Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби ''Јас холдинг'' а.д. Колари, општина Смедерево, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се предлог ''Јас холдинг'' а.д. за повраћај у пређашње стање због пропуштеног рока за изјављивање уставне жалбе.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба ''Јас холдинг'' а.д. изјављена против решења Врховног суда Србије У. 7889/08 од 25. марта 2009. године.

Образложење

1. ''Јас холдинг'' а.д. Колари, општина Смедерево, је 25. септембра 2009. године, преко пуномоћника Душанке Марковић, адвоката из Новог Сада, поднело Уставном суду допуштену уставну жалбу против решења Врховног суда Србије У. 7889/08 од 25. марта 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Уз уставну жалбу је поднет и предлог за повраћај у пређашње стање.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспорено решење 21. јула 2009. године неовлашћено примила радница ''Јас холдинг'' а.д. Колари, у време када је била на плаћеном одсуству, на инсистирање поштара, с обзиром да има пребивалиште у непосредној близини предузећа, те да је решење уручено овлашћеном лицу, односно директору по његовом повратку са службеног пута 15. септембра 2009. године. Подносилац уставне жалбе даље наводи да је по сазнању за ову доставу покренуо дисциплински поступак против раднице која је примила оспорено решење, те да је изречена дисциплинска мера удаљења раднице из предузећа у трајању од три месеца. С обзиром на напред наведено, подносилац уставне жалбе је поднео предлог за повраћај у пређашње стање, с обзиром да је уставна жалба изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, а имајући у виду да иста није поднета у законом прописаном року из оправданих разлога.
У уставној жалби је наведено да је оспореним решењем Врховног суда Србије одбачена тужба подносиоца уставне жалбе, из разлога што нису биле испуњене процесне претпоставке за вођење управног спора, јер претходно није била поднета жалба другостепеном органу. Подносилац уставне жалбе је навео да је ова тврдња нетачна из разлога што је подносилац поднео жалбу другостепеном органу против решења Пореске управе, филијала Смедерево број 100970224 од 26. јануара 2008. године и да је наведена жалба одбијена. На основу изнетог, сматра да је Врховни суд Србије оспореним решењем "тумачио законске одредбе пристрасно са циљем да тако заштити буџет Републике Србије и нанесе огромну штету појединцима, односно повреди право на приватну својину". Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорено решење Врховног суда Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама члана 84. Закона о Уставном суду ('''Службени гласник РС', број 109/07) прописано је: да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом (став 1.); да ће лицу које из оправданих разлога пропусти рок за подношење уставне жалбе, Уставни суд дозволити повраћај у пређашње стање ако то лице у року од 15 дана од дана престанка разлога који је изазвао пропуштање, поднесе предлог за повраћај у пређашње стање и ако истовремено са овим предлогом поднесе и уставну жалбу (став 2.).
Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у предлогу за повраћај у пређашње стање навео оправдане разлоге за пропуштање рока за изјављивање уставне жалбе, те је усвојио наведени предлог и дозволио повраћај у пређашње стање, сагласно одредби члана 84. став 2. Закона о Уставном суду, на основу чега је по уставној жалби поступано као да је благовремено поднета.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари.
Подносилац уставне жалбе је 5. марта 2008. године поднео Министарству финансија Републике Србије, Пореска управа, Регионални центар Београд, Филијала Смедерево захтев за останак у евиденцији ПДВ за 2008. годину.
С обзиром да о поднетом захтеву није решено од стране првостепеног пореског органа управе, подносилац уставне жалбе је истом органу поднео ургенцију 3. новембра 2008. године.
Подносилац уставне жалбе је 2. децембра 2008. године поднео тужбу Врховном суду Србије против Министарства финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд, због ''ћутања администрације''. У одговору на тужбу, тужени другостепени орган је доставио решење Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа, Регионални центар Београд, Филијала Смедерево број 47-617/092-09/10 од 5. фебруара 2009. године, којим је одбачен захтев подносиоца уставне жалбе за останак у евиденцији ПДВ за 2008. годину, као неблаговремен и поднет на непрописном обрасцу.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 25. марта 2009. године, донео решење У. 7889/08 којим је тужба одбачена. У образложењу је наведено да нису испуњене процесне претпоставке за покретање управног спора, јер претходно није поднета жалба туженом другостепеном органу, нити је поновно тражење - ургенција поднета другостепеном органу, те је из тог разлога Врховни суд одлучио применом члана 28. тачка 1. Закона о управним споровима. Поред тога је наведено да је подносилац уставне жалбе примио првостепено решење од 5. фебруара 2009. године којим се одбацује његов захтев, те да против наведеног решења има право жалбе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
Одредбама члана 24. ст. 1. и 3. Закона о управним споровима (''Службени лист СРЈ'', број 46/96) прописано је: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена; да ако првостепени орган против чијег акта је дозвољена жалба није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по захтеву, странка има право да поднесе захтев другостепеном органу, да против решења другостепеног органа странка може покренути правни спор, а може га под условима из става 1. овог члана покренути и ако овај орган не донесе решење.
Одредбом члана 28. став 1. тачка 1) Закона прописано је да ће суд решењем одбацити тужбу ако утврди да је тужба поднесена неблаговремено (члан 22.) или пре времена (члан 24.).
5. Имајући у виду наведене одредбе Устава и Закона, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење донето од стране законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку утврдио чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба процесног права, односно Закона о управним споровима. Наиме, подносилац уставне жалбе је могао да, у складу са наведеним одредбама Закона о управним споровима, уколико првостепени орган није решио по његовом захтеву у законом прописаном року, поднесе захтев другостепеном органу, те да уколико ни другостепени орган не одлучи о захтеву у законом прописаном року, поднесе ургенцију другостепеном органу да одлучи у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, те би тек у случају да другостепени орган није одлучио ни по поновљеном тражењу, имао право да поднесе тужбу надлежном суду у управном спору због ''ћутања администрације''. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег процесног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспореног решења Врховног суда Србије.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је Врховни суд Србије оспореним решењем "тумачио законске одредбе пристрасно са циљем да тако заштити буџет Републике Србије и нанесе огромну штету појединцима, односно повреди право на приватну својину", подносилац уставне жалбе није пружио уставноправно утемељене аргументе, нити било какве доказе, тако да ове тврдње, по оцени Уставног суда, представљају израз подносиочеве субјективне оцене о постојању повреде Уставом зајемченог права на правично суђење.
На основу наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић