Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. априла 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Утврђује се да одредба члана 10. став 1. тачка 5. Правилника Ветеринарске коморе Србије о лиценци за обављање ветеринарске делатности, од 11. новембра 2006. године , није у сагласности са Уставом и законом.
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 3. став 1. тачка 5. и члана 10. став 1. тачка 2. Правилника из тачке 1.

Образложење

Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 3. став 1. тачка 5. и члана 10. став 1. тач. 2. и 5. Правилника о лиценци за обављање ветеринарске делатности који је донела Оснивачка скупштина Ветеринарске коморе Србије , на седници одржаној 11. новембра 2006. године. Оспоравајући одредбу члана 3. став 1. тачка 5. Правилника, којом је предвиђено да се, уз захтев за издавање лиценце за обављање ветеринарске делатности подноси доказ да је подносилац захтева члан Коморе, подносилац иницијативе сматра да се на овај начин лиценцираним ветеринарима, односно докторима ветеринарске медицине, који испуњавају законом прописане услове, ограничавају права зајемчена одредбама чл. 18. и 55. Устава Републике Србије. Из истих наведених разлога оспоравају се и одредбе члана 10. став 1. тач. 2. и 5. Правилника, којима је утврђена обавеза да се, уз захтев за продужење лиценце, прилаже уверење о испуњеним условима о стручном усавршавању и потврда о измиреним обавезама према Комори.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспорени Правилник донела Оснивачка скупштина Ветеринарске коморе Србије, на седници одржаној 11. новембра 2006. године, а на основу члана 15. тачка 9. Статута Ветеринарске коморе Србије, у вези са чланом 44. Закона о ветеринарству ("Службени гласник РС", број 91/05). Овим Правилником се прописују начин, постојање и услови за издавање, продужавање и одузимање лиценц е за обављање ветеринарске делатности.
Оспореним одредбама Правилника предвиђено је да се уз захтев за издавање лиценце за обављање ветеринарске делатности подноси, поред осталог, доказ да је подносилац захтева члан Коморе (члан 3. став 1. тачка 5.), а за продужавање лиценце за обављање ветеринарске делатности прилаже се, поред осталог, уверење о испуњеним условима о стручном усавршавању и потврда о измиреним обавезама према Комори (члан 10. став 1. тач. 2. и 5.).
Законом о ветеринарству ("Службени гласник РС", бр. 91/05, 30/10 и 93/12) прописано је: да се ради заштите и унапређења стручности, очувања професионалне етике, подизања нивоа здравствене заштите животиња, као и заштите професионалних интереса доктора ветеринарске медицине, односно дипломираних ветеринара, као и ради остваривања других циљева, оснива Ветеринарска комора (у даљем тексту: Комора), као професионална организација са правима и обавезама утврђен им овим законом и статутом Коморе (члан 37. став 1.); да Комора има својство правног лица, као и да је чланство у Комори обавезно за лица из става 1. овог члана (члан 37. ст. 2. и 3.); да Комора, поред осталог, издаје, продужава, привремено или трајно одузима лиценцу ветеринарима и о томе води евиденцију, израђује критеријуме и спроводи поступак обнављања лиценце (члан 38. став 1. тач. 3) и 5) ); да се организација и начин обављања послова Коморе ближе уређују статутом и општим актима Коморе на које сагласност даје министарство (члан 38. ст. 2. и 3.); да су органи Коморе скупштина, управни одбор, надзорни одбор и председник, а да се број, састав, делокруг и начин избора органа Коморе утврђују статутом Коморе (члан 39. ст. 1. и 3.); да се статуом Коморе ближе уређују делокруг Коморе, орган и Коморе и њихов делокруг рада, начин одређивања висине чланарине и финансирање рада Коморе и друга питања из надлежности Коморе (члан 40. став 2.); да Комора стиче средства за рад од чланарине, накнаде за издавање лиценце, донација, спонзорства, поклона и других извора, у складу са законом (члан 41. став 1.); да Комора утврђује висину чланарине и накнаде за издавање лиценце из става 1. овог члана уз сагласност министра (члан 41. став 2.); да се начин издавања, продужавања или одузимањ а лиценце привремено, односно трајно, Регистар лиценци, евиденције, као и органи Коморе кој и одлучују о издавању, продужав ању и одузимању лиценце ближе уређују статутом Коморе (члан 44.).
Полазећи од изложеног, као и одредбе члана 15. тачка 9. Статута Ветеринарске коморе Србије, од 11. новембра 2006. године, према којој скупштина доноси правилник о лиценци за обављање ветеринарске делатности, следи да је Скупштина Ветеринарске коморе Србије била овлашћена за доношење Правилника о лиценци за обављање ветеринарске делатности којим су прописан и начин, поступак и услови за издавање, продужавање и одузимање лиценце за обављање ветеринарске делатности. Такође је у границама наведених овлашћења Скупштине Коморе да се уз захтев за издавање лиценце прилаже доказ да је подносилац захтева члан Коморе, с обзиром на то да је према члану 37. став 3. Закона чланство у Комори обавезно, односно да се уз захтев за продужење лиценце прилаже уверење о испуњеним условима о стручном усавршавању, пошто је један од основних Законом прописаних циљева оснивања Коморе унапређење стручности лица која обављају ветеринарску делатност.
Што се тиче одредбе члана 3. став 1 . тачка 5. Правилника, Уставни суд је пошао од појма удружења , како је оно дефинисано чланом 2. Закона о удружењима ("Службени гласник РС", бр. 51/09 и 99/11), односно да је удружење добровољна невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног општег или заједничког циља или интереса који нису забрањени Уставом или законом. С друге стране, одредбама члана 37. Закона о ветеринарству, Ветеринарска комора је дефинисана као професионална организација са правима и обавезама утврђеним овим законом и Статутом Коморе, па је Уставни суд констатовао да Ветеринарска комора не представља удружење из члана 55. Устава, већ облик организације јавног права, тако да се обавезним удруживањем доктора ветеринарске медицине, односно дипломираних ветеринара у ове организације, поред осталог, и ради заштите професионалних интереса њених чланова, не ограничава право на слободу удруживања у смислу члана 55. став 1. Устава Републике Србије. У том смислу, Уставни суд је констатовао да и у пракси Европског суда за људска права члан 11. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода који јемчи слободу удруживања не обухвата тзв. удружења јавног права (лекарске, адвокатске, привредне и сл. коморе) у која се обавезно удружују припадници одређених занимања, односно професија, а која су основана неким јавноправним актом, имају јавна овлашћења, а основни циљ им није промовисање приватних интереса чланова (предмет ''Ле Цомпте, Ван Леувен и де Меyере против Белгије '', 23. јуни 1981. серија А број 43, ст. 64. и 65.). Идентичан став поводом спорног уставно-правног питања Уставни суд је заузео у предмету ИУ-94/2006 када је донео Решење о неприхватању иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 8. и 9. Закона о привредним коморама ("Службени гласник РС", бр. 65/01 и 36/09).
Како изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредбе члана 3. став 1. тачка 5. Правилника, Уставни суд је, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - УС), у овом делу одбацио поднету иницијативу.
Уставни суд је одбацио иницијативу и у делу у коме је тражена оцена уставности одредбе члана 10. став 1. тачка 2. Правилника у односу на одредбу члана 23. Устава, којом се јемчи достојанство и слободан развој личности, имајући у виду да се оспореном одр едбом не доводе у питање уставна јемства гарантована Уставом, већ се утврђују услови под којима одређено лице, које је стручно оспособљено, може да стекне лиценцу за обављање ветеринарске делатности , одлучујући као у тачки 2. изреке.
Када је у питању одредба члана 10. став 1. тачка 5. Правилника, којом је предвиђено да се уз захтев за продуж авање лиценце прилаже, поред осталог, потврда о измиреним обавезама према Комори, Уставни суд је оценио да је ова оспорена одредба супротна одредби члана 42. Закона о ветеринарству, којом су, као услови за стицање лиценце за обављање ветеринарске делатности, пропис ани завршене студије ветеринарске медицине, положен стручни испит са стручним резултатима у обављању послова ветринарске делатности, као и препоруке два члана коморе. При том е је важно истаћи да се услови за стицање лиценце за обављање ветеринарске делатности у контексту Закона о вет еринарству односе искључиво на стручну оспособљеност дипломираних ветеринара за успешно обављање ветеринарске делатности, тако да се условљавањем продужавања лиценце чињеницом да је лице измирило обавезе према Ветеринарској комори Србије уводи додатни услов за издавање лиценце , кој и није у функцији стицања дода тних знања и искустава за обављање делатности, већ је у функцији стицања средстава за рад Коморе. На овај начин се, такође, по оцени Уставног суда, ветеринарски радници који су стручно оспособљени за обављање ветеринарске делатности, ограничавају у остваривању Уставом зајемченог права на рад из члана 60. Устава. Осим тога, неплаћање чланарине је предмет дисциплинске одговорности, другим речима односа Коморе и њених чланова, који се може решавати и путем дисциплинског поступка ради намирења ових обавеза.
Имајући у виду да је у току претходног поступка правно ст ање потпуно утврђено и да су прикупљени подаци пружили поуздан основ за одлучивање, Уставни суд је одлучио без доношења решења о покретању поступка за оцену уставности и законитости Правилника, као у тачки 1. изреке.
Оцена сагласности оспорених одредаба Правилника са тумачењем Министарства просвете Републике Србије број: 110-00-323/2009-04 од 7. децембра 2009. године, као и оцена међусобне сагласности одредаба оспореног Правилника није у надлежности Уставног суда одређеној чланом 167. Устава.
На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тач. 1) и 4) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 10. став 1. тачка 5. Правилника из тачке 1. изреке престаје да важ и даном објављивања Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије ".

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић