Предмет спора у овој парници је захтјев тужиоца да му тужени на име употребе његових пословних просторија плати накнаду у износу од 60.000 динара са припадајућом законском каматом и трошковима спора.Полазећи од утврђења да је тужени након ваљаног отказа уговора о закупу користио пословне просторије тужиоца, као несавјестан посједник, кроз период од 20 мјесеци и да је тужени према уговору о закупу био у обавези да плаћа тужиоцу на име закупнине по 500 ДЕМ мјесечно, нижестепени судови су позивом на одредбу члана 219. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО) обавезали туженог да исплати тужиоцу износ од 60.000 динара који чини динарску противвриједност износа од 10.000 ДЕМ са припадајућом затезном каматом и трошковима спора.Ревидент неосновано побија законитост и правилност изрека нижестепених пресуда.У конкретном случају тужени је и након истека париционог рока у коме је према правоснажној пресуди П-592/94 од 4.9.1995. године био дужан предати тужиоцу пословне просторије, као власнику ствари, користио те просторије кроз период од 20 мјесеци без правног основа.Употреба туђе ствари у своју корист, како то исправно запажа првостепени суд, може под одређеним условима представљати случај проузроковања штете. То ће бити случај када је корисник у вези са употребом туђе ствари био несавјестан (знао или могао знати да туђу ствар неосновано употребљава), а и да се између корисника и власника ствари овакав однос може расправити и по правилима о правно неоснованом обогаћењу.Дакле. кад дође до употребе туђе ствари у своју корист. однос између корисника и власника ствари може се увијек расправити по правилима о правно неоснованом обогаћењу, а по правилима о накнади штете само уколико постоје услови за примјену тих правила.У конкретном случају, из чињеничних навода тужбе произилази да предмет спора није захтјев за накнаду користи од употребе туђе ствари, него захтјев за накнаду штете. Овај Врховни суд налази да се у конкретном случају заиста ради о коришћењу туђе ствари (пословних просторија тужиоца) од стране несавјесног посједника (овдје туженог). Стога је тужени дужан тужиоцу, на његов захтјев. не само предати ствар, већ и накнадити штету због бесправног коришћења ствари. Висина штете утврђена је у износу закупнине коју су у мјесечном износу уговориле странке уговором о закупу пословних просторија. Истеком париционог рока у коме је. према правоснажној пресуди П-бр. 592/94 од 4.9.1995. године. тужени био дужан предати тужиоцу пословне просторије, тужени је користио пословне просторије тужиоца без правног основа кроз период од 20 мјесеци. Оваквим бесправним коришћењем пословних просторија тужени је нанио штету тужиоцу и обавезан ју је накнадити.