Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва "Плава тачка" д.о.о. из Земуна, Рат а Нинковића из Београда, привредног друштва "Плава тачка комерц" д.о.о. из Земуна, Зорана Павловића из Земуна, Стојанке Алфиревић из Београда, Милице Тилгер из Земуна, Радослава Тилгера из Земуна, Немање Тилгера из Земуна, Огњена Роловића из Новог Београда и Срђана Тилгера из Земуна, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. децембра 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба привредног друштва "Плава тачка д.о.о, Рата Нинковића, привредног друштва "Плава тачка комерц" д.о.о, Зорана Павловића, Стојанке Алфиревић, Милице Тилгер, Радослава Тилгера, Немање Тилгера, Огњена Роловића и Срђана Тилгера и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Прев. 268/10 од 17. јуна 2010. године повређено право подноси лаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Врховном касационом суду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда , понови поступак одлучивања о ревизији Републике Србије изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2605/09 од 3. септембра 2009. године.

Образложење

1. Привредно друштво "Плава тачка д.о.о. из Земуна, Рато Нинковић из Београда, привредно друштво "Плава тачка комерц" д.о.о. из Земуна, Зоран Павловић из Земуна, Стојанка Алфиревић из Београда, Милица Тилгер из Земуна, Радослав Тилгер из Земуна, Немања Тилгер из Земуна, Огњен Роловић из Новог Београда и Срђан Тилгер из Земуна поднели су 22. септембра 2010. године, преко пуномоћника Александра Вујасиновића, адвоката из Новог Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Прев. 268/10 од 17. јуна 2010. године , због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама чл. 32. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да су подносиоци уставне жалбе бивши акционари друштва за осигурање "Плава тачка осигурање " а.д, коме је решењем Народне банке Србије Г. 4272 од 9. децембра 2004. године одузета дозвола за рад, а над којим је решењем Трговинског суда у Београду Л. 906/04 од 27. децембра 2004. године отворен поступак ликвидације; да је решењем Трговинског суда у Београду Л. 15/06 од 22. јануара 2008. године закључен поступак ликвидације, а правноснажним решењем истог суда Л. 15/06 од 9. октобра 2008. године подносиоцима уставне жалбе, као бившим акционарима , враћен вишак имовине наведеног друштва за осигурање - потраживање по основу депозита депонованог ради обављања послова граничног осигурања код Министарства финансија Републике Србије у износу од 51.129,19 евра , у динарској противвредности; да је на основу њихове тужбе којом су тражили повраћај наведеног депозита, Трговински суд у Београду пресудом П. 8125/08 од 18. фебруара 2009. године обавезао тужену Републику Србију да исплати наведени депозит, а да је Виши трговински суд пресудом Пж. 2605/09 од 3. септембра 2009. године одбио жалбу тужене и потврдио наведену пресуду Трговинског суда у Београду од 18. фебруара 2009. године; да је Врховни касациони суд, у поступку по ревизији, прихватио став Републичког јавног правобраниоца да уплата депозита има карактер приступнице за обављање послова осигурања, а не карактер депозита, те да самом Уредбом, на основу које је депозит уплаћен , нису предвиђени у слови за враћање депозита, због чега је Врховни касациони суд извршио повреду означених уставних права подносилаца; да уставно право на правично суђење подразумева да странка о чијем се праву или имовини расправља пред су дом има право да се о њеном праву одлучи на основу правилно утврђених чињеница, на подлози прописа који су важећи, без давања законским терминима значења која они немају и уз поштовање хијерархије и правне снаге аката који законске термине прописују; да у Уредби о условима и о начину плаћања обавезног осигурања на граничном прелазу у међународном друмском саобраћају лица која управљају моторним возилима иностране регистрације, односно страних превозника на територији Републике Србије, не по стоји термин приступница; да је тврдњу тужене како је депозит у ствари приступница, Врховни касацион и суд прихватио, иако се ради о правном термину који наведена уредба ни Закон о облигационим односима нити било који други позитивни пропис не предвиђају; да је пресуђивањем на основу непостојећег (измишљеног) правног термина грубо повређено уставно право подносилаца уставне жалбе на правично суђење; да је то право додатно повређено тиме што Врховни касациони суд иде корак даље када тврди да "исти депозит нема карактер банкарског депозита регулисаног одредбама члана 1035. до 1042. Закона о облигационим односима", јер у позитивним прописима Републике Србије постоји само тај један правни појам депозита и не може постојати неки други депозит; да је тврдња да наведена уредба не предвиђа могућност повраћаја депозита груба повреда хијерархије правних аката, јер уредба не може да уреди законом прописан институт на друг ачији начин , па се уплаћени депозит вр аћа на начин прописан законом; да се оспореном пресудом подносиоцима уставне жалбе одузима/конфискује њихова имовина која им је решењем стечајног суда враћена као вишак ликвидационе масе и која је пресудама првостепеног и другостепеног суда заштићена.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду Врховног касационог суда Прев. 268/10 од 17. јуна 2010. године, достављену документацију и списе предмета Трговинског суд а у Београду П. 8125/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за ре шавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Прев. 268/10 од 17. јуна 2010. године усвојена је ревизија тужене Републике Србије - Министарство финансија, преиначене пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 2605/09 од 3. септембра 2009. године и пресуда Трговинског суда у Београду П. 812 5/08 од 18. фебруара 2009. године и пресуђено тако да је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за обавезивање тужене да на име повраћаја депозита исплати износ од 51.129,19 евра , у динарској противвредносоти по средњем курсу НБС на дан 4. фебруара 2005. године , са затезном каматом према Закону о висини стопе затезне камате почев од 4. фебруара 2005. године до исплате, и то тужиоцу "Плава тачка д.о.о. износ од 31.965,96 евра, тужиоцу Рату Нинковићу износ од 1.446,95 евра, тужиоцу "Плава тачка комерц" д.о.о. износ од 3.328,51 евра, тужиоцу Зорану Павловићу износ од 6.452,50 евра, тужиљи Стојанки Алфиревић износ од 2.653,60 евра, тужиоцу Милици Тилгер износ од 1.661,69 евра, тужиоцу Радославу Тилгеру износ од 2.101,40 евра, тужиоцу Немањи Тилгеру износ од 981,68 евра, тужиоцу Огњену Роловићу износ од 40,90 евра и тужиоцу Срђану Тилгеру износ од 495,95 евра, као и да тужиоцима накнади трошкове првостепеног поступка у износу од 347.400,03 динара и другостепеног поступка у износу од 62.371,37 динара, те су обавезани тужиоци да туженој накнаде трошкове парничног поступка у износу од 20.000,00 динара.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је првостепени суд утврдио да су Акционарско друштво за осигурање "Плава тачка осигурање" из Београда и тужена закључили уговор о пословима осигурања у међународном друмском саобраћају број 2966/97 од 10. новембра 1998. године; да је осигуравајуће друштво 21. децембра 1999. године уплатило депозит у износу од 100.000 ДЕМ на девизни рачун тужене на основу наведеног уговора, а у складу са Уредбом о условима и о начину плаћања обавезног осигурања на граничном прелазу у међународном друмском саобраћају лица која управљају моторним возилима иностране регистрације, односно страних превозника на територији Републике Србије; да је на основу решења НБС којим је Акционарском друштву за осигурање "Плава тачка осигурање" из Београда одузета дозвола за рад, Трговински суд у Београду 27. децембра 2004. године отворио поступак ликвидације над истим, који је закључен решењем истог суда Л. 15/06 од 22. јануара 2008. године; да је истим решењем вишак ликвидационе масе у виду потраживања према туженој по основу депозита у износу од 51.129,19 евра , у динарској противвредности , пренет на тужиоце, као акционаре ликвидираног осигуравајућег друштва, сразмерно њиховом учешћу у капиталу ликвидационог дужника, што даје активну легитимацију тужиоцима за тужбу у предметном спору; да код овако утврђених чињеница нижестепени судови закључују да је отпао правни основ по коме тужена држи положени депозит, те су са позивом на одредбе чл. 210. и 214. Закона о облигационим односима усв ојили тужбени захтев и обавез али тужену да тужиоцима врати укупан износ од 51.129,91 евра , као противвредност положеног депозита у износу од 100.000 ДЕМ , у динарској противвредности на дан 4. фебруар а 2005. године, са затезном каматом од 4. фебруара 2005. године до исплате. Врховни касациони суд у свом образложењу затим наводи: да се основано ревизијом тужене указује да су нижестепени судови обавезујући тужену да тужиоцима изврши повраћај депозита погрешно применили материјално право - Уредбу о условима и о начину плаћања обавезног осигурања на граничном прелазу у међународном друмском саобраћају лица која управљају моторним возилима иностране регистрације, односно страних превозника на територији Републике Србије , са изменама и допунама од 5. новембра 1999. године, што је био разлог за преиначење нижестепених пресуда и одбијање тужбеног захтева; да је у смислу члана 2. став 3. наведене уредбе, допуњене 5. новембра 1999. године , условима које морају испунити осиг уравајућа друштва да би обављала послове обавезног осигурања на граничним прелазима , прописан и депозит, као један од услова које осигуравач мора испунити да би могао обављати послове осигурања иностр аних возила на граничним прелазима; да се ради о услову који свој правни основ има у подзаконском акту; да је депозит био услов за стицање права на обављање послова обавезног осигурања на граничном прелазу у међународном друмском саобраћају, које послове је ликвидирано осигуравајуће друштво "Плава тачка осигурање" из Београда, на основу уговора закљученог између тог друштва и тужене обављало од 9. новембра 1998. године до дана одузимања дозволе 9. децембра 2004. године; да наведена уредба не предвиђа могућност повраћаја депозита у случају да осигуравајуће друштво престане са обављањем делатности осигурања на граничним прелазима; да је уплата депозита имала карактер услова, приступнице за оба вљање осигурања у међународном друмском саобраћају, а не карактер депозита као гаранције за добро обављање посла, те стога наведена уредба и не предвиђа могућност повраћаја истог; да наведени депозит нема карактер банкарског депозита регулисаног одредбама чл. 1035-1042. Закона о облигационим односима; да се у конкретном случају не ради о раскиду уг овора са правним последицама из члана 132. Закона о облигационим односима, нити о стицању без основа из члана 210. Закона о облигационим односима; да то што је осигуравачу одузета дозвола за рад и што је над истим отворен поступак ликвидације не значи да је основ уплате депозита отпао, имајући у виду сврху депозита по уредби која је остварена самом чињеницом да је осигуравачу након уплате депозита, уз испуњење осталих услова, омогућено од стране тужене да обавља послове осигурања на граничним прелазима; да је без утицаја то што је уговор између осигуравајућих друштава и тужене закључен крајем 1998. године, а измене уредбе донете крајем 1999. године, јер у случају неполагања депозита у смислу члана 2-а став 2. измена и допуна уредбе такав уговор се не би сматрао закљученим.
4. Одредбама Устава на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позива ју, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1).
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа:
Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", број 31/93) прописано је: да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи и да о бавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210 .); да је уговор о новчаном депозиту закључен када се банка обавезала да прими, а депонент да положи код банке одређени новчани износ и да о вим уговором банка стиче право да располаже депонованим новцем, који је дужна да врати према условима предвиђеним у уговору (члан 1035 .).
Одредбама Уредбе о условима и о начину плаћања обавезног осигурања на граничном прелазу у међународном друмском саобраћају лица која управљају моторним возилима иностране регистрације, односно страних превозника на територији Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 75/92, 8/93, 51/93, 63/93, 25/94, 57/94, 32/96 и 45/99) било је прописано: да лица која управљају моторним возилима иностране регистрације, односно страни превозници у међународном друмском саобраћају не могу да пређу границу ако немају обавезно осигурање од одговорности за штете причињене трећим лицима моторним возилима иностране регистрације на територији Републике Србије, закључено у складу са овом уредбом, да лица и превозници из става 1. овог члана закључују уговор о обавезном осигурању на граничном прелазу, да ће Влада Републике Србије одредити осигуравајућа друштва са којима ће закључити уговор о обавезном осигурању из става 2. овог члана, ако друштво испуњава следеће услове:
1) има најмање 50.000 осигураних возила у земљи од ауто одговорности, о чему пружа доказ Удружења осигуравајућих организација Југославије;
2) има сопствену мрежу организационих јединица у Републици оспособљену за обављање послова пријаве, процене, обраде и исплате штете из осигурања од ауто одговорности у најмање 15 округа;
3) има уговор о међусобној сарадњи са друштвима која ту мрежу поседују уколико својим организационим јединицама не покрива територију Републике из тачке 2. овог става;
4) има обезбеђен пословни простор (сопствени или закупљен) за обављање послова осигурања од ауто одговорности на граничним прелазима о чему пружа одговарајући доказ;
5) има огранизовану службу за извршавање свих послова за осигурање са елементима иностраности (''зелена карта'') о чему пружа доказ Удружења осигуравајућих организација Југославије;
6) положи депозит у висини 100.000 ДЕМ на девизни рачун Републике Србије;
7) по последњем периодичном обрачуну и претходној пословној години нема губитака у пословању, о чему пружа доказ као и да жиро-рачун друштва није био у непрекидној блокади дуже од 15 дана у претходној години, односно за шест месеци текуће године, о чему пружа доказ носиоца платног промета (члан 2 .); да је осигуравајуће друштво са којим је већ закључен уговор о условима обављања послова обавезног осигурања од одговорности за штете причињене трећим лицима са Министарством финансија, дужно да положи депозит из члана 2. ове уредбе у року од 30 дана од дана ступања на снагу ове уредбе и да ако осигуравајуће друштво не положи депозит у року из става 1. овог члана , уговор са Министарством финансија не сматра се закљученим (члан 2а) .
5. Одлуком Уставног суда ИУ- 206/20 00 од 25. марта 2009. године, објављеном у "Службеном гласнику Р епублике Србије" дана 26. јуна 2009. године, утврђено је да Уредба о условима и о начину плаћања обавезног осигурања на граничном прелазу у међународном друмском саобраћају лица која управљају моторним возилима иностране регистрације, односно страних превозника на територији Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 75/92, 8/93, 51/93, 63/93, 8/94, 25/94, 57/94, 32/96 и 45/99) (у даљем тексту: Уредба) , није у сагласности с Уставом. Уставни суд је овакву одлуку донео јер је нашао да је Уредба донета у извршавању Закона о мерама за отклањање и ублажавање последица примене санкција међународних организација ("Службени гласник РС", бр. 46/92, 7/95 и 45/02), за који је Уставни суд утврдио да није сагласан са Уставом, а њоме су ближе уређени односи успостављени тим законом, због чега Уредба у целини није сагласна са Уставом.
Одредбама члана 60. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) предвиђено је да се закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени.
6. Уставни суд и у овом уставносудском поступку најпре констатује да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Самим тим , оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених прав а и да ли је примена процесног или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, оцена правилности примењеног материјалног права је, пре свега, у надлежности редовних судова више инстанце, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби и околности конкретног случаја , Уставни суд овлашћен да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене материјалног права повређено право на правично суђење.
Уставни суд је из навода уставне жалбе у тврдио да подносиоци уставне жалбе сматрају да, као бивши акционари привредног друштва за осигурање које је ликвидирано , имају право да им се поделе средства која су преостала после поступка ликвидације тог привредног друштва. Стога закључују да је Врховни касациони суд , одбијањем њиховог захтева за повраћај износа који је наведено друштво за осигурање уплатило на име депозита ради обављања послова обавезног осигурања на граничн им прелазима у међународном друмском саобраћају, произвољно применио материјално право, чиме им је повредио право на правично суђење и право на имовину.
Уставни суд сматра да подносиоци уставне жалбе основано указују на то да је оспорена пресуда Врховног касационог суда донета произвољним тумачењем и применом материјалног права. Најпре, ревизијски суд није имао у виду да је Одлуком Уставног суда, чије правно дејство је наступило 26. јуна 2009. године, проглашена неуставном Уредба на основу које су ревиденти положили спорни депозит на девизни рачун Републике Србије. Дакле, фактичка последица оспорене пресуде би била да Република Србија задржи износ од 100.000 ДЕМ који су ревиденти положили на основу општег акта за који је Одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом. Уставни суд подсећа да је одредбом члана 61. став 1. Закона о Уставном суду прописано да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, оштеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, а ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити штетне последице настале услед примене општег акта, Уставни суд може одредити да се, сагласно члану 62. истог закона, последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин.
Поред наведеног, Врховни касациони суд је тумачењем одредаба Уредбе и Закона о облигационим односима закључио да депозит који су уплатили ревиденти има карактер приступнице за обављање осигурања у међународном друмском саобраћају, заснивајући заузети правни став на три чињенице: да је депозит био услов за обављање осигурања, да Уредба не предвиђа његов повраћај и да овај депозит нема карактер банкарског депозита регулисаног одредбама чл. 1035. до 1042. Закона о облигационим односима.
Уставни суд указује на то да се, према правној доктрини, тумаче само оне норме које нису у довољној мери јасне и прецизне да би се могле применити, те да се приликом тумачења обично користи више метода, од којих је је језичко тумачење најједноставније, а циљно тумачење, по правилу, неизбежно. У овом конкретном случају, одредбом члана 3. став 2. тачка 6) Уредбе било је прописано да осигуравајуће друштво, поред осталих услова за обављање послова осигурања, мора да положи депозит у износу од 100.000 ДЕМ на девизни рачун Републике Србије. С обзиром на то да је наведеном одредбом Уредбе наложено полагање депозита, а да је смисао полагања новчаног износа у могућности његовог враћања, Уставни суд налази да је наведена одредба Уредбе била у довољној мери јасна да није захтевала посебно тумачење. Како је ревизијски суд у тумачењу пошао од тога да се ради о уплати, а не о полагању депозита , то је депозиту дао карактер приступнице, као неке врсте посебне таксе или накнаде за обаљање послова осигурања, која се не враћа депоненту јер Уредба не предвиђа повраћај депозита, занемарујући чињеницу да она не предвиђа ни задржавање депозита. Поред тога, ревизијски суд је пренебрегао чињеницу да је полагање депозита био само један од бројних услова који је осигуравајуће друштво морало да испуни да би обављало одређене послове у осигурању великог финансијског ризика, због чега је од осигуравајућег друштва захтевано да пружи и одговарајуће новчано обезбеђење. Најзад, чињеница да предметни депозит нема карактер банкарског депозита, сама по себи, не може искључити могућност враћања депонованих средстава применом општих правила облигационог права о враћању онога што је стечено без основа или по основу који је накнадно отпао.
На основу свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Врховног касационог суда повређено право подносилаца уставне жалбе зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер је произвољним тумачењем правних норми меродавних за одлучивање о тужбеном захтеву подносилаца у парничном поступку тим нормама дато значење које у језичком с мислу немају, мимо објективне воље њиховог доносиоца и циља који произлази из целине нормативног уређења услова за обављање послова обавезног осигурања на граничним прелазима у међународном друмском саобраћају.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Прев. 268/10 од 17. јуна 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду да ће о поднетој ревизији на основу које је донета одлука којом је повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење бити поново одлучивано, Уставни суд сматра да је захтев подносилаца уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава преурањен. Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, налазећи да не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду да су повреде Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Врховном касационом суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по ревизији Републике Србије изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2605/09 од 3. септембра 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић