Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Томислава Тодоровића, Негована Станимировића, Бојана Стефановића, Дамира Петровића, Драгана Петровића, Љубише Стојковића, Зефира Башића, Небојше Вељковића, Гордане Миленковић, Мирка Павловића, Слободана Јовановића, Владе Ранђеловића, Александра Стојановића, Драгољуба Николића, Мирослава Ђорђевића, Јовице Мијатовића, Ненада Ћирића, Љубише Митровића, Небојше Ђорђевића, Бобана Милошевића, Радосава Миленковића, Дејана Ћирића, Славише Стојановића, Бобана Радоњића, Новице Радојковића, Дејана Пејовића, Негомира Крстића, Бобана Мијалковића, Владице Ристића, Љубише Петковића, Драгослава Николића, Братислава Нешића, Драгија Радојевића, Стојана Иванова, Александра Маринковића, Мирослава Николића, Мирослава Милосављевића, Владимира Стојановића, Славише Тасића, Србислава Здравковића, Небојше Николића, Дејана Крстића, Срђана Китића, Слободана Петровића, Саше Сибиновића, Славољуба Јовића, Обрена Михајловића, Миодрага Ристића, Небојше Денића, Љубише Видојковића, Драгана Јовановића, Зорана Павловића, Драгана Рајковића, Зорана Живића, Драгослава Стаменковића, Живорада Матића, Југослава Јанковића, Бојана Ранђеловића, Игора Митића, Јовице Марковића, Новице Димитријевића, Ивана Живковића, Горана Ђорђевића, Часлава Петровића, Филипа Петровића, Небојше Цветковића, Ђорђа Павловића, Драгана Стојановића, Љубомира Томића, Радмила Костадиновића, Зорана Станковића, Стипана Ђураковића, Братислава Јоцића, Драгољуба Милкића, Срђана Арсића, Перице Николића, Слободана Младеновића, Снежане Лазић, Славише Гавриловића, Ивана Станковића, Драгана Марковића, Драгана Тренчића, Синише Живковића, Станимира Сретића, Србољуба Илића, Предрага Ивковића, Драгана Стојиљковића, Милутина Јошића, Слободана Антића, Срђана Димитријевића, Зорана Јанковића, Горана Јовановића, Александра Ђорђевића и Златка Трајкова, свих из Ниша, Живадина Петковића, Драгана Петковића, Горана Ранђеловића и Кристивоја Ивковића, свих из Гаџиног Хана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. фебруара 2011. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Обуставља се поступак по уставној жалби Славише Стојановића.

2. Одбацује се уставна жалба осталих подносилаца изјављена против пресуде Општинског суда у Нишу П. 1733/09 од 24. септембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 146/10 од 26. јануара 2010. године.

Образложење

1. Томислав Тодоровић из Ниша и други подносиоци наведени у уводу су 17. јуна 2010. године поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Нишу П. 1733/09 од 24. септембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 146/10 од 26. јануара 2010. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су подносиоци уставне жалбе били учесници рата 1999. године; да су тужбом тражили да им Република Србија - Министарство одбране - Војна пошта Ниш исплати дуг „по основу дневница за дане проведене у рату, трошкова и трошкова због одвојеног живота од породице“; да је основ за исплату била Наредба начелника штаба Врховне команде од 18. априла 1999. године, којом је Штаб Врховне команде признао дневнице у одређеном износу према Правилнику о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије; да је Општински суд у Нишу пресудом П. 1733/09 од 24. септембра 2009. године одбио захтев тужилаца, а Апелациони суд у Нишу пресудом Гж. 146/10 од 26. јануара 2010. године потврдио првостепену пресуду; да је Влада Републике Србије по Споразуму са штрајкачким Одбором ратних војних резервиста из неразвијених општина Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце од 11. јануара 2008. године појединим војним резервистима исплатила дуг исте године; да су и поједини судови својим пресудама утврђивали постојање дуга и признавали право на ратне дневнице учесницима рата; да су подносиоци уставне жалбе оспореним пресудама стављени у неравноправан положај у односу на „саборце“ из других општина.

Подносиоци уставне жалбе су поднеском од 29. новембра 2010. године обавестили Суд да ће их у поступку по уставној жалби као пуномоћник заступати Мирјана Ристић, адвокат из Ниша, и као доказ о томе доставили пуномоћје. Истим поднеском Суд је обавештен да је подносилац уставне жалбе Славиша Стојановић „одустао од даљег поступка“.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.

Одредбом члана 88. тачка 1. истог закона је прописано да ће Уставни суд обуставити поступак ако је уставна жалба повучена.

3. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе Славиша Стојановић повукао уставну жалбу, Уставни суд је обуставио поступак по његовој уставној жалби, одлучујући као у тачки 1. изреке, сагласно одредби члана 88. тачка 1. Закона о Уставном суду.

4. Разматрајући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да њени подносиоци сматрају да је оспореним пресудама Општинског суда у Нишу П. 1733/09 од 24. септембра 2009. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 146/10 од 26. јануара 2010. године повређено начело забране дискриминације зајемчено чланом 21. Устава.

Одредбама члана 21. Устава је, поред осталог, утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).

По налажењу Уставног суда, уставне гаранције из члана 21. Устава не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет испитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице може позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело забране дискриминације, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Међутим, у уставној жалби, поред одредаба члана 21. ст. 1. до 3. Устава којима се утврђује начело забране дискриминације, нису означене друге одредбе Устава којима се гарантују људска права или слободе.

Наводи подносилаца уставне жалбе који се односе на то да су „поједини судови својим пресудама утврђивали постојање дуга и признавали право на ратне дневнице учесницима рата“, могли би се евентуално довести у везу са правом на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, али уз уставну жалбу нису достављени докази о другачијем поступању судова у истој чињеничној и правној ситуацији. Подносиоци су као доказ неједнаког поступања судова приложили само фотокопију прве и друге стране пресуде Другог општинског суда у Београду П. 4379/04 од 22. децембра 2004. године, на основу које се може утврдити да није преиспитивана у жалбеном поступку пред вишим судом. Стога, по оцени Уставног суда, достављени део првостепене пресуде из 2004. године не може бити доказ о различитом поступању другостепених судова, а посебно у ситуацији када је првостепена пресуда која се оспорава уставном жалбом донета 2009. године и када је основаност тужбеног захтева за исплату ратних дневница из 1999. године о којима је одлучивано наведеним пресудама, зависила од тога да ли је наступила застарелост потраживања.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.

5. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић