Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2012. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 2. и члана 11. став 2. Закона о сахрањивању и гробљима ("Службени гласник СРС", бр. 20/77 и 24/85, „Службени гласник РС“, бр. 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05).

2. Решење доставити Народној скупштини ради давања одговора.

3. Рок за давање одговора је 90 дана од дана пријема Решења.

Образложење

И

Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 11. став 2. Закона наведеног у изреци. Оспорена одредба Закона, којом је прописано да се сахрана спаљених посмртних остатака умрлог врши остављањем пепела на одређена места, није по мишљењу иницијатора у сагласности са Уставом „који гарантује грађанима неприкосновено располагање приватном својином на начин који не умањује туђе власништво, нити угрожава животну средину“. Иницијатор даље истиче да управе гробаља не дозвољавају породицама покојника да преузму урне са пепелом; да одређују обавезујуће место за полагање урни не водећи рачуна о вољи чланова породице и вољи коју је покојник исказао за живота и тако ограничавају право чланова породице да располажу урном и пепелом који су њихово власништво. У иницијативи се наводи и да је „цивилизацијска тековина развијених земаља просипање пепела по исказаној вољи покојника за живота, која се поштује од када постоји кремација“. Из наведених разлога, иницијатор је предложио да Суд стави ван снаге оспорену одредбу Закона и тако омогући ожалошћеним породицама преузимање урни, ради располагања у складу са њиховом вољом или вољом завештаоца.

У мишљењу Народне Скуштине које је Уставном суду достављено 3. марта 2010. године, наводи се да је сагласно Уставу Републике Србије и Закону о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, бр. 16/97 и 42/98), уређење и одржавање гробаља и сахрањивање комунална делатност од општег интереса која обухвата опремање простора за сахрањивање, изградњу и одржавање објеката за погребне услуге и кремирање умрлих, њихов превоз и пренос и пружање других погребних услуга. Како се оспореном одредбом Закона, с обзиром на предмет њеног регулисања, не ограничава право располагања имовином и како је кремирање умрлих комунална делатност од општег интереса коју ближе својим актом уређује и обезбеђује јединица локалне самоуправе, оспорена одредба Закона је, по мишљењу његовог доносиоца, у сагласности са Уставом.

ИИ

У спроведеном претходном поступку Уставни суд је констатовао следеће:

Закон о сахрањивању и гробљима донела је Скупштина Социјалистичке Републике Србије 20. маја 1977. године, објављен је у „Службеном гласнику СРС“, број 20/77, а ступио је на снагу 29. маја 1977. године. Оспорени Закон је донет на основу Устава Социјалистичке Републике Србије од 1974. године, који је престао да важи 28. септембра 1990. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Закон није усаглашаван ни са Уставом Републике Србије од 1990. године будући да се све измене и допуне Закона, објављене након 1977. године, односе на висину новчаних казни за прекршаје прописане овим законом. Устав од 1990. године је престао да важи 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу новог Устава Републике Србије. Имајући у виду да је, сагласно одредби члана 15. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), протекао рок за усаглашавање Закона са Уставом, уставност оспорене одредбе Закона цени се у односу на Устав који је на снази.

Законом о сахрањивању и гробљима су, како то стоји у члану 1. Закона, уређена основна начела у вези са сахрањивањем умрлих, док се сахрањивање умрлих, одређивање и стављање ван употребе гробља, одржавање и уређење гробља и крематоријума врши на начин утврђен прописом скупштине општине, донетим у складу са начелима овог закона и другим прописима који се односе на сахрањивање и гробља. Оспорени члан 11. Закона систематизован је у оквиру поглавља ИИ Закона, под називом „Сахрањивање“. Одредбом става 1. тог члана Закона прописано је да одобрење за покопавање у одређено гробље и гробно место даје надлежни орган општине, односно организација удруженог рада која врши послове погребне делатности, уређивање и одржавање гробља, или месна заједница којој је поверено вршење послова уређивања и одржавања гробља, док је оспореним ставом 2. предвиђено да се сахрана спаљених посмртних остатака умрлог врши остављањем пепела на одређена места.

Надаље, Законом је прописано да се сахрањивање умрлих може вршити само на гробљу, а да се ван гробља може извршити покопавање само у случајевима предвиђеним посебним законом или на закону заснованом одлуком скупштине општине (члан 2.); да се сахрањивање врши у складу са одговарајућим санитарним прописима, а на начин који одговара пијетету према умрлом, достојанству места на којем он почива и уз поштовање осећања сродника умрлог и других особа које су биле блиске са умрлим и да се под сахрањивањем, у смислу овог закона, сматра покопавање посмртних остатака умрлог, односно спаљивање посмртних остатака и остављање пепела на одређена места и друге радње које се у том циљу предузимају (члан 3.); да се гробљем, у смислу овог закона, сматра земљиште које је одговарајућим урбанистичким планом или одлуком скупштине општине одређено за сахрањивање умрлих (члан 4. став 1.) и да се гробља морају користити у складу са општим условима којима се обезбеђују њихова намена, коришћење и други услови утврђени законом, односно одлуком скупштине општине у складу са законом (члан 5. став 1.); да се спаљивање посмртних остатака може вршити ако је такву жељу за живота изјавило умрло лице или по налогу лица које је дужно да сахрани умрлог, а да се спаљивање посмртних остатака не може вршити ако је умрли за живота изразио жељу да се његови посмртни остаци не спаљују (члан 13. ст. 1. и 2.).

Из садржине оспореног Закона и овлашћења за доношење прописа за његово извршавање и примену, произилази да су тим законом прописана само "основна начела", односно основна решења о сахрањивању умрлих, док се сва друга питања уређују прописом скупштина јединица локалне самоуправе. Тако су начин и место сахрањивања умрлих и други услови везани за обављање погребних услуга на територији града Београда регулисани Одлуком о уређивању и одржавању гробља и сахрањивању („Службени лист града Београда“, бр. 27/02, 30/03, 11/05 и 18/11), коју је Скупштина града Београда донела 13. децембра 2002. године. Одлуком је, поред осталог, прописано: да се под сахрањивањем у смислу ове одлуке подразумева укоп посмртних остатака умрлог, односно кремирање посмртних остатака и остављање или расипање пепела на одређено место и друге радње које се у том циљу предузимају (члан 15.); да се код прве сахране гроб и место за смештај урне дају на коришћење на време од 10 година, а гробница на време од 50 година (члан 20. став 2.). Одредбама поглавља В) Одлуке ближе је уређено кремирање посмртних остатака умрлих, а потом је чланом 33. прописано: да се пепео кремираних посмртних остатака ставља одмах по њиховом кремирању у урну која мора бити херметички затворена и сачињена од трајног материјала (став 1.); да се приликом подношења захтева за кремирање посмртних остатака, лице које се стара о сахрани изјашњава да ли ће се урна са пепелом кремираних посмртних остатака покопати у гроб, односно гробницу или положити на посебно уређено место (колумбаријум, односно розаријум) (став 2.) и да се сахрањивање пепела кремираних посмртних остатака може извршити и расипањем пепела на посебно одређено место на гробљу (Врт сећања) (став 4.). Одлуком је такође предвиђено: да предузеће, односно предузетник приликом одређивања дана кремације, по правилу, истовремено одређује дан и време укопа, односно полагања урне, што писмено саопштава лицу које се стара о сахрањивању, уз упозорење да ће се укоп, односно полагање урне извршити и без његовог присуства (члан 34.); да ако се лице које се стара о сахрањивању не појави да покопа или положи урну, предузеће, односно предузетник, дужно је да урну чува најдуже шест месеци, а по истеку овог рока предузеће, односно предузетник ће расути пепео на посебно одређено место на гробљу (Врт сећања) и име лица чији је пепео на овај начин сахрањен урезаће на посебној плочи која се налази на овом делу гробља (члан 35.); да се пепео кремираних посмртних остатака не сме ни привремено уступити члановима породице, односно сродницима или другим лицима, осим када пруже доказе да имају обезбеђено гробно место у другом месту (члан 36.).

И Град Нови Сад је у својој Одлуци о уређивању и одржавању гробаља и сахрањивању („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 16/04, 22/06, 47/06, 11/10 и 21/11), такође уредио поједина питања кремирања. Наиме, наведеном Одлуком се, као и Одлуком Града Београда, на сличан начин уређују услови под којима се може вршити кремирање посмртних остатака умрлих и начин њиховог сахрањивања. Одлуком такође није дозвољено пепео кремираних посмртних остатака, ни привремено, уступити члановима породице, односно сродницима или другим лицима, осим када пруже доказ у писаној форми да је обезбеђено гробно место за похрањивање урне на гробљу ван територије Града Новог Сада (члан 42.).

У сагледавању спорних питања која се покрећу у овом предмету неопходно је имати у виду и одредбе Закона о комуналним делатностима ("Службени гласник РС", број 88/2011), који је Народна скупштина усвојила 22. новембра 2011. године и чијим је ступањем на снагу престао да важи Закон о комуналним делатностима из 1989. године. У одредбама члана 2. став 3. тачка 6. овог закона "делатност управљања гробљима и погребне услуге" су утврђене као комуналне делатности у смислу тог закона, а које представљају делатности "пружања комуналних услуга од значаја за остваривање животних потреба физичких и правних лица код којих је јединица локалне самоуправе дужна да створи услове за обезбеђење одговарајућег квалитета, обима доступности и континуитета, као и надзор над њиховим вршењем. Надаље, у члану 3. Закона утврђено је да ова комунална делатност обухвата: управљање гробљима, одржавање гробља и објеката који се налазе у склопу гробља (мртвачница, капела и крематоријума), сахрањивање или кремирање, одржавање пасивних гробаља, спомен обележја, као и превоз посмртних остатака умрлог од места смрти до мртвачнице на гробљу или до крематоријума (члана 3. став 1. тачка 6.). Важно је истаћи да ову комуналну делатност по Закону искључиво могу обављати јавна предузећа или привредна друштва у којима је већински власник од најмање 51% Република Србија или јединица локалне самоуправе.

ИИИ

Однос према мртвима у сваком друштву је једно од темељних цивилизацијских питања. Отуда, при нормативном уређењу ових питања постоји јак јавно правни интерес који од државе тј. законодавца захтева заштиту утврђеног цивилизацијског нивоа у вези са поступањем са умрлим. То значи да је држава дужна да обезбеди такво поступање које произилази из преовлађујућег цивилизацијског односа према мртвима на њеном подручју. У тим границама се мора кретати и законодавац при уређивању питања повезаних са сахрањивањем умрлих или са поступањем са његовим посмртним остацима, као што је и пепео покојника. За ове сврхе законодавац мора да пође од опште слободе поступања, с тим да с једне стране обезбеди одговарајући однос према умрлима а с друге стране, да у вези тих питања заштити и подстиче социјалну коегзистенцију у границама општеприхваћених вредности савремених друштава у овој области. Другим речима, из одредаба Закона о сахрањивању и гробљима, Закона о обављању комуналних делатности и наведених градских прописа неспорно следи да је један од главних циљева ових прописа да се сахрањивање и погребна делатност, а у том оквиру и поступање са посмртним остацима умрлог, обавља тако да се обезбеди поштовање умрлих и њихово достојанство уз уважавање и заштиту јавног интереса у овој области.

Закони у овој области су намењени очувању људског достојанства, приватности и слободе поступања, али и чувању јавног интереса. Отуда је законодавац узео у обзир факторе као што су: обезбеђивање мирног места за почивање посмртних остатака, одговарајуће поступање са телима и пепелом после кремације, али и заштиту јавног здравља и јавног реда, урбанистичко планирање и планирање путева и сл.

Увид у упоредно законодавство показује да су све европске земље чланице Европске конвенције утврдиле одређена законска правила у овој материји и предвиделе да се делатност сахрањивања обавља на локално уобичајен начин, достојанствено и уз поштовање умрлих. Из ових решења следи да избор места и начина сахрањивања генерално није остављено само дискреционом праву појединца, те сваки пропис о сахрањивању не значи и недозвољено мешање државе у људска права, укључујући и право на поштовање приватног живота, на шта је указала и Европска комисија за људска права у свом ставу израженом у предмету број 8741/79.

Када је законодавац оспореном одредбом члана 11. Закона о сахрањивању и гробљима уредио начин сахрањивања, односно начин поступања са посмртним остацима, он је омогућио сваком појединцу да може слободно да определи начин и место сахрањивања својих посмртних остатака у оквиру два законом предвиђена начина поступања, с тим што је у општем интересу ограничио слободу поступања појединца при одлучивању о томе како ће се поступати са његовим посмртним остацима.Отуда се пред Уставним судом и поставља питање у складу са принципима и начелима утврђеним у члану 20. Устава.

ИВ

Уставни суд сматра да су за оцену уставности оспорене одредбе члана 11. Закона од значаја одредбе Устава Републике Србије којима се утврђује: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, а да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.). Надаље, одредбама члана 20. Устава утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (став 2.) и да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.). Одредбама члана 21. Устава утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.) и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности,друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.). Уставом је такође утврђено: да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.) и да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.). Сагласно одредбама члана 43. Устава: јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору (став 1.); нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима (став 2.); свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења (став 3.); слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње (став 4.). Такође, остваривање и заштиту слобода и права грађана уређује и обезбеђује Република Србија (члан 97. тачка 2.).

И одредбама члана 8. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода („Службеном листу СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05), утврђено је право на поштовање приватног и породичног живота и прописано је да свако има прво на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.) и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем, ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.). Сагласно одредбама члана 9. Конвенције којима је уређена слобода мисли, савести и вероисповести, свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести и ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом (став 1.), а слобода исповедања вере или убеђења може бити подвргнута само оним ограничењима која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.). Такође, Протоколом број 12. уз Конвенцију утврђена је општа забрана дискриминације, а државе потписнице сагласиле су се да ће се "свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације, по било ком основу, као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу", те да "јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по поменутим основама" (члан 1.).

В

Устав Републике Србије не познаје као посебну категорију људских права (слобода) - општу слободу поступања појединца, али она неспорно следи из општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора, а пре свега из одредаба чл. 19. и 23. Устава. То су одредбе по којима јемства људских права и слободе служе очувању људског достојанства и остваривању пуне слободе сваког појединца (члан 19.), односно којима се јемчи неприкосновеност људског достојанства и истовремено утврђује дужност свих (а то значи и државе) да достојанство поштују и штите, те гарантује право сваког лица на слободан развој личности, под условом да се тиме не крше Уставом гарантована права других (члан 23.). Уставни суд констатује да се Уставом зајамчена слобода развоја личности и јемство личног достојанства појединца, пре свега, односе на успостављање и слободан развој његовог физичког, менталног, емотивног и друштвеног живота и идентитета, али и да управо из признања и заштите ових вредности извире слобода поступања појединца. Заједно са овом слободом појединцу је дата могућност да слободно развија и обликује своју личност, односно свој живот у складу са властитим одлукама. Другим речима, са јемствима личних права у Уставу обезбеђене су претпоставке које дају могућност појединцу да се слободно развија и обликује свој живот у складу са властитим одлукама

Право личног достојанства појединца обезбеђује признање његове људске вредности, из чега следи и његова способност самосталног одлучивања уопште, па и у овој сфери. Наиме, у оквиру опште слободе поступања, по оцени Уставног суда, спада и право појединца да одлучује о томе шта ће се после његове смрти дешавати са његовим телом, тј. његовим органима, односно са његовим посмртним остацима, у конкретном случају, и са његовим пепелом након кремирања. Али општа слобода поступања не значи неомеђену и апстрактну "природну" слободу. Ова слобода се може остваривати у уставним оквирима. У садржинском смислу право опште слободе поступања значи правно условљену слободу која је ограничена, али у тим границама такође и заштићена. Као чланови друштвене заједнице појединци морају трпети ограничења опште слободе поступања које диктирају интереси других у заједници као целини. Та ограничења не значе задирање у суштину (бит) опште слободе поступања, већ утичу на обим њене уставноправно заштићене садржине.

Наравно, општа слобода поступања појединца у овој области, као ни било која друга Уставом зајамчена слобода или право, не представља апсолутну и неограничену слободу, већ се и она на територији Републике Србије може остваривати са циљем и у оквирима утврђеним одредбама чл. 18. до 23. Устава, тј. ако се тиме не крше права других зајемчена Уставом. Дакле, у садржинском смислу, право опште слободе поступања значи правно условљену слободу, која је ограничена, али у тим границама - такође Уставом заштићена. Са уставним правом на достојанство и слободан развој личности блиско је повезано и право појединца на слободу мисли, савести, уверења и вероисповести, односно права на приватни живот. Имајући у виду да се слобода поступања појединца не исцрпљује само доношењем одлука чији су ефекти у односу на развој личности појединца видљиви за његовог живота, него и доношењем одлука које производе ефекте и после његове смрти, Уставни суд наглашава да ово право, као највиша уставна вредност, ужива заштиту и након смрти појединца.

ВИ

Имајући у виду наводе изнете у иницијативи и цитиране одредбе Устава и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд констатује да иницијатор у суштини оспорава уставност одредбе члана 11. став 2. Закона јер та одредба, по његовом мишљењу, с једне стране, ограничава право на имовину, тј. "слободу располагања приватном својином на начин који не умањује туђе власништво, нити угрожава животну средину", а с друге стране ограничава слободу појединца, односно његово право да слободно определи поступање са његовим посмртним остацима, јер не дозвољава да пепео појединца након кремације може бити расут на место по његовој жељи, или жељи његових наследника, мимо гробља.

Полазећи од изнетог и имајући у виду садржину оспорене одредбе члана 11. Закона, Уставни суд сматра да се у овој правној ствари основано могу поставити следећа уставноправна питања:

- да ли је ограничење опште слободе поступања појединца прописано оспореном одредбом Закона (која садржи и његово право да одлучује о томе шта ће се после његове смрти дешавати са његовим посмртним остацима у оквирима законом предвиђених могућности), пропорционално јавном интересу и циљу који законодавац хоће да оствари оспореним Законом (пијетет према умрлом, достојанство места на којем он почива и уз поштовање осећања сродника умрлог и других особа које су биле блиске са умрлим);

- да ли се оспореном одредбом Закона јавне власти мешају у вршење права појединца на приватан живот, у оквирима и на начин сагласан одредбама чл. 20. и 23. Устава, односно и члана 8. Европске конвенције, када не предвиђају могућност расипања пепела умрлог лица по његовој жељи на за то одређена места;

- да ли слобода поступања појединца и њена ограничења у овој правној ствари, претходно захтевају уређивање питања правног статуса пепела покојника, међу којима су и питања - да ли се пепео покојника може сматрати делом људског тела у смислу важећих закона да ли се на пепелу покојника може успоставити право својине, односно да ли се са њим може поступати према општим правилима наследног права која важе за оставиочеву имовину, да ли пепео покојника ужива грађанско правну и кривично правну заштиту као и посмртни остаци умрлог и сл;

- да ли се оспореном одредбом ускраћује право да се практикује сопствено уверење тиме што се појединац обавезује да, после његове смрти, његов пепео буде сахрањен противно његовом личном убеђењу на гробљу, а не расут на одређеном земљишту;

- да ли наведено решење даје сваком одређену слободу избора начина сахране или наведено решење представља мешање у право на поштовање приватног живота и да ли оно има утицај на могућност појединца да слободно развија и испуњава своју личност;

- да ли је позитивна обавеза државе да обезбеди поштовање права појединца на слободан развој његове личности и слободу његовог поступања, исцрпљена тиме што је дозвољено кремирање као начин сахрањивања, или ова обавеза захтева од државе да прошири облике и методе начина поступања са пепелом након кремирања, у складу са општедруштвеним развојем и савременим схватањима у овој области;

- која су то права других чланова друштвене заједнице, односно легитимни интереси друштвене заједнице, који се штите прописаним ограничењем слободе поступања појединца о начину и месту почивања његових посмртних остатака, а нарочито у светлу опште друштвених промена и права појединца да слободно располаже својим органима за живота (донирање органа ради лечења и испитивања и сл.);

- да ли одредбе о кремирању у оспореном Закону, у погледу одређености и прецизности испуњавају захтеве правне сигурности и владавине права из члана 3. Устава:

- да ли је, полазећи од Уставом зајамчених слобода и права, питање начина поступања са посмртним остацима умрлог, укључујући и поступање са пепелом, због свог друштвеног значаја и интереса предмет законодавног уређивања или су та питања-питања од "локалног значаја" и као таква предмет уређивања аката јединица локалне самоуправе и да ли је због тога општа слобода поступања појединца када је у питању сахрањивање пепела кремираних посмртних остатака на другим градским и општинским гробљима, осим београдског и новосадског, доведена у питање имајући у виду да општине немају законску обавезу да на гробљима имају и одређено место за полагање урни, односно место на коме би се могао расути пепео (Врт сећања).

Кратко речено, спорно је питање да ли оспорена одредба члана 11. Закона супротно Уставу ипак ограничава право појединца да изабере место и начин сопствене сахране. Иако се ови аранжмани праве за време које долази по завршетку живота, то не значи да се у вези њих не могу појавити питања на основу члана 8. Европске конвенције, односно члана 19. и 23. Устава, јер појединци могу да осећају потребу да изразе личност и испољавањем свог опредељења, односно доношењем одлуке или предузимањем активности око тога како ће бити организована њихова сахрана и шта ће бити са његовим телом после смрти. Овај став изразила је и Европска комисија за људска права 10. марта 1981. године у Одлуци Х против Савезне Републике Немачке, поводом представка број 8741/79, када је утврдила да је одбијање немачких власти да дозволе подносиоцу представке расипање његовог пепела у његовој башти после смрти блиско повезано са приватним животом који спада у делокруг члана 8. Конвенције. При томе, Комисија сматра да члан 8. Конвенције не може да буде тумачен у значењу да је сахрањивање тела или пепела после кремације у принципу искључиво питање права лица на које се непосредно односи.

С обзиром на наведена спорна уставноправна питања, Уставни суд је оценио да су се стекли услови да Суд, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), донесе решење о покретању поступка за утврђивање уставности оспорене одредбе члана 11. став 2. Закона.

ВИИ

Приликом разматрања поднете иницијативе, Уставни суд је имао у виду и друге одредбе Закона о сахрањивању и гробљима, а пре свега одредбе члана 2. Закона којима је прописано да се сахрањивање умрлих може вршити само на гробљу (став 1.) и да се ван гробља може извршити покопавање (посмртних остатака умрлог) само у случајевима предвиђеним посебним законом или на закону заснованом одлуком скупштине општине (став 2.). Из наведеног произлази да оспорени Закон дозвољава одступање од општег правила по коме се сахрањивање умрлих врши само на гробљу, али само када је у питању покопавање посмртних остатака умрлог лица, али не и када је у питању остављање, односно просипање пепела умрлог лица, при чему се случајеви у којима се покопавање може вршити и ван гробља морају предвидети посебним законом или одлуком јединице локалне самоуправе заснованом на закону. Уставни суд је утврдио да се у вези са наведеним законским решењем основано могу поставити као спорна и следећа питања:

- да ли има уставног основа да се изузетак у односу на могућност сахрањивања ван гробља пропише само за случај покопавања посмртних остатака умрлог, али не и када је у питању сахрањивање пепела кремираних посмртних остатака које, сагласно оспореном члану 2. Закона, може да се врши искључиво на гробљу;

- да ли се оваквим прописивањем појединци који се, за живота определе за кремирање и чланови њихове породице који треба да обезбеде сахрањивање, доводе супротно Уставу и Европској конвенцији о људским правима и основним слободама у неповољнији положај у односу на оне чланове друштва који су изабрали покопавање посмртних остатака, као начин сахрањивања.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су се стекли услови да, на основу одредаба члана 175. става 2. Устава и члана 50. став 2. Закона о Уставном суду, Суд покрене самостално поступак за оцену уставности одредаба члана 2. Закона о сахрањивању и гробљима.

Истовремено, Суд је одлучио да решење о покретању поступка достави Народној скупштини на одговор, сагласно одредби члана 33. став 1. Закона о Уставном суду.

ВИИИ

И овом приликом Уставни суд указује да је Закон о сахрањивању и гробљима донет 1977. године на основу Устава из 1974. године, али да није усаглашаван ни са Уставом од 1990. године, нити са Уставом од 2006. године, а да овај закон важи и даље са неизмењеном садржином, при чему су његова бројна решења не само несагласна са Уставом, већ и очигледно анахрона с обзиром на промене које су се десиле у протеклих 40 година. Отуда је Уставни суд оценио целисходним да обавести Народну скупштину о неопходној потреби усклађивања наведеног Закона са Уставом и међународним правом, што је и учинио, својим актом бр. ИУ-53/2006. од 19. јуна 2012. године.

ИX

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 3), члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду, Суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Б. Слијепчевић