Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Свете Стојанчића из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јануара 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Свете Стојанчића и утврђује да је у управном поступку који се водио пред Министарством природних ресурса, рударства и просторног планирања у предмету број 952-02-01083/2010-09 (сада предмет Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре) подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Налаже се надлежном органу државне управе да у року од 30 дана одлучи о жалби привредног друштва „Аграр-фруит“ АД, Бошњаце, општина Лебане, изјављеној против решења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Лебане број 952-02645/08 од 22. јануара 2009. године.

Образложење

1. Света Стојанчић из Лесковца, преко пуномоћника Звонимира Станковића, адвоката из Лесковца, поднео је, 7. марта 20 13. године, Уставном суду уставну жалбу против акта наведеног у тачки 4. изреке, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, гарантованог истом одредбом Устава, у управном поступку који се водио пред Министарством природних ресурса, рударства и просторног планирања у предмету број 952-02-01083/2010-09.

У устав ној жалби се, поред осталог, наводи: да је Општински суд у Лебану одредио извршење на непокретности извршног дужника, те „наложио“ упис забележбе продаје непокретности у катастар непокретности код Републичког геодетског завода – Служб а за катастар непокретности Лебане; да је та служба решењем од 30. октобра 2008. године усвојила захтев подносиоца за упис забележбе, али да је извршни дужник изјавио жалбу против тог решења, након чега је предмет достављен Републичком геодетском заводу; да другостепена одлука није била донета све до средине 2012. године, због чега се подносилац обратио ургенцијом Републичком геодетском заводу, који га је обавестио да није више надлежан за решавање у другом степену и да су списи предмета, заједно са жалбом прослеђени Министарству животне средине, рударства и просторног планирања; да с е подносилац 24. септембра 2012. године обратио надлежном министарству другом ургенцијом, захтевајући да тај орган донесе другостепену одлуку, а 9. новембра 2012. под нео је тужбу Управн ом суд у, због „ћутања управе“.

Подносилац уставне жалбе даље наводи да је његова тужба одбачена решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 14681/12 од 13. децембра 2012. године, као изјављена од неовлашћеног лица, а да је оспореним решењем Управног суда одбијен његов приговор којим је побијао наведено решење. Према наводима уставне жалбе, неприхватљив је став Управног суда да подносиалц нема активну легитимацију за подношење тужбе због „ћутања управе “, јер није странка у другостепеном поступку. Подносилац, такође, истиче да његов правни интерес проистиче из чињенице да је, због суспензивног дејства изјављене жалбе и неуписивања забележбе у катастру, изгубио својство разлучног повериоца према „Аграр-фруит“ АД, Бошњаце , у стечајном поступку, који је над тим привредним друштвом покренут пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 91/10.

Подносилац уставне жалбе указује и на повреду права на суђење у разумном року, учињену непоступањем надлежног министарства по поднетој жалби, „будући да је од изјављивања жалбе протекло више од две године“.

Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд уставну жалбу усвоји, поништи оспорени акт и врати предмет истом суду на поновно одлучивање, те обавеже Управни суд , односно надлежно министарство да му накнаде штету због повреде истакнутих права, као и трошкове поступка пред Уставним судом.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном посту пку, на основу увида у оспорени акт и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Лебане број 952-02645/08 од 22. јануара 2009. године дозвољен је упис забележбе – извршење продајом непокретности означене у решењу, ради наплате потраживања утврђеног извршном пресудом Општинског суда у Лебану, у корист подносиоца уставне жалбе и одређено да ће се наведена промена спровести одмах по коначности тог решења. У образложењу решења је констатовано да је подносилац уставне жалбе поднео пријаву за упис решења о извршењу Општинског суда у Лебану И. 457/08 и И. 484/08 од 15. октобра 2008. године и да је утврђено да пријава испуњава законом прописане услове за упис промене. Против наведеног првостепеног решења жалбу је изјавило привредно друштво „Аграр-фруит“ АД, Бошњаце, општина Лебане.

Поступајући по ургенцији подносиоца уставне жалбе за доношење другостепеног решења о жалби, Републички геодетски завод – Сектор за правне послове је дописом од 23. јула 2012. године обавестио подносиоца да од 1. јануара 2010. године није надлежан за одлучивање о поднетој жалби, већ Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, у коме је предмет заведен под бројем 952-02-01083/2010-09.

Подносилац уставне жалбе се 24. септембра 2012. године обратио Министарству природних ресурса, рударства и просторног планирања, тражећи доношење другостепеног решења о предметној жалби, а 9. новембра 2011. године поднео је тужбу Управном суду због „ћутања администрације“. Решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 14681/12 од 13. децембра 2012. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе као недозвољена. Оспореним решењем Управног суда Ув. 13/2013 од 31. јануара 2013. године, у ставу 1. диспозитива, одбијен је приговор подносиоца уставне жалбе поднет против наведеног решења Управног суда – Одељење у Нишу. Управни суд је у образложењу оспореног решења најпре констатовао: да је побијаним решењем одбачена тужба подносиоца поднета против туженог Министарства природних ресурса, рударства и просторног планирања, због недоношења решења у правној ствари уписа забележбе у катастру, применом одредбе члана 26. став 1. тачка 4) Закона о управним споровима („Службени гласник ПЦ“, број 131/09). Управни суд је, такође, констатовао да је подносилац у пр иговору навео да је у конкретном случају управни поступак покренут по његовом захтеву, ради уписа забележбе решења о извршењу Општинског суда у Лебану И. 457/08 и И. 484/08 од 15. октобра 2008. године, да је његов захтев усвојен првостепеним решењем С лужбе за катастар непокретности општине Лебане број 952-02645/08 , али да је извршни дужник изјавио жалбу против тог решења. Управни суд је, полазећи од одредаба члана 11. став 1. и члана 26. став 1. тачка 4) Закона о управним споровима, чију је садржину навео, а имајући у виду да је подносилац тужбу поднео због недоношења решења по жалби „Аграр-фруит“ АД, нашао да је правилно побијаним решењем оцењено да подносилац приговора није активно легитимисан за подношење тужбе, с обзиром на то да није подносилац жалбе у наведеном управном п оступку.

Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 91/10 од 30. априла 2010. године отворен је стечајни поступак над „Аграр-фруит“ АД, са седиштем у селу Бошњаце , општина Лебане. Према подацима са интернет стрнаице Агенције за привредне регистре од 21. октобра 2015. године, наведени стечајни поступак још није окончан.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава , на чију повреду се подносилац у уст авној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих з акона:

Законом о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РС“, бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05), који је био на снази на дан доношења првостепеног решења о дозволи уписа забележбе, било је прописано: да право на непокретности настало уписом у катастар непокретности има правно дејство према трећим лицима од дана уписа (члан 5. став 3. ); да су уписи у катастар непокретности – укњижба, предбележба и забележба (члан 58г став 1 .); да се забележбом врши упис правних чињеница које се односе на власника непокретности или на саму непокретност, између осталог, постојање забране отуђења или оптерећења непокретности и покретање поступка извршења на непокретности у случајевима прописаним законом којим се уређује извршни поступак (члан 58ђ); да Републички геодетски завод - организациона јединица у општини, доноси решење о дозволи уписа промене на непокретностима у катастарском операту, када утврди да су за то испуњени услови прописани овим законом (ч лан 104.); да се против решења којим се у току одржавања премера и катастра непокретности дозвољава упис промене у катастарском операту, као и против решења којим се одбија упис промене, може изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема решења и да о жалби одлучује Републички геодетски завод (члан 105. ст. 1. и 3.); да се упи с промена на непокретностима врши кад решење о дозволи уписа постане коначно (члан 106.).

Законом о државном премеру и катастру („Службени гласник РС“, број 72/09), који је ступио на снагу 11. септембра 2009. године, прописано је: да у управним пословима државног премера, оснивања и обнове катастра непокретности, оснивања катастра водова, као и њиховог одржавања, решава у првом степену Завод, а у другом степену министарство надлежно за послове просторног планирања и урбанизма - почев од 2. августа 2013. године у другом степену решава министарство надлежно за послове грађевинарства и урбанизма, а од 2. марта 2016. године Републички геодетски завод (члан 11. тач . 1. и 2)); да су странке у поступку уписа – лице у чију корист се одлучује о упису , уписани претходник и свако лице ради заштите својих права или правних интереса (ч лан 122.); да се упис у катастар непокретности врши даном доношења решења којим је упис дозвољен, уз упис по службеној дужности забележбе ради чињења видљивим да решење о упису није коначно (члан 128. став 1.); да се у пис у катастар непокретности врши и на основу другостепеног решења којим се дозвољава упис или на основу судске одлуке из управног спора, даном пријема другостепеног решења, односно судске одлуке (члан 128. став 2.) .

Одредбама Закона о стечају ("Службени гласник РС", бр. 104/09, 99 /11, 71/12-Одлука УС и 83/14) прописано је : да су разлучни повериоци – повериоци који имају заложно право, законско право задржавања или право намирења на стварима и правима о којима се воде јавне књиге или регистри и имају право на првенствено намирење из средстава остварених продајом имовине, односно наплате потраживања на којој су стекли то право (члан 49. ст ав 1.) ; да разлучна права стечена извршењем или обезбеђењем за последњих 60 дана пре дана отварања стечајног поступка ради принудног намирења или обезбеђења престају да важе и такви повериоци нису разлучни повериоци, а на основу решења стечајног судије, надлежни орган који води одговарајуће јавне књиге, дужан је да изврши брисање овако стечених разлучних права (члан 49. став 3.).

Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао на дан доношења решења којим је одређено извршење на спорној непокретности, било је прописано: да кад су испуњени услови за доношење решења о извршењу и за спровођење извршења, суд је дужан да донесе решење о извршењу и предузима радње спровођења извршења (ч лан 7.); да се извршење на непокретности спроводи забележбом решења о извршењу у јавну књигу, утврђењем вредности непокретности, продајом непокретности и намирењем извршних поверилаца из износа добијеног продајом (члан 99.); да ће се у јавној књизи извршити забележба решења о извршењу, односно други одговарајући упис предвиђен прописима о упису права на непокретностима у јавне књиге, те да тим уписом извршни поверилац стиче право да своје потраживање намири из непокретности и у случају да треће лице касније стекне на истој непокретности право својине, а да извршни поверилац који је предложио извршење, а није раније стекао заложно право, стиче уписом решења о извршењу право да се из непокретности намири пре лица које је доцније стекло на тој непокретности заложно право или право на намирење ( члан 102. ст. 1, 2. и 3.).

Одредбама важећег Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је : да се овим законом обезбеђује судска заштита појединачних права и правних интереса и законитост решавања у управним и другим Уставом и законом предвиђеним појединачним стварима (ч лан 1. ); да тужилац у управном спору може да буде физичко, правно или друго лице, ако сматра да му је управним актом повређено неко право или на закону засновани интерес (члан 11. став 1.); да се упр авни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (ч лан 19. Закона); да ће судија појединац решењем одбацити тужбу и ако утврди да се управним актом који се тужбом оспорава не дира очигледно у право тужиоца или у његов на закону засновани интерес ( члан 26. став 1. тачка 4)).

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97, 31/01 и 30/10) прописано је: да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 208. став 2.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у оспореном поступку уписа забележбе предметног решења о извршењу повређено право на суђење у разумном року, будући да надлежно министарство није поступало по жалби извршног дужника дуже од две године.

Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак у коме се одлучује о жалби привредног друштва „Аграр-фруит“ АД изјављеној против решења Службе за катастар непокретности општине Лебане број 952-02645/08 од 22. јануара 2009. године започео пред Републичким геодетским заводом, а настављен пред министарством надлежним за послове грађевинарства и урбанизма и да траје већ шест година, што указује на то да није окончан у оквиру разумног рока . Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично комплексан, нити се у њему постављају сложена правна питања.

Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе има легитиман интерес да надлежни другостепени орган одлучи о жалби коју је поднело привредно друштво „Аграр-фруит“ АД у оквиру стандарда разумног рока. Полазећи од чињеница утврђених у овом управносудском поступку, Уставни суд је констатовао да Општински суд у Лебану није по службеној дужности спровео забележбу предметног решења о извршењу на непокретности извршног дужника, да је решење Службе за катастар непокретности Лебане којим се дозвољава упис те забележбе донето по пријави подносиоца уставне жалбе и да је против наведеног решења жалбу изјавио извршни дужник. С обзиром на то да права на непокретностима имају правно дејство према трећим лицима од дана уписа и да се упис промена на непокретностима вршио кад решење о дозволи уписа постане коначно, сагласно члану 106. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, а имајући у виду да о изјављеној жалби није била донета одлука до подношења тужбе подносиоца уставне жалбе, као лица у чију корист се одлучује о упису, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе има правни интерес да се благовремено одлучи о жалби странке која је уписана као носилац права на спорној непокретности, посебно имајући у виду правно дејство жалбе на упис права у том поступку.

Уставни суд оцењује да је непоступање другостепеног органа искључиви разлог дуго г трајањ а оспореног поступка и да неактивност тог органа у периоду од шест година не може бити оправдана чињеницом да је у наведеном периоду два пута мењана надлежност органа управе који је надлежан за одлучивање о предметној жалби.

Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да он у току оспореног поступка није имао на располагању процесноправно средство против „ћутања администрације“, будући да је тужбу због недоношења решења у другостепеном поступку могло поднети само привредно друштво „Аграр-фруит“ АД, као странка која је изјавила жалбу против првостепеног управног акта. Упркос томе, подносилац уставне жалбе је показао активност подношењем две ургенције за доношење решења, али тиме није успео да издејствује убрзање поступка.

Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да је у управном поступку који се водио пред Министарством природних ресурса, рударства и просторног планирања у предмету број 952-02-01083/2010-09 (сада предмет Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре) повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава . Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС , 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду трајање предметног поступка , а узео је у обзир праксу овога суда и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 2. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете подносиоцу уставне жалбе исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежном органу државне управе да у року од 30 дана одлучи о жалби привредног друштва „Аграр-фруит“ АД, Бошњаце, општина Лебане, изјављеној против решења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Лебане број 952-02645/08 од 22. јануара 2009. године.

8. Испитујући наводе уставне жалбе у делу у коме је изјављена против решења Управног суда Ув. 13/2013 од 31. јануара 2013. године, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који би указивали на то да је оспорено решење донет о уз произвољну или дискриминациону примену права, чиме би се указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању Управног суда, а на штету подносиоца уставне жалбе, што би довело до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење заснивају се на тврдњи да је подносилац имао правни интерес да надлежни орган одлучи о жалби коју је изјавио извршни дужник против решења о дозволи уписа забележбе, јер је „због н еуписивања забележбе у катастру изгубио својство разлучног повериоца“ према „ Аграр-фруит“ АД, Бошњаце , општина Лебане, у стечајном поступку који је отворен над тим привредним друштвом. Међутим, будући да се као тужилац у управном спору покренутом „због ћутања администрације“ може појавити само странка о чијој жалби у управном поступку није одлучено, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво становиште Управног суда да подносилац уставне жалбе није није активно легитимисан за подношење тужбе, с обзиром на то да није подносилац жалбе у наведеном управном п оступку.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у тачки 4. изреке.

9. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.уставни.суд.рс).

10. На основу изложеног и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић