Неспорно је да је тужилац као купац закључио и дана 16. марта 1982. године код суда оверио купопродајни уговор са продавцем од кога је купио некретнине ближе описане у том уговору и да је дана 9. марта 1982. године платио порез на тај промет. Такође није спорно да је пресудом ИИИ Општинског суда у Београд у број П. 1224/87 од 30. марта 1988. године поништио тајуговор, те да је та пресуда потврђена пресудом Окружног суда у Београд у бр. Гж. 5150/88 од 29. јула 1988. године.Према томе, питање ваљаности предметног уговора, који је био основ за плаћање пореза на промет правноснажно је решено 29. јула 1988. године. На тако утврђено чињенично стање тужени је погрешно применио одредбу члана 170. став 3. Закона о порезу на доходак грађана.Према члану 36. став 2. Закона о порезу на промет непокретности и права прописано је да ако је уговор о преносу непокретности судском одлуком поништен, на захтев лица које је порез платило извршиће се повраћај плаћеног пореза. Ова одредба упућује на закључак да не тече рок за повраћај пореза на промет у оваквој ситуацији од момента плаћања пореза, већ од правноснажности судксе пресуде којом је уговор о преносу поништен. Што се пак тиче рокова за подношење захтева за повраћај уплаћеног пореза и застарелости права на повраћај у члану 34. став 1. овог Закона прописано је да се у погледу застарелости примењују одредбе прописа о утврђивању и наплати пореза, ако овим Законом није друкчије одређено.сходни но томе, требало је у конкретном случају застарелост захтева за повраћај пореза на промет поднетог од стране тужиоца оценити у смислу члана 132. став 2. Закона о утврђивању и наплати пореза на промет који је важио у критично време, а према коме право обвезника на подношење захтева за повраћај неправилно плаћеног пореза застарева за пет година по истеку године у којој је окончан поступак утврђивања пореза, односно, у којој је наплата извршена, те члана 133. став 2. овог Закона, према коме се ток застарелости права пореског обвезника из члана 132. став 2. Закона прекида сваком радњом обвезника предузетом код надлежног органа, ради обнове поступка, односно повраћаја. Како тужени орган није тако поступио, већ је погрешном применом члана 170. став 3. Закона о порезу на доходак грађана закључио да је тужилац закаснио са подношењем захтева, а који Закон не регулише материју пореза на промет непокетности, овај суд је применом члана 42. став 2. Закона о управним спорови ма, одлучио као у диспозитиву и предмет вратио туженом, који ће поступити у складу са одредбом члана 62. овог Закона.