Првостепеном пресудом оптужени је оглашен кривим за кривично дело пљачке из члана 141. став. у вези са чланом 219. става 2. КЗ САПК док је оштећена страна, ради остваривања имовинско-правног захтева, упућена у парницу у смислу члана 108. став 2. ЗКП. Према одредби члана 108. став 2. ЗКП "у пресуди којом окривљеног оглашава кривим суд може оштећеном досудити имовинско-правни захтев у целини или му може досудити имовинско-правни захтев делимично а за вишак упутити на парницу.
Ако подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење, суд ће оштећеног упутити да имовинско-правни захтев у целини може остварити у парници".
Из овог јасно произилази противреченост у самој изреци пресуде а и у њеном образложењу, а обзиром да првостепени суд прво закључује да је изведеним доказима несумњиво утврђено да је оптужени присвојио износ од 5.182.526 динара а потом констатује да кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за поступно ни за делимично досуђење имовинско-правног захтева оштећеног", због чега се оштећена страна ради остваривања овог захтева упућује на парницу.
Дакле, тиме не само што је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 364. став 1. тачка 11. у вези са чланом 108. став 2. ЗКП, него је истовремено доведено у сумњу и утврђено чињенично стање, што је имало за последицу укидање пресуде.