Неосновано је првостепени суд одбио да умањи дуг туженог за износ тражбине коју је тужени цедирао тужитељу.Уговором о цесији закљученим између сва три учесника цесије, цесус признаје да дугује туженом цедецту 14.526,59 ДЕМ (члан 1), а цедент признаје да дугује исти износ тужитељу-цесионару, за испоручени камен (члан 2). У члану 3. овог уговора тужени уступа своје потраживање тужитељу, а цесус се обавезује да ће ово потраживање исплатити тужитељу. Из оваквих одредаба уговора првостепени суд погрешно закључује да се ради о цесији ради наплаћивања, на коју се односи члан 444. став 2. ЗОО, иако употребљени израз у уговору јасно упућује на то да се ради о цесији уместо испуњења туженикове обавезе плаћања, која је предвиђена одредбом члана 444. став 1. ЗОО.Цесија ради наплаћивања представља изнимку у односу на цесију ради испуњења и да би се од ове разликовала, мора се та њена специфичност нагласити у уговору о цесији, а у конкретном случају таквог навођења нема. Уговорне странке у наведеном уговору сам утврђују узајамна потраживања и потом уступањем потраживања подмирују дуг туженог према тужитељу у висини уступљеног износа.