Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председник а Већа , и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Ан дрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П редузећа за производњу, трговину и туризам „Планета“ д.о.о , Апатин и Мирка Миковића из Темерина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седн ици Већа одржаној 19. маја 201 6. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Предузећа за производњу, трговину и туризам „Планета“ д.о.о. и Мирка Миковића изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године због повреде слободе изражавања зајемчене одредбом члана 46. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Предузеће за производњу, трговину и туризам „Планета“ д.о.о, Апатин и Мирко Миковић из Темерина поднели су, 9. септембра 2013. године, преко пуномоћника Борислава Перовића, адвоката из Апатина, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године, због повреде слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава Републике Србије, слободе медија из члана 50. став 3. Устава и права на обавештеност из члана 51. став 1. Устава.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је 10. августа 2012. године на интернет страници „Радио Апатина“ објављен текст под насловом: „Самоубиство успешне студенткиње германистике и победника Републичког такмичења у познавању немачког језика“; уз горе наведену информацију је објављена и фотографија пок. М иле Н ишић која је преузета са сајта www.025инфо.рс н а којем се иста налазила већ дуже време пре објављивања на сајту подноси лаца уставне жалбе; да су родитељи пок. Миле Н ишић поднели тужбу Вишем суду у Сомбору против подносилаца уставне жалбе , ради накнаде нематеријалне штете и објављивања пресуде ; да је Виши суд у Сомбору одбио као неоснован тужбени захтев, док је Апелациони суд у Новом Саду преиначио првостепену пресуду тако што је обавезао подносиоц е уставне жалбе на новчану накнаду нематеријалне штете и објављивање пресуде ; да је у образложењу пресуде Апелационог суда у Новом Саду, између осталог, наведено да није постојао оправдани интерес јавности да сазна за трагичну смрт ћерке тужилаца и околности под којима је настрадала нити да се путем спорне фотографије јавност упозна са ликом покојне ћерке тужилаца; да се не може, по мишљењу подносилаца, прихватити овакав правни став другостепеног суда да не постоји оправдани интерес јавности да сазна за трагичан губитак живота људи као у конкретном случају; да садржина објављених информација више него очигледно не вређа достојанство особе на коју се односи нити право на пијетет чланова њене породице; да је постојао интерес јавности да се путем предметне фотографије упозна са ликом трагично настрадале особе; да се ради о фотографији која је раније јавно објављена на сајту www.025инфо.рс што је неспорно утврђено у току поступка , на који начин је постала доступна неограниченом броју особа, због чега је погрешан правни став другостепеног суда да је за објављивање фотографије била потребна сагласност породице.

Предложено је Уставном суду да усвоји уставну жалб у, утврди повреду означених уставних права и поништи пресуд у Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године. Тражено је одлагање извршења оспорене другостепене пресуде.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и документације приложене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Тужиоци Ненад Нишић и Весна Нишић поднели су тужбу Вишем суду у Сомбору против Предузећа за производњу, трговину и туризам „Планета“ д.о.о , Апатин , оснивача јавног гласила „Радио Апатин" и туженог Мирка Миковића, главног и одговорног уредник а „Радио Апати на", овде подносилаца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете на име душевних болова због повреде части и угледа и обавезивања друготуженог да парничну пресуду објави без икаквог коментара и одлагања најкасније у другој наредној дневној емисији „Радио Апатин“.

Виши суд у Сомбору је пресудом П. 2/2013 од 24. јуна 2013. године одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено: да је н а интернет страници „Радио Апатина" 10. августа 2012. године обја вљен текст под насловом: „ Самоубиство успешне студенткиње германистике и победника републичког такмичења у познавању немачког језика“, следеће садржине: „Пронађени су узроци смрти беживотног тела младе апатинке чије је тело пронађено у кући у улици Жарка Зрењанина. Обдукцијом на Институту за судску медицину у Новом Саду потврђено је да је покојна Мила Нишић извршила самоубиство.. пок. М ила Н ишић била је студент Филозофског факултета у Новом Саду на одсеку германистика. Прошле године била је најбоља на Републичком такмичењу у познавању немачког језика и тада је дала интервју за ТВ А патин. Како сазнајемо самоубиству је претходило опроштајно писмо"; да је уз наведени текст објављена и фотографија Миле Нишић; да је вест о смрти Миле Н ишић претходно (ппе 10. августа 2012. године) објав љена на интернет страницама више средстава јавног информисања: дневног лист а „Д невник“ Нови Сад, Радио теле визије Војводине, Телевизије Апатин и „Радио Дунав“; да тужиоци нису доказали да су информације у спорном тексту повредиле пр аво на приватност, част и углед, те поштовање породичног живота; да из одредбе члана 45 . Закона о јавном информисању произлази да се информација и лични запис може објавити без пристанка лица на које се односи, између оцталог, и ако је то лице информацију, односно запис наменило јавности и ако се информација, односно запис односи на личност, појаву или догађај од интереса за јавност; да је с обзиром на садржину текста и фотографију пок. М иле Нишић, те водећи рачуна о правичној равнотежи, која се мора успоставити између општег интереса заједнице и интереса појединца, постојао оправдани интерес јавности да сазна за смрт и околности под којима је наступила смрт кћери тужилаца, како би се указало на трагичан губитак једног младог и успешног члана заједнице, при чему се објављеном фотографијом уз напред наведени текст не задире, на недозвољен начин, у приватан живот тужилаца ; да објављена матурска слика Миле Нишић, са ознакама које указују на губитак живота, није таквог садржаја да би бил о непримерено и неумесно њено објављивање; да је из исказа тужиоца Ненада Нишића утврђено да је он поставио фотографију своје кћерке на њен Фацебоок профил са ознакама које указују на годину рођења и смрти, а из исказа сведока Миле Куга утврђено је да Фацебоок профил М иле Нишић није био заштићен, а из чега произлази да је сликовна информација била намењена широком кругу лица; да су објављене информације да је ћерка тужилаца Мила Нишић извршила самоубиство и да је том чину претходило опраштајно писмо, потврђене налазом и мишљењем вештака обдуцената Клиничког центра Војводине – Института за судску медицину Нови Сад од 9. августа 2012. године и налазом и мишљењем вештака графолога од 4. новембра 2012. године; да је право на пијетет блиског сродника умрлог лица поштовање према умрлом и вредностима које је умрли створио и успомена на личност умрлог; да када је неком лицу повреда осе ћаја пијетета изазвала душевне болове, тад а му припад а право на накнаду нематеријалне штете у смислу члана 200 . Закона о облигационим односима ; да је , међутим, приликом објављивања информације о трагичном г убитку живота пок. Миле Нишић, о чему иначе постоји оправдан интерес јавности да буде обавештена, испуњен захтев новинарске етике и правних стандарда новинарске пажње који налаже да се информација пренесе на начин којим се поштује право на пијетет блиских сродника; да се у Кодексу новинара Србије, шесто поглавље, у тачки 3 наводи да је новинар дужан, да у извештавању о догађајима који укључују лични бол и шок, своја питања прилагоди тако да изражавају дух саосе ћања и дискреције; да објављивањем истините информације о смрти самоубиством сада покојне Миле Нишић, студента и победника Републичког такмичења, није повређено право на пијетет тужилаца - њених родитеља.

Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године делимично усвојио жалбу тужилаца, те је преиначио првостепену пресуду тако што је делимично усвојио тужбени захтев тужилаца – па су обавезани подносиоци уставне жалбе да тужиоцима солидарно исплате новчани износ од по 100.000,00 динара и да друготужени Мирко Миковић, главн и и одговорн и уредник „Радио Апати на" парничну правноснажну пресуду објави без икаквог коментара и одлагања најкасније у другој наредној дневној емисији „Радио Апатин“ од правноснажности пресуде. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да се накнада нематеријалне штете може остварити због повреде права на приватност, као самостално право, независно од накнаде штете због повреде части и угледа; да су тужени неовлашћено објавили информацију из приватног живота тужилаца, на тај начин што су објавили фотографију и текст који садржи информације, на основу којих је препознатљив идентитет тужилаца и њихове покојне кћерке, чиме су повредили право на приватност тужилаца, тачније право тужилаца да се поштује успомена на личност њихове покојне кћерке (право на пијетет); да без обзира на евентуално легитимне циљеве ради чијег остваривања може бити допуштено објављивање информације и записа лика, не значи да је у сваком случају објављивање допуштено; да су тужени претходно били дужни да одмере и провере да ли у конкретној ситуацији претеже интерес части, угледа и приватности над слободом штампе и да су били у обавези да пре објављивања спорног текста и фотографије прибаве сагласност тужилаца, сагласно одредби члана 43. ст. 1 . и 3. у вези члана 44 . Закона о јавном информисању, при чему, по налажењу Апелационог суда, у конкретном спучају није постојао оправдан интерес јавности да сазна за трагичну погибију кћерке тужилаца и околности под којима је настрадала, нити да се путем спорне фотографије јавност упозна са ликом покојне кћерке тужилаца, у смислу одредбе члана 4 . Закона о јавном информисању; да приликом извештавања о трагичним и насилним губицима живота, чак и када постоји оправдан интерес јавности да буде обавештена, новинарска етика и правни стандард новинарске пажње налажу да се информације преносе на начин којим се поштује право на пијетет блиских сродника преминулог, њихова бол и патња, док је у конкретном случају изражена непримереност слободе изражавања, нарочито објављивањем фотографије покојне Миле Нишић до које су тужени, насупрот наводима одговора на жалбу, свакако дошли искљу чиво из разлога сензационализма; да је првостепени суд погрешно закључио да тужени нису били у обавези да прибављају сагласност за објављивање предметне фотографије, јер је тужилац Ненад Нишић допринео информисању јавности, постављајући фотографију своје покојне кћерке на њен Фацебоок профил, те да је на тај начин дао пристанак за објављивање, односно да је „сликовна информација била намењена ширем кругу лица"; да је природа онлине новинарства и издавачког система у дигиталном окружењу значајно другачија од класичног режима традиционалних медија и јавног информисања, при чему информације и вести које се пласирају путе м интернета не могу бити изван оквира медијске регулативе; да садржаји објављени на Фацебоок страници нису видљиви на претраживачима и приступ имају само они који се налазе на листи „пријатеља", односно они који до бију допуштење за успостављање Фацебоок везе са корисником профила, при чему тужени током поступка нису пружили ниједан несумњив доказ, у смислу одредбе члана 231. став 3 . ЗПП -а, да су се налазили на листи Фацебоок пријатеља покојне кћерке тужилаца, нити да су добили одобрење за приступ садржају њеног Фацебоок профила; да чињеница на коју се указује у одговору на жалбу тужених, да је спорна фотографија покојне кћерке тужилаца била објављена на интернет сајту www.025инфо.рс није могла ослободити тужене обавезе да наведу гласило из којег је иста преузета, сходно одредби члана 3 . став 2 . Закона о јавном информисању.

4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позива ју, битне су следеће одредбе Устава и закона:

Одредбом члана 46. став 1. Устава јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, пр имају и шире обавештења и идеје, док је одредбом члана 46. став 2. Устава утврђено да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и национал не безбедности Републике Србије.

Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је : да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.); да приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њено м природом и друштвеном сврхом (став 2.).

Одредбама Закона о јавном о информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом, да се одредба става 1. овог члана примењује без обзира на начин на који је прибављена информација (члан 4.); да се информација из приватног живота, односно лични писани запис (писмо, дневник, забелешка, дигитални запис и слично), запис лика (фотографски, цртани, филмски, видео, дигитални и слично) и запис гласа (магнетофонски, грамофонски, дигитални и слично) – не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче, односно лица чије речи, лик односно глас садржи, ако се при објављивању може закључити које је то лице, да се информација и записи из става 1. овог члана не могу објавити ни без пристанка онога коме су намењени односно онога на кога се односе, ако би објављивањем било повређено право на приватност или које друго право тог лица (члан 43. ст. 1 . и 3 .); да ако је лице из члана 43. ст. 1. и 2. овог закона умрло, пристанак дају брачни друг умрлог, деца од навршене шеснаесте године живота самостално, родитељи или браћа и сестре (члан 44. став 1.); да се изузетно од члана 43. овог закона, информација из приватног живота, односно лични запис, може објавити без пристанка лица на које се односи, ако је то лице информацију, односно запис, наменило јавности, ако се информација, односно запис, односи на личност, појаву или догађај од интереса за јавност (члан 45. став 1 . тач. 1. и 2.).

5. Уставни суд је констатовао да су тужиоци Ненад Нишић и Весна Нишић поднели тужбу Вишем суду у Сомбору против подносилаца уставне жалбе , ради накнаде нематеријалне штете и објав љивања пресуде без икаквог коментара и одл агања најкасније у другој наредној дневној емисији „Радио Апатин“, због објављивања спорног текст а под насловом: „Самоубиство успешне студенткиње германистике и победника републичког такмичења у познавању немачког језика, који се односио на трагичну смрт Миле Нишић, ћерке тужилаца, а уз који спорни текст је објављена фотографија Миле Нишић.

Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године делимично усвојио жалбу тужилаца, те је преиначио првостепену пресуду тако што је делимично усвојио тужбени захтев тужилаца, чиме је, по мишљењу подносилаца уставне жалбе, повређена њихова слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава.

Разматрајући уставну жалбу са аспекта слободе мишљења и изражавања из члана 46. става 1. Устава, Уставни суд указује да у демократском друштву слобода изражавања представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативана, има ли научну, уметничку или неку другу вредност). Слобода изражавања обухвата и одређен степен претеривања или чак провоцирања. С тим у вези, из праксе Европског суда за људска права произлази да се право на слободу изражавања примењује не само на информације или идеје кој е се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ такође и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема "демократског друштва" (видети, интер алиа, пресуде Европског суда за људска права у предметима Хандyсид против Уједињеног краљества, број 5493/72 , од 7. децембра 1976. године, став 49. и Нилсен анд Јохнсен против Норвешке, број 23118/93 , од 25. н овембра 1999. године, став 43.). Додуше, слобода изражавања спада у релативне слободе, јер подлеже одређеним ограничењима (изузецима). Ограничења слободе изражавања утврђене су одредбом члана 46. став 2. Устава. Једно од тих уставних ог раничења слободе изражавања јесте заштита права и у гледа других.

У конкретном случају, Уставни суд налази да оспорена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године, којом су подноси оци уставне жалбе обавезани на накнаду нематеријалн е штет е и на објављивање пресуде због повреде права на приватност тужилаца, представља ограничење слободе изражавања подносилаца уставне жалбе.

Међутим, да би ограничење слободе изражавања било уставноправно прихватљиво оно мора бити: легално, легитимно, неопходно у демократском друштву и сразмерно легитимном циљу чијем се остварењу тежи, што је и у складу са праксом Европског суда за људска права.

Оспорена другостепена пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године донет а је применом одредаба чл. 43. и 44. Закона о јавном о информисању, а накнада штете је одређена у смислу члана 200. Закона о облигационим одн осима. Уставни суд оцењује да су наведен е законск е норм е довољно одређен е и јасн е, што представља основ правне сигурности. Ограничење слободе изражавања које настаје применом наведен их законск их нор ми не може се сматрати неразумн ом, неочекиваном и непредвидивом. Задирање у слободу изражавања у конкретном случају је било легално, односно прописано наведеним јасним и одређеним законским нормама.

Уставни суд оцењује да је оспорена другостепена парнична пресуда донета ради остваривања легитимног циља који се састојао у заштити права на приватност тужилаца. Појам на приватни живот је широк појам, те не постоји исцрпна дефиниција о наведеном појму. Овај појам обухвата аспекте везане за лични идентитет, као што су име особе, фотографија, физички или морални интегритет. Дакле, у конкретном случају постоје два међусобна супростављена легитимна права – право на приватност тужилаца , с једне стране, и право на слободу новинарског изражавања подносилаца , са друге стране. Које од наведених легитимних права стављених у пропорционални однос треба да превагне у конкретном случају зависи од следећих критеријума – да ли је ограничење слободе изржавања било „неопходно у демократском друштву“ и да ли је ограничење слободе изражавања било сразмерно легитимном циљу.

У вези са стандардом да ли је ограничење слободе изражавања било „неопходно у демократском друштву“, Уставни суд указује да је за разматрање испуњења овог стандарда од значаја да ли су информације садржане у спорном тексту који је објављен на интернет страници „Радио Апатина“ искључиво из сфере приватног живота тужилаца или су то информације за које је постојао интерес јавности да буде обавештена о њима. Уставни суд налази да је неспорно да су информације из спорног текста из сфере приватног живота, односно у конкретном случају ради се о праву тужилаца да се поштује успомена на личност њихове покојне ћерке (право на пијетет). Међутим, Уставни суд оцењује да информације које су садржане у спорном тексту не спадају искључиво у сферу приватног живота тужилаца, с обзиром на то да сам чин трагичног губитка живота неког лица, а нарочито младе особе, представља информацију која шокира, растужује или узнемирава већински део популације , поготово у малим срединама. Као што је напред наведено, из праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту ЕСЉП) произлази да се слобода изражавања примењује не само на информације или идеје који се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ такође и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. У конкретном случају, по оцени Уставног суда, постојао је несумњив интерес јавности да сазна за смрт кћери тужилаца, како би се указао на трагичан губитак живота једног младог и успешног члана заједнице. Уставни суд при томе указује на устаљену праксу ЕСЉП према којој јавни интерес не оправдава објављивање само података о здрављу или сексуалном животу особе, који су чисто приватне природе и стога спадају под заштиту члана 8. Европске конвенције (видети пресуду ЕСЉП у предмету Бириук против Литваније, број 23373/03, 25. новембар 2008. године ст. 39-42.), а што овде није случај. Међутим, оно што је било подобно да повреди право на пијетет тужилаца јесте објављивање информације да је самоубиство било узрок смрти Миле Нишић, ћерке тужилаца, у наслову и садржини текста. Наиме, друга средства јавног информисања су претходно пренела вест о смрти Миле Нишић, док су подносиоци уставне жалбе у свом тексту први пут објавили информацију да је самоубиство било узрок смрти Миле Нишић, тако да се у конкретном случају не може говорити о преузимању информација од других средстава јавног информисања.

Уз спорни текст објављена је и фотографија Миле Нишић, ћерке тужилаца. Када је реч о објављивању фотографије, Уставни суд указује да фотографија, у смислу члана 43. став 1. Закона о јавном о информисању, као запис лика, представља информацију из приватног живота и да се не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче, а ако је предметно лице умрло, пристанак дају, између осталог, родитељи умрлог, у смислу одредбе члана 44. став 1. наведеног закона. Ово стога што фотографија може да садржи веома личне односно интимне информације о појединцу или његовој породици. Стога постоји право сваког лица на заштиту сопствене слике, при чему слика особе представља један од главних атрибута његове личности јер открива јединствене карактеристике особе и разликују особу од других лица. Према ставу ЕСЉП, а који прихвата и Уставни суд, приликом утврђивања да ли је објављивање фотографије неке особе довело до повреде права на приватни живот, од значаја је на који начин се дошло до одређене фотографије, при чему сагласност заинтересованог лица представља битан моменат (видети пресуду у предмету Цоудерц анд Хацхетте Филипаццхи Ассоциéс против Француске, број 40454/07, од 10. новембра 2015. године, став 86.). У конкретном случају, спорна фотографија улази искљичиво у сферу приватног живота тужилаца и подносиоци уставне жалбе нису тражили пристанак тужилаца за објављивање спорне фотографије њихове ћерке Миле Нишић, чиме није поштована императивна одредба из члана 44. став 1. Закона о јавном информисању и тиме је истовремено повређено право на пијетет тужилаца. Затим, у вези посебне тврдње подносилаца уставне жалбе да се ради о фотографији која је раније јавно објављена на сајту www.025инфо.рс што је неспорно утврђено у току поступка, на који начин је постала доступна неограниченом броју особа, због чега је погрешан правни став другостепеног суда да је за објављивање фотографија била потребна сагласност породице, Уставни суд указује да уз спорни текст није објављена фотографија која је преузета са сајта www.025инфо.рс, већ је објављена сасвим друга фотографија - фотографија са Фацебоок профила Миле Нишић на којој се налази црни флор и датуми рођења и смрти ћерке тужилаца. На крају, Уставни суд оцењује да је уставноправно прихватљиво образложење другостепеног суда да није постојао оправдани интерес јавности да се објави спорна фотографија Миле Нишић, у смислу одредбе члана 45. став 1. тачка 2. Закона о јавном о информисању.

6. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је у образложењу оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године дато уставноправно прихватљиво образложење у погледу правичног баланса између слободе изражавања подносилаца уставне жалбе и поштовања права на приватни живот тужилаца, због чега подносиоцима оспореном другостепеном пресудом није повређена слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава. Стога је Уставни суд одбио уставну жалбу као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.

7. Уставни суд указује да се слобода медија и право на обавештеност из члана 50. и члана 51. Устава не могу довести у везу са садржином оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3372/13 од 22. августа 2013. године, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, решавајући као у другом делу изреке.

8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ЗАМЕНИК

ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА

др Горан П. Илић