Неосновани су наводи изнети у жалби туженог да је тужилац закључењем уговора о компензацији и спровођењем компензације по утуженим рачунима прихватио да је потпуно намирен за сва потраживања, па нема право на акцесорна потраживања, односно право на камату.
Одредбом члана 395. став 2. ЗОО прописано је да са престанком главне обавезе гаси се јемство, залога и друга споредна права. Ова друга споредна права могу бити, на пример, капара, одустаница, уговорна камата, кауција. Камата се уопште не помиње, што није случајно. По начину постанка камата јесте споредно потраживање, јер без постојања главног дуга нема ни камате. Међутим, код затезне камате, као споредног потраживања, карактеристично је да она настаје када дужник падне у доцњу са испуњењем новчане обавезе и практично се увећава до испуњења обавезе, тј. док се не плати главни дуг. За разлику, на пример, од јемства и залоге, који се гасе престанком главне обавезе, затезна камата у случају престанка главне обавезе престаје само тећи, гаси се за убудуће, али она која је настала не може да се угаси, нестане, већ постаје самостално потраживање и може се посебно утуживати. Према овој законској одредби, дакле, престанком главне обавезе не гаси се и камата.
Ако новчана обавеза престане испуњењем, не гаси се право на затезну камату која је настала и та камата се може обрачунати и утврдити као самостално потраживање. Компензација је, после испуњења, најчешћи начин престанка обавезе, па право на камату не може престати само због тога што је главни дуг плаћен и угашен путем компензације.