaju predlagača kao tužiioca bila da se uzdrži od radnji koje mogu dovesti do odugovlačenja postupka i da aktivnim radnjama, predlogom za veštačenje uz uplatu troškova istog doprinese okončanju postupka u razumnom roku (Už-4514/2012 od 04.12.2014. godine).
Odlukom o usvajanju zahteva može se odrediti primerena novčana naknada zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Kako su predlagači ukupnom trajanju postupka (u fazi zastoja i aktivnog postupanja prvostepenog suda nakon nastavka postupka), doprineli svojim postupanjem u istoj meri kao i prvostepeni sud isto postupanje je ovaj sud uzeo u obzir kod ocene primerene naknade predlagačima za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli predlagači zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ovaj sud je cenio sve okolnosti od uticaja na odlučivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, pasivno ponašanje podnosioca u periodu neaktivnosti suda, te činjenicu da je postupak bio u zastoju na koji su nesumnjivo pored postupanja svojim aktivnim postupanjem mogli da utiču i predlagači ovaj Apelacioni sud nalazi da primerna novčana satisfakcija predlagačima predstavlja iznos od po 15.000,00 dinara, koji pored utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku po oceni ovog suda predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koje je za predlagače nastalo delimično i zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, ovaj Apelacioni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda u postupcima tužilaca u istom postupku, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Pri tome ovaj sud je cenio i stavove Evropskog suda za ljudska prava u predmetu (Savić i dr. protiv Srbije - od 05.04.2016.godine) u kojoj je isti sud ukazao da u situaciji kada su „države, koje su kao Srbija izabrale pravno sredstvo kojim se i ubrzava postupak i može dosuditi naknada, slobodne su da dosude naknade koje su niže od naknada koje dosuđuje Evropski sud, s tim da visina tih naknada nije nerazumno niska“. Primenom ovog stava, a ceneći ukupno trajanje postupka u označenom predmetu, period zastoja u istom i podjednak doprinos postupajućeg suda i predlagača njegovom trajanju ovaj sud nalazi da dosuđena naknada sadržana u izreci nije spram okolnostima slučaja nerazumna, već primerna okolnostima slučaja. Većim iznosom od dosuđenog pogodovalo bi težnjama predlagača koje nisu spojive sa ciljem primerene naknade u postupku ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Neosnovan je i zahtev predlagača za zakonsku zateznu kamatu od 15.07.2015. godine do isplate na traženu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je odredbom člana 8b stav 2 Zakona o uređenju sudova propisano da se primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku isplaćuje iz budžetskih sredstava RS opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu. Dospelost ovog novčanog potraživanja nastupa protekom navedenog roka za isplatu, saglasno opštoj odredbi sadržanoj u članu 324 Zakona o obligacionim odnosima i članu 277 stav 1 istog zakona, kojim je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem dospele novčane obaveze duguje pored glavnice, zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom. Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da predlagačima pripada zatezna kamata na dosuđen iznos primerene naknade, počev od isteka roka od tri meseca od podnošenja zahteva za isplatu pa do isplate, zbog čega je zahtev predlagača za zakonsku zateznu kamatu odbijen i odluka doneta kao u izreci.
Ovaj Apelacioni sud je na osnovu člana 154 stav 1 u vezi sa članom 165 stav 2 ZPP-a dosudio predlagačima troškove: sastava žalbe od 82.500,00 dinara, što predstavlja 50% od iznosa propisanog za sastav žalbe u smislu tar. br. 16 za pravne lekove i tar. br. 17 za zastupanje više stranaka tarife o nagradama i naknadama za rad advokata (Sl. gl. RS br. 12/12) s obzirom za delimičan uspeh predlagača sa žalbom, jer je u pitanju trošak postupka koji je nastao u ponovljenom postupku, po usvajanju žalbe predlagača.
Sa iznetih razloga na osnovu člana 8a, člana 8b i člana 15 stav 2 Zakona o uređenju sudova, odlučeno je kao u izreci.
SUDIJA
Borivoje Gajić
POUKA O PRAVNOM LEKU
Protiv ovog rešenja može se putem ovog suda izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana od dana dostavljanja.