| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Apelacioni sud u Beogradu | Datum: 15.03.2018 | Broj: Gž 1751/2018 |
| Abstrakt: | |||
Republika Srbija
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1751/2018
15.03.2018. godine
Beograd
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, Milice Popović Đuričković i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužlje AA, čiji je punomoćnik, advokat AB, protiv tužene "AA", čiji je punomoćnik AB1, radi utvrđenja i činidbe, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu P br. 3222/17 od 12. decembra 2017. godine, u sednici veća održanoj dana 15. marta 2018. godine, doneo je
ODBIJAJU SE žalbe tužilje AA, kao neosnovane i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P br. 3222/17 od 12.12.2017. godine.
ODBIJAJU SE zahtevi tužilje AA i tužene banke "AA", za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovani.
Presudom Višeg suda u Beogradu P br. 3222/17 od 12.12.2017. godine, odbačena je tužba tužilje u pogledu zahteva kojim je tražila da se utvrdi da je ugovor o stambenom kreditu broj aa, zaključen dana 03.01.2008. godine između parničnih stranaka, ništav, zbog nedostatka pravnog interesa. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj isplati iznos od 9.823.808,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom koja, na mesečne iznose, dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se raskine ugovor o stambenom kreditu broj aa zaključen između parničnih stranaka, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se zabranila tuženoj realizacija uknjiženog založnog prava izvršenja vansudske hipoteke prvog reda, prodajom nepokretnosti, stana bb, u vlasništvu tužilje, do pravnosnažnog okončanja ovog spora, kao neosnovan. Stavom petim izreke, tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 291.750,00 dinara.
Blagovremenim žalbama tužilja i njen punomoćnik su tu presudu pobijali, iz svih zakonskih razloga. Troškove drugostepenog postupka je tužilja tražila opredeljeno.
Odgovorom na žalbu, tužena je predložila da sud žalbu tužilje odbije kao neosnovanu. Troškove drugostepenog postupka je tražila opredeljeno.
Ispitujući pravilnost ožalbene presude, u smislu odredbe člana 386 Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud je našao da su žalbe tužilje neosnovane.
U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 374 stav 2 tačka 1-3, 5, 7 i 9 Zakona o parničnom postupku, na koje ovaj sud, kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti, a žalbom tužilje neosnovano se ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374 stav 2 tačka 12 istog Zakona. Izreka ožalbene presude je razumljiva, ne protivreči sama sebi ili razlozima, o bitnim činjenicama navedeni su razlozi koji su jasni i neprotivrečni, što znači da ožalbena presuda nema nedostatke zbog kojih se ne bi mogla ispitati. Neosnovani su navodi žalbe tužilje da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 7 Zakona o parničnom postupku, jer joj, ne održavanjem obaveznog ročišta za raspravljanje o postojanju razloga za odbacivanje tužbe, nije omogućio da raspravlja pred sudom. Suprotno tim navodima žalbe tužilje, prvostepeni sud je, na održanom ročištu dana 10.03.2017. godine, tužilji omogućio da se izjasni, odnosno obrazloži, kako svoj osnovni tako i eventualni tužbeni zahtev, imajući u vidu da je tužena, u odgovoru na tužbu od 03.02.2016. godine, osporila pravni interes tužilje za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora u celini, isticanjem ništavosti odredbe tog ugovora koja, u pravnom saobraćaju i međusobnom odnosu ugovarača, ne egzistira od zaključenog aneksa iz marta 2011. godine. S tim u vezi tužena se izjasnila da je tužilji vratila iznos koji joj je naplaćen primenom promenljive kamatne stope koja je, anekskom ugovora o stambenom kreditu zaključenim između parničnih stranaka, ugovorena kao fiksna nominalna kamatna stopa od 6,3% na godišnjem nivou a tu činjenicu tužena nije osporila. Tužilja se, na tom ročištu, izjasnila da smatra da je ugovor ništav iz razloga što kamatna stopa nije bila određena, odnosno odrediva, a u odnosu na eventualni tužbeni zahtev izjasnila se da zahtev za raskid ugovora zasniva na činjenicama koje se tiču promenjenih okolnosti, dok se zahtev za vraćanje datog zasniva na činjenici da je predmetni ugovor ništav i da svaka strana treba da vrati drugoj ono što je primila po osnovu ništavog ugovora, pa tužilja ima zahtev da joj se vrati, po tom osnovu, sve što je dala, dakle sve njene uplate, sa kamatom od dana plaćanja. Izvođenje dokaza veštačenjem, tužilja je predložila na okolnost promene kursa švajcarskog franka u periodu od zaključenja ugovora pa do dana podnošenja tužbe i u kojoj je meri promena kursa za tužilju dovela do toga da je ugovor izgubio osnov, odnosno svrhu, kao i u vezi činjenice koliki je iznos duga tužilje u evrima i u švajcarskim francima bio nakon što je tužilja uplatila svaku pojedinu ratu. Nakom što je prvostepeni sud predlog tužilje da se u dokaznom postupku izvede dokaz obavljanjem veštačenja na predložene okolnosti, odbio kao suvišan, tužilja nije imala drugih predloga za izvođenje dokaza. Iz navednog sledi da nije bilo nezakonitog postupanja suda, niti propuštanja dostavljanje zbog čega tužilji ne bi bila data mogućnost da raspravlja pred sudom, imajući u vidu da je na održanom ročištu prvostepeni sud tužilji omogućio da se izjasni o predlogu tužene za odbacivanje tužbe za utvrđenje, iz razloga nepostojanja pravnog interesa tužilje za njeno podnošenje. Neosnovani su navodi žalbe tužilje da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 197 stav 2 Zakona o parničnom postupku, jer je odlučivao o eventualnom tužbenom zahtevu tužilje (zahtevu za raskid ugovora), a da prethodno nije meritorno odlučivao o primarnom tužbenom zahtevu, odnosno da nije našao da je primarni tužbeni zahtev neosnovan. Suprotno tim navodima žalbe tužilje, prvostepeni sud je pravilno primenio tu odredbu Zakona, imajući u vidu da je glavnim tužbenim zahtevom tužilja tražila utvrđenje i činidbu, a da je prvostepeni sud, ožalbenom presudom, njen tužbeni zahtev za činidbu - isplatu iznosa od 9.283.808,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, odbio kao neosnovan, pa je potom pravilno odlučivao i o eventualnom tužbenom zahtevu.
Prema utvrđenom činjenom stanju, parnične stranke su dana 03.01.2008. godine, zaključile ugovor o stambenom kreditu kojim se banka obavezala da tužilji, kao korisniku kredita, isplati iznos od 127.950,00 CHF, u dinarskoj protivvrednosti, po kupovnom kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj, dok se tužilja, kao korisnik kredita, obavezala da kredit vraća u mesečnim anuitetima u okviru kojih će biti obračunata i kamata, po promenljivoj nominalnoj kamatnoj stopi od 6,3% na godišnjem nivou na dan zaključenja ugovora, a nominalna kamatna stopa predstavlja osnovnu kamatnu stopu banke uvećanu za marginu banke. Prema tom ugovoru, osnovna kamatna stopa banke je referentna kamatna stopa koja se formira na osnovu troškova izvora finansiranja koje snosi banka i tržišnih uslova poslovanja, što se utvrđuje odlukom banke i objavljuje na sajtu banke. Dalje, tim ugovorom, ugovarači su se sporazumeli da banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od promena osnovne kamatne stope banke i poslovne politike banke. Potom su ugovarači, dana 02.03.2011. godine, zaključili aneks ugovora o stambenom kreditu kojim su utvrdili da visina promenljive nominalne kamatne stope počev od 01.03.2011. godine iznosi 6,3% na godišnjem nivou, te da se mesečni anuiteti uplaćuju u dinarima prema srednjem kursu CHF NBS na dan uplate. Dana 28.06.2013. godine, parnične stranke su zaključile još jedan aneks ugovora o stambenom kreditu kojim su ugovorile da nominalna kamatna stopa od 6,3% na godišnjem nivou, je fiksna počev od 05.12.2011. godine, a sve što je banka naplatila od tužilje po osnovu povećanja kamatne stope, od dana zaključenja ugovora, tužilji je vraćeno tako što joj je prvo vraćen iznos od 4.613,73 CHF, a potom i iznos od 1.975,52 CHF. Tužena je tužilji ponudila da izmene odredbe ugovora o kreditu, dopisom od 31.03.2015. godine, a dopisom od 28.04.2015. godine uputila joj je i specijalnu ponudu za izmenu ugovora, međutim, tužilja ni na jednu od tih ponuda tužene nije odgovorila. Tužbom od 16.12.2015. godine, tužilja je tražila da sud utvrdi da je predmetni ugovor o stambenom kreditu, zaključen dana 03.01.2008. godine, između parničnih stranaka, ništav iz razloga što odredba o kamati predstavlja bitan element ugovora o kreditu, a zaključenjem aneksa, taj ugovor nije postao punovažan, pa pošto odredba o kamati “ugrožava opstanak čitavog ugovora o stambenom kreditu”, po mišljenju tužilje, ugovor je u celini ništav. Zahtev za vraćanje datog, tužilja je istakla u smislu odredbe člana 104 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, kao posledicu ništavosti predmetnog ugovora, tako što je tražila da se tužena banka obaveže da joj plati sve iznose koje je ona banci platila po osnovu izvršenja svoje ugovorne obaveze. Eventualni tužbeni zahtev za raskid predmetnog ugovora o stambenom kreditu od 03.01.2008. godine, tužilja je istakla u smislu odredbe člana 133 Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu višestruko uvećani kurs švajcarskog franka prema dinaru u odnosu na momenat zaključenja predmetnog ugovora. Predložila je da sud odredi izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost promene kursa švajcarskog franka u periodu od dana zaključenja ugovora do dana podnošenja tužbe i u kojoj je meri promena kursa za tužilju dovela do toga da je ugovor izgubio osnov, odnosno svrhu, kao i radi utvrđenja da li postoji neko dugovanje tužilje tuženom i u kom iznosu.
Prvostepeni sud je, rešenjem sadržanim u ožalbenoj presudi, tužbu tužilje kojom je tražila da sud utvrdi da je predmetni ugovor o stambenom kreditu ništav, odbacio zbog nedostatka pravnog interesa tužilje za podnošenje te tužbe, u smislu odredbe člana 194 stav 2 Zakona o parničnom postupku. Naime, tužilja svoj tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o stambenom kreditu zasniva na tvrdnji da ništavost odredbe ugovora o stambenom kredituod 03.01.2008. godine, koja je propisivala promenljivu kamatnu stopu i to na osnovu neodredivih elemenata, povlači za sobom ništavost celog ugovora. Po nalaženju prvostepenog suda, odredba ugovora o stambenom kreditu od 03.01.2008. godine, koja je propisivala da se kamatna stopa formira na osnovu troškova izvora finasiranja koje snosi banka i tržišnih uslova poslovanja, a koji se utvrđuju odlukom banke i objavljuju na sajtu banke, te da banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od promene osnovne kamatne stope banke i poslovne politike banke, kao neodrediva, jeste ništava odredba. Međutim, kako ta odredba ugovora više ne postoji, jer su parnične stranke, kao ugovarači, saglasnim izjavama volje izmenile tu odredbu ugovora zaključivši aneks ugovora o stambenom kreditu dana 28.06.2013. godine, kojim je kamatna stopa od 6,3% na godišnjem nivodu, inicijalno ugovorena kao promenljiva u osnovnom ugovoru o stambenom kreditu, počev od 05.12.2011. godine, fiksna. Pri tom, tužena banka je više naplaćena sredstava koja je naplatila od tužilje po osnovu promenljive kamatne stope, vratila tužilji, što, po mišljenju prvostepenog suda, znači da tužilja ne može imati pravni interes da traži utvrđenje ništavosti odredbe ugovora koja više ne postoji među ugovaračima i iz razloga što su otklonjene posledice ništavosti ugovora, što znači da saglasna promena ugovora nije situacija koju propisuje odredbe člana 107 Zakona o obligacionim odnosima, kada se ne može izbeći ništavost ugovora. U ovom konkretnom slučaju, uzrok ništavosti bi postojao uvek da postoji ugovorna odredba među ugovaračima koja propisuje da je kamatna stopa promenljiva i da se može menjati na osnovu neodredivih elemenata, što ovde nije slučaj. Uzrok ništavosti, po mišljenju prvostepenog suda, nije nestao, već ne postoji odredba, a da bi se ništavost mogla isticati tužbom za utvrđenje mora postojati pravni interes, koji tužilja, u ovom slučaju, po mišljenju prvostepenog suda, nema. S obzirom da nije utvrđena ništavost ugovora, prvostepeni sud je zaključio da je neosnovan i tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj vrati sve uplate koje je izvršila po osnovu navedenog stambenog kredita, sa zakonskom zateznom kamatom počev od svake pojedinačne uplate pa do konačne isplate, u smislu odredbe člana 104 Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je, stavom drugim izreke ožalbene presude, prvostepeni sud taj tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan. Prvostepeni sud je zaključio da je neosnovan i eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud raskine predmetni ugovor o stambenom kreditu, u smislu odredbe člana 133 Zakona o obligacionim odnosima, jer je zaključio da sama promena kursa nije sporna i ona se mogla dokazivati ne semo veštačenjem već i izveštajima banaka o promeni kursa, a sudu nije potrebna stručno znanje veštaka radi utvrđivanja te okolnosti. Međutim, sama promena kursa ne znači da je za tužilju otežano ispunjenje obaveze, dok sa druge strane veštak ne može rešavati pravno pitanje, što je bio predlog punomoćnika tužilje, da li se može ostvariti svrha ugovora, odnosno da li je ugovor izgubio osnov.To znači da je tužilja bila dužna da dokaže da je njena ekonomska situacija, u ovom momentu takva da je njoj otežano ispunjenje obaveze, pošto sama činjenica da je došlo do promene kursa ništa ne znači u pogledu mogućnosti za ispunjenje obaveze, a kako tužilja nije imala dokaznih predloga, iako je na njoj teret dokazivanja te činjenice, prvostepeni sud je zaključio da tužilja nije dokazala da ponuda koju joj je tužena dostavila za zaključenje aneska ugovora, uz mogućnost tužilje da se opredeli za jednu od moguće četiri opcije, a potom i specijalna ponuda u skladu sa preporukom Narodne banke Srbije iz 2015. godine, ne predstavlja pravičnu izmenu, odnosno prvostepeni sud je zaključio da tužilja nije dokazala ispunjenost uslova za raskid ugovora na osnovu promenjenih okolnosti. Predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo tuženoj da realizuje uknjiženo založno pravo izvršenja vansudske hipoteke prvog reda prodajom nepokretnosti, stana bb, koja je u vlasništvu tužilje, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan u smislu odredbe člana 449 Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pošto nije ispunjen osnovni uslov za određivanje privremene mere, a to je verovatnoća potraživanja tužilje.
Takvu odluku prvostepenog suda, kao pravilnu i na zakonu zasnovanu, prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni. Tužilja nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje da je ništava odredba ugovora o stambenom kreditu zaključenog između tuženih dana 03.01.2008. godine kojom je tužena banka zadržala pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od osnovne kamatne stope banke i poslovne politike banke, kao neodredive ugovorne odredbe, u smislu odredbe člana 194 stav 2 Zakona o parničnom postupku, jer je, u ovom slučaju, zaključenjem aneksa ugovora o stambenom kreditu dana 28.06.2013. godine, ugovoreno da je kamatna stopa 6,3% na godišnjem nivou i da je ona, počev od 05.12.2011. godine, fiksna, a banka je tužilji vratila iznos koji joj je, u međuvremenu, naplatila primenom te odredbe ugovora, o promenjivoj kamatnoj stopi. Ta odredba ugovora svakako nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je tužilja zaključila predmetni ugovor o stambenom kreditu sa tuženom (jer omogućuje banci da jednostrano menja visinu kamatne stope), što znači da predmetni ugovor, u preostalom delu, nije ništav pravni posao, u smislu odredbe čl. 105. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, u toj situaciji, trebalo da prvostepeni sud odbaci tužbu tužilje za utvrđenje ništavosti odredbe predmetnog ugovora kojom je ugovoreno da banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od promene osnovne kamatne stope banke aktima poslovne politike banke, a da, u preostalom delu, tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora od 03.01.2008. godine, odbije kao neosnovan. Međutim, odluka o odbijanju tužbenog zahteva tužilje, kao neosnovanog, je za tužilju nepovoljnija jer podleže zabrani ne bis in idem, što znači da je to što je, ožalbenim rešenjem sadržanim u presudi na koje se ta zabrana ne odnosi, prvostepeni sud odbacio tužbu tužilje za utvrđenje da je predmetni ugovor o stambenom kreditu ništav, zbog nedostatka pravnog interesa, povoljnija odluka za tužilju. S tim u vezi, drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, u ovom slučaju tužilje, imajući u vidu da je samo ona izjavila žalbu, u smislu odredbe člana 395 Zakona o parničnom postupku. Iz tog razloga je ožalbeno rešenje o odbačaju tužbe tužilje, sadržano u ožalbenoj presudi, potvrđeno. Tužbeni zahtev tužilje kojim je ona tražila da sud tuženu obaveže da joj vrati iznose koje joj je tužilja isplatila po osnovu ispunjenja svoje ugovorne obaveze iz predmetnog ugovora, u smislu odredbe člana 104 Zakona o obligacionim odnosima, je neosnovan, imajući u vidu da predmetni ugovor o stambenom kreditu, zaključen između parničnih stranaka dana 03.01.2008. godine, nije ništav pravni posao. Tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud raskine predmetni ugovor o stambenom kreditu, je neosnovan, jer tužilja nije dokazala činjenice o tome da su posle zaključenja predmetnog ugovora nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze tužilje ili da se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi, po opštem mišljenju, bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, a bila je dužna u smislu odredbe člana 228 Zakona o parničnom postupku, pa je prvostepeni sud pravilno, o toj činjenici, zaključio primenom pravila o teretu dokazivanja propisanog u odredbi člana 231 stav 1 istog Zakona. Pravilno je prvostepeni sud odbio i predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se zabranila tuženoj realizacija uknjiženog založnog prava, izvršenje vansudske hipoteke prvog reda, prodajom nepokretnosti - stana bb, koja je u vlasništvu tužilje, kao neosnovan, u smislu odredbe člana 449 Zakona o izvršenju i obezbeđenju, imajući u vidu da nisu ispunjeni uslovi za određivanje takve privremene mere, u ovom slučaju, propisane tom odredbom Zakona, pošto potraživanje tužilje, u ovoj parnici, nije verovatno.
Navodima žalbe tužene o tome da je ona, u vreme kada je potpisala predmetni ugovor o stambenom kreditu u januaru 2008. godine, bila radno sposobna i uredno godinama isplaćivala mesečne anuitete, a da je sada težak bolesnik zbog čega je stekla invalidsku penziju, ne dovodi se u sumnju pravilnost ožalbene presude. Ovo zbog toga što te činjenice tužilja nije navela niti u tužbi niti na pripremnom ročištu održanom dana 10.03.2017. godine, a bila je dužna u smislu odredbe člana 308 stav 1 Zakona o parničnom postupku, što znači da se radi o novim činjenicama koje u žalbi mogu da se iznose i predlažu novi dokazi, samo ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave, u smislu odredbe člana 372 stav 1 istog Zakona, što ovde nije slučaj. Iz sadržaja zapisnika sa pripremnog ročišta održanog dana 10.03.2017. godine, vidi se da je postupajući sudija upozorila parnične stranke da posle održanog ročišta nove činjenice i dokaze mogu da iznose i predlažu samo ako učine verovatnim da ih bez svoje krivice nisu mogli predložiti i izneti na pripremnom ročištu, pa je to tužilji, dakle, bilo poznato. Neosnovani su navodi žalbe tužilje da prvostepeni sud nije utvrdio bitnu činjenicu otežanog ispunjenja obaveze tužilje nakon promena kursa strane valute i da tužena nije u obavezi da dokazuje “da je njena ekonomska situacija u ovom momentu takva da joj je otežano ispunjenje obaveza”. Suprotno tim navodima žalbe tužilje, prvostepeni sud je, pri odlučivanju o eventualnom tužbenom zahtevu tužilje za raskid predmetnog ugovora o stambenom kreditu, činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdio tako što je izveo sve dokaze koje je tužilja predložila u tužbi pa pošto, na osnovu tih dokaza, nije mogao sa sigurnošću da utvrdi tu činjenicu, o postojanju te činjenice odlučio je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja propisanog u odredbi člana 231 stav 1 Zakona o parničnom postupku. Naime, tužilja tužbeni zahtev za raskid predmetnog ugovora zasniva na činjenici promene kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar, a ta činjenica nije dovoljna za zaključak suda o tome da su se u ovom slučaju stekli uslovi propisani odredbom člana 133 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, za raskid predmetnog ugovora o stambenom kreditu. U smislu te odredbe Zakona, ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora, može zahtevati da se ugovor raskine. Raskid ugovora ne može zahtevati strana koja se poziva na promenjene okolnosti, ako je ona bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir sve okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati, shodno stavu drugom odredbe člana 133 Zakona o obligacionim odnosima. Okolnosti od značaja za odluku suda, propisane su u odredbi člana 135 Zakona o obligacionim odnosima tako što se sud, pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno njegovoj izmeni, rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, opštem interesu kao i o interesima obeju strana. Tužilja tvrdi da je razlog za raskid predmetnog ugovora skok kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar. Međutim, ta činjenica nije dovoljna za zaključak prvostepenog suda da su se, u ovom slučaju, ispunili uslovi za raskid predmetnog ugovora zbog promenjenih okolnosti propisani citiranim odredbama Zakona. Pravilna primena zakonskih odredbi zahteva da sud najpre utvrdi da li je uopšte došlo do promene okolnosti, zatim da li je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti, potom da li je očigledno da predmetni ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, u tom smislu da strana koja traži raskid ugovora ne može ostvariti njegovu svrhu, vodeći naravno pri tom računa o cilju ugovora, normalnom riziku kod ugovora ove vrste kao i o interesima obeju strana. Što se tiče promene valute kursa švajcarskog franka, to nije neuobičajena pojava niti na domaćem niti na međunarodnom deviznom tržištu. Rast kursa bilo koje valute, pa i švajcarskog franka u odnosu na dinar, koji se već dogodio u prošlosti, mogao se predvideti. Ovo posebno kada se ima u vidu istorijsko kretanja vrednosti dinara, na primer u odnosu na nemačku marku i ostale valute u proteklim decenijama, jer je opšte poznato da je depresijacija dinara tokom hiperinflacije, u periodu od 1992. godine do 1994. godine, postojala na dnevnom nivou koji je dosegao preko 300.000.000,00% . Kod takve istorije kretanja kursa dinara u odnosu na svetske valute, u bliskoj prošlosti, izvesno je da depresijacija diinara u odnosu na švajcarski franak nije bila realno nepredvidiva, jer ono što se dogodilo u prošlosti, svakako može da se dogodi i u budućnosti. To znači da ta činjenica može da se predvidi pa je tužilja tu činjenicu mogla da ima u vidu pri zaključenju predmetnog ugovora. Smisao valutne klauzule je da obezbedi očuvanje vrednosti novca koji poverilac dobija nakon nekog vremena, tako da za novac koji je dao, u vreme kada ga je dao, može da kupi približno istu količinu stvari u vreme kada ga dobija nazad. To znači da je za zaključak o postojanju promenjenih okolnosti nedovoljna činjenica to što je uvećan kurs švajcarskog franka u odnosu na dinar, već je trebalo utvrditi da li je, eventualno, u istom periodu, došlo i do porasta cena. Trebalo je takođe da tužilja dokaže postojanje subjektivnih okolnosti zbog kojih je očigledno da predmetni ugovor više ne odgovara njenim očekivanjima i da bi bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, a ona, ni u tužbi ni na pripremenom ročištu, nijednu takvu okolnost nije istakla, niti je, s tim u vezi, predložila izvođenje bilo kog dokaza. Pošto je smisao valutne klauzule da obezbedi očuvanje vrednosti novca, bilo je potrebno utvrditi i to na koji način je banka došla do novčanih sredstava koja su tužilji uplaćena na dan zaključenja predmetnog ugovora o kreditu. Međutim, tužilja ni tu činjenicu nije iznela niti je predložila izvođenje dokaza u tom smislu, a odredbom člana 7. stav 2 Zakona o parničnom postupku, propisano je da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugači propisano. Sud je ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu da raspolažu (član 3 stav 3), u smislu odredbe člana 7 stav 3 Zakona o parničnom postupku, a to ovde nije slučaj. Neosnovani su navodi žalbe tužilje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odredbu člana 46 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima, "jer kamata utvrđena ugovorom o stambenom kreditu broj aa nije određena niti je odrediva". Suprotno tim navodima žalbe tužilje, prvostepeni sud je, izvedenim dokazima, utvrdio da je prvobitno ugovorena promenljiva nominalna kamatna stopa od 6,3% na godišnjem nivou, što znači da predmetni ugovor o kreditu ima sve bitne elemente propisane odredbom čl.1065. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasnošću volja ugovornih strana, odredba o kamati predmetnog ugovora o stambenom kreditu izmenjena je tako što su parnične stranke zaključile aneks ugovora o stambenom kreditu, dana 28.06.2013. godine, kojim su ugovorile kamatnu stopu od 6,3% na godišnjem nivou, kao fiksnu kamatnu stopu, a koja je bila inicijalno ugovorena kao promenljiva u osnovnom ugovoru o stambenom kreditu i to počev od 05.12.2011. godine, a s tim u vezi, tužena je tužilji vratila iznos koji joj je naplatila po osnovu neodređene odredbe ugovora o promenljivoj kamatnoj stopi. Navodima žalbe tužilje o tome da odredba o kamati predstavlja bitan element ugovora o kreditu, ne dovodi se u sumnju pravilnost ožalbene presude. Ovo zbog toga što predmetni ugovor sadrži odredbu o kamatnoj stopi koja iznosi 6,3% na godišnjem nivou a to je fiksna nominalna kamatna stopa propisana u odredbi člana 1 Aneksa ugovora o stambenom kreditu od 28.06.2013. godine. Neosnovani su navodi žalbe tužilje da je osnovan njen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 9.823.808,77 dinara, u smislu odredbe člana 104 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno tim navodima njene žalbe, taj njen tužbeni zahtev nije osnovan, imajući u vidu da predmetni ugovor o stambenom kreditu, zaključen između parničnih stranaka, nije ništav pravni posao.
Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta u smislu odredbe člana 153 stav 1 i 154 Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu ishod postupka.
Iz izloženih razloga, žalba tužilje je odbijena kao neosnovana a ožalbena presuda potvrđena, kao pravilna i na zakonu zasnovana i to kako u delu odluke o glavnoj stvari, tako i u delu odluke o troškovima, pa je odluka kao u stavu prvom izreke ove presude doneta u smislu odredbe člana 390 i 401 tačka 2 Zakona o parničnom postupku.
Troškovi drugostepenog postupka tužilji nisu priznati jer ona u tom postupku nije uspela, pa joj ne pripada pravo na naknadu tih troškova, dok tuženoj ti troškovi nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154 Zakona o parničnom postupku, pa je odluka kao u stavu drugom izreke ove presude doneta u smislu odredbe člana 165 stav 1 istog Zakona.
Predsednik veća-sudija
Gordana Komnenić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Jasmina Đokić