Према утврђеном чињеничном стању тужиља је 1983. године, своме сину, у овој парници туженом, поклонила 1/2 дела спољних непокретности, а тужени је на истом плацу саградио нову кућу у коју се уселио са супругом. Тужиља је остала у старој кући у истом дворишту, а на поклоњеним непокретностима задржала је право доживотног плодоуживања.
Односи између тужиље и туженог су били коректни до пролећа 1999. го дине. када се у стару кућу код тужиље доселила њена унука са породицом. Како су рачуни за струју, воду и телефон од усељења унуке тужиље знатно увећани, тужени је од братанице тражио да плати један део тих трошкова. Пошто није постигнут споразум око плаћања трошкова, дошло је до свађе између тужиље и туженог. Односи између парничних странака су се још више погоршали покретањем парнице за раскид уговора о поклону.
Тужиља је у време доношења првостепене пресуде имала 78 година. Корисник је пензије у износу од око 2.000,00 динара месечно. Тужиља је корисник народне кухиње, а повремено јој помаже други син са којим је тужени дужи период у свађи.
На основу наведених чињеница нижестепени судови су закључили да на страни туженог нема грубе неблагодарности и да није дошло до осиромашења тужиље, те да нису испуњени услови за опозив уговора о поклону.
Наведене констатације и закључци нижестепених судова се за сада не могу прихватити, јер нису утврђене све чињенице релевантне за правилну примену материјалног права. Ово из разлога што узроци свађе између тужиље и туженог 1999. године не могу бити оправдање туженом да у тако дугом периоду избегава своју мајку и да је не посећује, а посебно да јој не пружа никакву пажњу у старости и болести. Сложени однос између родитеља и деце, осим правних норми, регулисани су и моралним нормама и обичајима, тако да и евентуално постојање кривице тужиље за поремећај односа не може бити оправдање туженом да од 1999. године не контактира са тужиљом и да јој као мајци не пружа потребну пажњу и помоћ. Тужиља је на 1/2 дела поклоњених непокретности задржала право доживотног плодоуживања и у просторије које користи могла је да прими унуку са њеном породицом, а тужени је имовинске односе у вези са повећаним трошковима могао да реши на други начин, а не кроз свађу са тужиљом и занемаривањем својих обавеза према тужиљи као мајци.
Према садржини списа, још пре 1999. године, постојали су поремећени односи између тужиље и супруге туженог, па је потребно разјаснити узроке њихових свађа, а посебно да ли је тужени подржавањем своје супруге и сам томе доприносио, што је од значаја за оцену да ли на његовој страни постоји неблагодарност према тужиљи.
Нису утврђене ни све релевантне чињенице за оцену да ли је дошло до осиромашења тужиље, што, такође, може бити разлог за усвајање захтева за раскид уговора о поклону. За закључак да до осиромашења тужиље није дошло није довољно само утврђење да је тужиља корисник пензије од око 2.000,00 динара месечно и да је корисник народне кухиње, већ је потребно утврдити све потребе тужиље имајући у виду њену старост и здравствено стање. У том контексту треба ценити и потребу тужиље да себи обезбеди туђу негу и помоћ, а што би могла обезбедити закључењем уговора о доживотном издржавању чији би предмет била имовина која је предмет уговора о поклону чији се раскид тражи. Стога се настојање тужиље да опозове поклон не би могло ценити у негативном смислу, како то чине нижестепени судови, већ као покушај да изађе из тешке ситуације у којој се нашла због болести и старости и понашања туженог коме је поклонила своје непокретности, формалног обавезивања туженог да јој обезбеди пристојан живот.
На основу наведеног, применом члана 395. став 2. Закона о парничном поступку, ревизија тужиље је усвојена и нижестепене пресуде укинуте, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење."