Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Десанке Чолић из Сопота и Мирка Новеског из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. марта 2009. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Десанке Чолић и Мирка Новеског изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 2612/08 од 1. октобра 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Десанке Чолић и Мирка Новеског изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду XВ П. бр. 499/03 од 25. новембра 2004. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж бр. 9258/05 од 23. децембра 2005. године.

Образложење

1. Уставном суду је 23. децембра 2008. године поднета благовремена и делимично допуштена уставна жалба Десанке Чолић из Сопота и Мирка Новеског из Београда, преко пуномоћника Гвоздена Отовића, адвоката из Београда, изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду XВ П. бр. 499/03 од 25. новембра 2004. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж бр. 9258/05 од 23. децембра 2005. године и решења Врховног суда Србије Рев. 2612/08 од 1. октобра 2008. године, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава Републике Србије и чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносиоци уставне жалбе истичу да је ревизија коју су, у својству тужиље - противтужене и умешача у парници на њеној страни, поднели Врховном суду Србије незаконито одбачена као недозвољена, јер је у обзир узета само вредност спора по тужби, а да са њом није сабрана и вредност спора по противтужби. Наводе да је Врховни суд Србије одбацио ревизију нашавши да се није могла изјавити због недовољне вредности предмета спора, за коју је Врховни суд утврдио да износи 10.000 динара, и то на основу плаћене судске таксе на првостепену пресуду у износу од 1.500 динара. Даље истичу да је наведена вредност предмета спора од 10.000 динара утврђена произвољно, јер је првобитно поступајућа судија Првог општинског суда у Београду, на полеђини писменог пуномоћја за адвоката, 25. марта 1993. године својеручно написаном доставном наредбом одредила да се пуномоћнику тадашње тужиље Милосаве Анђелковић, уз позив на рочиште, упути и опомена за таксу на тужбу у износу од 300.000 тадашњих динара. Тужиља је, по налогу суда, дана 28. октобра 2002. године платила таксу на првостепену пресуду у износу од 1.500 динара, а Врховни суд је на основу тог износа утврдио вредност предмета спора када је одлучивао о дозвољености ревизије, с обзиром да у тужби вредност није означена због неновчане природе потраживања. Уставном жалбом су истовремено оспорене пресуде Првог општинског суда у Београду и Окружног суда у Београду, којима је правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, као преузимаоца парнице, ради раскида уговора о доживотном издржавању, иако је сада пок. прималац издржавања остала препуштена сама себи, а уговор није извршаван десет година.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе започет је подношењем тужбе Првом општинском суду у Београду 22. марта 1993. године.
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. бр. 499/03 од 25. новембра 2004. године, у првом ставу изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље - противтужене Иванке Марковић из села Бабе, општина Сопот, којим је тражено да се раскине уговор о доживотном издржавању закључен пред Четвртим општинским судом у Београду под Ов. бр. Р. 1899/85 од 23. маја 1985. године између њеног правног претходника, сада пок. Милосаве Анђелковић и такође пок. Атанасија Анђелковића, као прималаца издржавања, и тужених - противтужилаца Гордане Станков и Стамена Станкова, као давалаца издржавања. У другом ставу изреке је усвојен противтужбени захтев и утврђено је да су тужени - противтужиоци, на основу наведеног уговора о доживотном издржавању, сувласници на ½ дела једнособног стана бр. 5 у улици Скадарској бр. 25 у Београду, а петим ставом изреке досуђени су им и припадајући трошкови парничног поступка.
Подносилац уставне жалбе Мирко Новески је у парници учествовао као умешач на страни тужиље - противтужене.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. бр. 9258/05 од 23. децембра 2005. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и умешача на њеној страни, а наведена првостепена пресуда је потврђена у првом ставу изреке, док је у преосталом делу иста пресуда укинута и предмет враћен општинском суду на поновно суђење.
Против другостепене пресуде, у делу којим је правноснажно и у целини одбијен тужбени захтев за раскид уговора о доживотном издржавању, ревизију су изјавили умешач Мирко Новески и нови тужиоци - противтужени Десанка Чолић из Сопота и Владислав Марковић из села Бабе, који су правни следбеници пок. тужиље Иванке Марковић, која је била правни следбеник првобитне тужиље пок. Милосаве Анђелковић, као примаоца издржавања.
Врховни суд Србије је оспореним решењем Рев. 2612/08 од 1. октобра 2008. године одбацио ову ревизију као недозвољену. У образложењу је истакнуто: да је предмет тужбеног захтева у овој правној ствари неновчано потраживање, ради раскида уговора о доживотном издржавању, по тужби која је поднета суду 22. марта 1993. године; да у тужби није означена вредност предмета спора и иста је од стране пуномоћника тужиље опредељена као непроцењива, па је тужиљи 28. октобра 2002. године наплаћена такса на тужбу у износу од 1.500 динара; да је чланом 491. став 4. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/2004), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне пресуде другостепеног суда у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона; да је чланом 16. Закона о изменама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 3/2002 од 18. јануара 2002. године), који је ступио на снагу 26. јануара 2002. године, прописано да ће се о ревизији изјављеној против правоснажне пресуде другостепеног суда у поступку који је покренут пре ступања на снагу овог закона решавати по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона. Како је тужба поднета суду 22. марта 1993. године, а првостепена пресуда донета 25. новембра 2004. године, Врховни суд Србије сматра да се дозвољеност ревизије има ценити по члану 382. став 3. раније важећег Закона о парничном поступку, измењеног чланом 72. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 12/98), који је ступио на снагу 14. марта 1998. године, како је то прописано чланом 111. наведеног закона. Према измењеној одредби члана 382. став 3. Закона о парничном поступку, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари и извршење неке друге чинидбе ако вредност спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ од 15.000 динара. Одредбом члана 28. Закона о судским таксама, важећег у моменту настанка таксене обавезе, било је прописано да ако се по одредбама чл. 21. до 27. тог закона не може утврдити вредност предмета спора, као вредност се узима износ од 10.000 динара, без обзира који је суд надлежан за решавање спора. Имајући у виду да је тужиљи наплаћена такса од 1.500 динара, а према основици за одређивање таксе у непроцењивим предметима која износи 10.000 динара, што је испод лимита дозвољености ревизије (15.000), Врховни суд Србије је закључио да је изјављена ревизија недозвољена.
4. Одредбом члана 491. став 4. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/2004), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ће се о ревизији изјављеној против правоснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона.
Чланом 16. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени лист СРЈ", број 3/2002) било је прописано да ће се о ревизији изјављеној против правоснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре ступања на снагу овог закона, решавати по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона.
Одредбом члана 72. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, број 12/98) било је прописано да се у ставу 2. и 3. члана 382. број „800“ замењује бројем „15.000“.
Одредбом члана 40. став 2. Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94 и 12/98), који је важио у време покретања парничног поступка и чијом применом је решавано о ревизији, било је прописано да је у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби. Одредбама члана 382. овог Закона било је прописано: да против правноснажне пресуде донесене у другом степену, у свим споровима странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 15.000 нових динара (став 2.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 15.000 нових динара (став 3.); да је изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија увек дозвољена: 1) у споровима о издржавању, 2) у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде или других прихода по основу рада, 3) у имовинским споровима који настану из противуставних и противзаконитих појединачних аката и радњи којима се правна или физичка лица зависно од седишта, односно пребивалишта стављају у неравноправан положај на јединственом југословенском тржишту или на други начин нарушава јединство југословенског тржишта, укључујући и спорове о накнади штете, која се тим проузрокује (став 4.).
Чланом 27. став 1. тачка 10) Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01 и 9/02) било је прописано да се као вредност предмета спора ради наплате таксе у споровима о стварним и личним службеностима и о доживотном издржавању узима износ од 12.500 динара. Одредбом члана 28. Закона било је прописано да ако се по одредбама чл. 21. до 27. овог закона не може утврдити вредност предмета спора, као вредност се узима износ од 10.000 динара, без обзира који је суд надлежан за решавање спора. Одредбама члана 29. овог Закона такође је било прописано: да контролу обрачунате и наплаћене таксе врши судија - председник већа који води поступак, односно овлашћено лице које предузима радње (став 2.); да се контрола из става 2. овог члана врши се на тај начин што је суд дужан да по пријему тужбе на брз и погодан начин утврди вредност спора, односно да провери вредност означену у тужби, као и на основу ње одређени износ таксе, да ће испитивање вредности спора суд предузети најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на првом рочишту за главну расправу, пре почетка расправљања о главној ствари, а ако утврди да у тужби није означена одговарајућа вредност спора или ако утврди да такса није правилно обрачуната и наплаћена суд ће решењем одредити износ таксе, коју је таксени обвезник дужан да плати (став 3.); да када се ради о наплати таксе и тужени може поднети приговор да је у тужби вредност предмета спора превисоко одређена и тада ће суд решењем одредити вредност меродавну за наплату таксе и износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати (став 4.).
Таксеном тарифом (која је саставни део Закона о судским таксама из 1994. године), тарифним бројем 1. став (1) било је прописано да се за тужбу, противтужбу и приговор пребијања поднет пред судом опште надлежности плаћа према вредности предмета спора: до 10.000 динара вредности - 1.000 динара, а преко 10.000 до 100.000 динара вредности - 1.000 динара увећано за 4% од вредности предмета спора. Одредбом тарифног броја 2. став (1) Таксене тарифе било је прописано да се за првостепену пресуду и за решење у споровима због сметања поседа плаћа према вредности предмета спора такса из става (1) тарифног броја 1.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије нису повређена Уставом гарантована права подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
Уставни суд сматра да спор о раскиду уговора о доживотном издржавању који се води између правних следбеника примаоца издржавања и давалаца издржавања представља имовинскоправни спор у коме је право на ревизију условљено одређеном вредношћу предмета спора, која мора да прелази гранични износ раније прописан одредбом члана 382. став 3. Закона о парничном поступку из 1977. године, измењен чланом 72. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 1998. године, а не спор о праву на издржавање у коме је, сагласно одредби члана 382. став 4. тачка 1) истог закона, ревизија увек била дозвољена, независно од вредности предмета спора.
Такође, пошто се ревизијом побија другостепена пресуда, која је правноснажна само у односу на одлуку о захтеву из тужбе, нису основани наводи подносилаца уставне жалбе да се као вредност предмета спора код одлучивања о дозвољености ревизије морала узети збирна вредност предмета спора по тужби и противтужби. Правноснажна одлука по захтеву из противтужбе не постоји, па није ни била предмет оспоравања у ревизији, тако да је вредност спора по противтужби у овом случају небитна и не може се кумулирати са вредношћу предмета спора по тужби.
Врховни суд Србије је у образложењу оспореног решења дао уставноправно прихватљиве разлоге због чега је сматрао да је ревизија недозвољена, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети. Пошто ни у тужби, ни током првостепеног парничног поступка вредност предмета спора није опредељена или утврђена, иста је цењена према износу наплаћене судске таксе. Истина, Врховни суд је пошао од претпоставке да је такса од 1.500 динара наплаћена тужиљи према основици за одређивање таксе у непроцењивим предметима из члана 28. Закона о судским таксама из 1994. године, која је износила 10.000 динара, а заправо је такса наплаћена према основици од 12.500 динара из члана 27. став 1. тачка 10) тог закона, јер се у конкретном случају радило о тужбеном захтеву који је за предмет имао раскид уговора о доживотном издржавању. Међутим, ова околност не може да утиче на одлуку о уставној жалби, пошто је и вредност предмета спора од 12.500 која је била основица за наплату таксе и даље испод новчаног цензуса за дозвољеност ревизије који је износио 15.000 динара.
Уставни суд налази да нису основани, нити су од значаја за одлучивање, наводи подносилаца уставне жалбе који се односе на чињеницу да је поступајућа судија у предметној парници забележила у спису да такса износи 300.000 динара на дан 25. марта 1993. године, и да би то требало узети као вредност судске таксе за одређивање вредности предмета спора. Осим што се радило о периоду хиперинфлације, као и о динарима који су престали да важе доношењем Уредбе о новом динару („Службени лист СРЈ“, број 6/94) која се примењивала од 24. јануара 1994. године, нема доказа да је опомена за плаћање наведеног износа судске таксе било када послата тужиљи, нити да је у том износу плаћена. Поред тога, наведеним чланом 29. став 3. Закона о судским таксама било је прописано да се судске таксе наплаћују на основу решења које доноси суд, а не на основу белешке у спису. Решењем Првог општинског суда у Београду, у форми налога – опомене за плаћање таксе П. 1195/01 од 22. октобра 2002. године, одређен је износ од 1.500 динара на име судске таксе за пресуду. Наведени износ је и платила тадашња тужиља, сада пок. Милосаве Анђелковић, која је била правни претходник у парници подноситељке уставне жалбе Десанке Чолић, а на решење о плаћању судске таксе није уложен приговор, који је могао бити изјављен сагласно члану 29. став 4. наведеног Закона. Дакле, тужилачка страна није имала примедби на утврђени износ судске таксе, па самим тим ни на индиректно утврђену вредност предмета спора. Уставни суд констатује и да је износ судске таксе правилно одмерен, с обзиром на вредност предмета спора о раскиду уговора о доживотном издржавању од 12.500 динара, која је била прописана чланом 27. став 1. тачка 10) Закона о судским таксама.
Поред тога, по оцени Уставног суда нису основани ни наводи из уставне жалбе који се односе на чињеницу да вредност предмета спора није одређена на основу таксе на тужбу, већ на основу таксе на пресуду, јер према Таксеној тарифи (таксени бројеви 1. и 2.) Закона о судским таксама, износи судске таксе на тужбу и таксе на пресуду су једнаки, тако да се и вредност предмета спора може одредити било на основу наплаћеног износа таксе на тужбу, било на основу истог износа таксе на пресуду.
Уставни суд налази да је тужиља имала могућност да сагласно члану 40. став 2. Закона о парничном поступку сама одреди вредност предмета спора, али она то није учинила ни у тужби, нити касније у току парничног поступка до закључења главне расправе.
С обзиром на наведено, Уставни суд оцењује да Врховни суд Србије није повредио право подносилаца уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава када је оспореним решењем одбацио ревизију подносилаца као недозвољену. Уставна жалба против оспореног ревизијског решења је стога одбијена као неоснована, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007).
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у ком је изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду XВ П. бр. 499/03 од 25. новембра 2004. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж бр. 9258/05 од 23. децембра 2005. године, Уставни суд је нашао да иста није дозвољена из следећих разлога:
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 113. Закона о Уставном суду прописано је: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Из наведених одредаба Устава и закона произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава од 8. новембра 2006. године.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду XВ П. бр. 499/03 од 25. новембра 2004. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж бр. 9258/05 од 23. децембра 2005. године, које су донете пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је оценио да уставну жалбу у том делу треба одбацити, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те да се у овом уставносудском поступку могло мериторно одлучивати само поводом оспореног ревизијског решења Врховног суда Србије Рев. 2615/08 од 1. октобра 2008. године, о чему је Суд и одлучио у тачки 1. изреке.
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 24/2008 и 27/2008), одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић