РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 18/11
Дана 21.10.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Слободана Рашића, председника већа, Верољуба Цветковића, Савке Гогић, Надежде Мијатовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша, као записничара, у кривичном предмету против окр. АА, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 КЗ РС и окривљене ББ, због извршења кривичног дела кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА, адв. АБ и браниоца окривљене ББ, адв. БА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.43/11 од 22.07.2011. године, у јавној седници већа одржаној у смислу чл. 375 ЗКП-а, у присуству заменика ТОК-а Бранислава Живковића, окривљеног АА и његовог браниоца адв. АБ, окривљене ББ и њеног браниоца адв. БА, донео је дана 21. октобра 2011. године,

ПРЕСУДУ

Уважавањем жалбе браниоца окривљеног АА, адв. АБ, поводом жалби ТОК-а и браниоца окривљене ББ, адв. БА, а по службеној дужности у односу на окривљену ББ, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одедљење К-По1.бр.43/11 од 22.07.2011. године, тако да гласи:

Према окривљенима:

АА и ББ, са л.п. као у изреци првостепене пресуде

На основу одредбе чл. 354 тачка 3 ЗКП-а

ОДБИЈА СЕ ОПТУЖБА

Што је:

Окривљени АА

У оквирном периоду од 28.05.2001. године до 08.08.2001. године у Београду, у просторијама Привредног суда у Београду, као вршилац дужности председника тог суда,

након што су у предмету Привредног суда у Београду Фи.5304/01 уписа у судски регистар промена лица овлашћеног за заступање “Поштанске штедионице” а.д. из Београда (у даљем тексту ПШ) и то оштећеног ОО као генералног директора донети закључци од 23.05.2001. године и 25.05.2001. године којима је наложено ПШ достављање одређене документације потребне за упис, затим на предлог поступајућег судије у том предмету ОО1 донето решење ликвидационог већа Привредног суда у Београду Ел.257/01 од 23.05.2001. године исправљено решењем под истим бројем и датумом о покретању претходног поступка за утврђивање услова за отварање поступка ликвидације над ПШ и решење тог суда под истим бројем и датумом на основу чл. 76 и чл. 157 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (“Службени лист СФРЈ” бр. 84/09 и “Службени лист СРЈ” бр. 37/93 и 28/96), о одређивању привремене мере обезбеђења којом је поред осталог одређен привремени орган пословођења и заступања и то ОО3 и на које последње решење ПШ је поднела приговор и жалбу а у ситуацији када је из ПШ по поменутим закључцима 25. и 28.05.2001. године достављена Привредном суду у Београду тражена допунска документација,

да би онемогућио упис ОО у регистар привредних субјеката Привредног суда у Београду, као лица овлашћеног за заступање и истовремено омогућио да ОО3 остане на дужности привременог органа пословођења и заступања до њеног избора за генералног директора ПШ у новом поступку и уписа у судски регистар лица овлашћених за заступање те организације, знајући да су се по ставу поступајућег судије стекли сви услови да се након разматрања списа донесе решење по захтеву за упис у судски регистар а по правноснажности тог решења и укине привремена мера по којој је ОО3 постављена за привременог органа пословођења и заступања,

дана 28.05.2001. године мимо овлашћења председника суда из чл. 29-31 Закона о судовима (“Службени гласник РС” бр. 49/91, 60/91, 18/92, 71/92) и из чл. 6-8 Правилника о унутрашњем пословању судова (“Службени гласник РС” бр. 91/93 и 29/00), без знања поступајућег судије ОО1 и без постојања формално-правних разлога одузео је списе предмета број Фи.5304/01 који јој је био додељен у раду у складу са важећим годишњим распоредом, тако што је спис узео из писарнице и онемогућио јој физички приступ спису, а након писмених захтева од 28.05.2001. године и 12.06.2001. године и усменог захтева судије ОО1 у том периоду на колегијуму да јој врати предмет, да би донела одлука у том предмету или предметно задужи другог судију, спис је задржао под својом контролом бар до 28.12.2001. године, спречивши тиме да поступајући судија на основу чл. 8, 32 и 44 Закона о поступку уписа у судски регистар (“Службени лист СРЈ” бр. 80/94) донесе решење о наведеном предмету о упису оштећеног ОО, на коју одлуку би предлагач уколико није задовољан имао право жалбе Вишем привредном суду у Београду, што је даље омогућило останак ОО3 на дужности привременог органа пословођења до поништаја одлуке о именовању ОО за генералног директора ПШ и именовање ОО3 за генералног директора ПШ одлукама Скупштине ПШ од 08.08.2001. године и 18.09.2001. године, те до њеног уписа у судски регистар за лице овлашћено за заступање ПШ дана 24.10.2001. године,

дакле као службено лице прекорачењем граница свог службеног овлашћења прибавио другом какву корист и теже повредио права другог, при томе свестан свог дела, хтео његово извршење и знао да је његово дело забрањено,

-чиме би учинио кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика Републике Србије (“Службени гласник СРС” бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и “Службени гласник РС” бр. 16/90, 21/90, 49/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98),

Окривљена ББ

Да је:

У периоду од 06.06.2001. године до 24.10.2001. године у Београду, као судија – председник већа Привредног суда у Београду, у судском поступку, у намери да прибави корист ОО3 и нанесе штету ОО, донела незаконит акт и прекршила закон, при том свесна свог дела, свесна да је њено дело забрањено и хтела његово извршење, тако што је након доношења решења од стране ликвидационог већа Привредног суда у Београду, којим је председавао судија ОО4 број ИИ-Л-257/01 од 23.05.2001. године, о покретању претходног поступка за утврђивање услова за отварање поступка ликвидације над финансијском организацијом “Поштанска штедионица” а.д., донетог на предлог регистарског судије ОО1 од 23.05.2001. године број И Фи.5304/01, који предлог је поднет због формалних недостатака – недостајања све потребне документације у поступку пријаве за упис промене лица овлашћеног за заступање “Поштанска штедионица” а.д. и истека мандата претходном директору, као и решења о одређивању привремене мере обезбеђења којом се пуноважност свих одлука органа “Поштанске штедионице” а.д. условљава претходном сагласношћу ликвидационог већа, а за привременог органа пословођења и заступања одређује директора Сектора за међународни новчани промет “Поштанске штедионице” а.д., ОО3 са овлашћењима: вршења текућих послова, одређивање одговорних лица и њихових овлашћења и обавеза и располагања средствима са рачуна “Поштанске штедионице” а.д., а на која решења је “Поштанска штедионица” уложила жалбу као једини правни лек предвиђен чл. 10 ст. 1 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, о којој жалби одлучује Више привредни суд, у договору са окривљеним АА, неовлашћено преузела предмет ВИ ИПВИ 287/2001 (ИИ Л-257/01), којим је била задужена као председник ВИ ИПВ већа, судија ОО2, сама формирала веће које ће одлучивати у том предмету и третирала решење ликвидационог већа о увођењу привремених мера обезбеђења ИИ Л-257/01 од 23.05.2001. године као привремену меру обезбеђења донету на основу чл. 251 Закона о извршном поступку, а коју привремену меру о извршеном поступку може донети судија појединац у виду решење и које се може побијати приговором о коме одлучује трочлано веће истог одељења Привредног суда, а са намером да као председник другостепеног већа Привредног суда у Београду, одуговлачењем поступка по жалби и потврђивања решења ликвидационог већа обезбеди опстанак привремених мера у “Поштанској штедионици” а.д. и останак ОО3 као привременог органа пословођења и заступања, до уписа у судски регистар лица овлашћеног за заступање “Поштанске штедионице” а.д., ОО3, као генералног директора, што је и учинила донесећи са датумом 05.10.2001. године решење пословни број ВИ ИПВ И 287/2001 (ИИ Л-257/01), које је експедовано из већа 24.10.2001. године, након што је, истог дана, у судски регистар као лице овлашћено за заступање “Поштанска штедионица” а.д., уписана ОО3 и решењем ликвидационог већа обустављен претходни поступак за утврђивање услова за отварање поступка ликвидације над финансијском организацијом “Поштанска штедионица” а.д., иако је рок за одлучивање по приговору према чл. 251 ст. 2 ЗИП-а 8 дана, чиме је онемогућила да о жалби одлучује стварно надлежан Виши привредни суд, а који би решавао у складу са судском праксом Вишег привредног суда и Врховног суда Србије, као и са начелним ставовима Одељења за привредне спорове Вишег привредног суда у Београду, заузети на седници од 06.06.2001. године, са којима су били упознати окривљени, и на основу којих би по жалби Виши привредни суд донео другачију одлуку, обзиром да је заузео ставове да привредни судови не могу да спроводе претходни поступак ликвидације банке, да се против решења о спровођењу претходног поступка с позивом на чл. 76 а у вези чл. 10 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, може као правни лек изјавити само жалба, а не приговор, да је одлука о одређивању привременог заступника органа пословођења дужника прекорачење овлашћења суда, или по захтеву за заштиту законитости Врховни суд Србије који је у својим одлукама заузео истоветне ставове, и упркос томе што је предлагач, судија Одељења судског регистра Привредног суда у Београду, дописом број И 5304/01 од 29.05.2001. године поднела предлог за обуставу претходног поступка ликвидације, јер је предлагач поступио по закључцима суда, па да су отклоњени разлози због којих је инициран претходни поступак ликвидације, и због чега више није постојао предлог овлашћеног предлагача сходно чл. 154 Закона о принудном поравнању, стечају, ликвидацији (“Службени лист СФРЈ” бр. 84/89, “Службени лист СРЈ” бр. 37/93 и 28/96) и што су решења ликвидационог већа противна одредбама чл. 21 ст. 1, 2, 3 и 4 Закона о санацији, стечају и ликвидацији банака (“Службени лист СФРЈ” бр. 84/89 и 63/90 и “Службени лист СРЈ” бр. 37/93, 26/95, 28/96 и 44/99), у вези чл. 30 ставова 1-5 Закона о банкама и другим финансијским организацијама (“Службени лист СРЈ” бр. 32/93, 24/94, 61/95, 28/96 и 44/99), јер је утврђивање услова за покретање ликвидационог поступка и покретање поступка ликвидације банке надлежаност Народне Банке Југославије, због чега Привредни суд није овлашћен за спровођење претходног поступка ликвидације банке, а на основу чл. 59 ст. 1 Закона о банкама и другим финансијским организацијама (“Службени лист СРЈ” бр. 32/93, 24/94, 61/95, 28/96 и 44/99), сходном применом закона ни за спровођење претходног ликвидационог поступка других финансијских организација и противно одредбама чл. 76 ст. 1 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (“Службени лист СФРЈ” бр. 84/89, “Службени лист СРЈ” бр. 37/93, 28/96), обзиром да се на основу ових одредби могу ограничити само права овлашћених лица дужника за обављање правних послова и као привремену меру обезбеђења одредити обуставе исплата са рачуна дужника или претходном сагласношћу ликвидационог већа условити пуноважност одлука органа дужника које се односе на располагање његовим средствима, али се не може постављати привремени орган пословођења, нити доносити одлука о томе ко су овлашћења лица за заступање дужника, а на која решења је једино могуће уложити, као једини редовни правни лек, жалбу на основу чл. 10 ст. 1 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији о којој у жалбеном поступку је надлежан да одлучује Виши привредни суд у Београду и на који начин је окривљена омогућила останак ОО3 на месту привременог органа пословођења, до уписа у судски регистар лица овлашћених за заступање “Поштанске штедионице” а.д., као генералног директора, онемогућивши упис у судски регистар, као лица овлашћеног за заступање, ОО, који је законито био изабран за генералног директора “Поштанске штедионице” а.д.,

-чиме би окривљена ББ извршила кривично дело кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ С.

Трошкови кривичног поступка у смислу чл. 197 ст. 1 ЗКП-а, падају на терет буџетских средстава суда.

Образложење

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одедљење К-По1.бр.43/11 од 22.07.2011. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика Републике Србије и осуђен је на казну затвора у трајању од 1 /једне/ године, а на основу чл. 66 Кривичног закона Југославије окривљеном је изречена мера безбедности забране вршења позива у области правосуђа (судијског и тужилачког) у трајању од 5 година рачунајући од дана правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере.

На основу чл. 355 тачка 2 ЗКП-а окривљена ББ је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС. У односу на ББ истом пресудом је одлучено да ће о трошковима кривичног поступка суд одлучити накнадно посебним решењем.

Против означене пресуде жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду, као другостепени орган, укине побијану пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.43/11 од 22.07.2011. године и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, а уколико утврди да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено преиначи пресуду у делу одлуке о казни и оптуженом АА изрекне казну затвора у дужем трајању;

-бранилац окривљеног АА, адв. АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд донесе пресуду којом се оптужба одбија на основу чл. 354 тачка 3 ЗКП-а или оптужени ослобађа од оптужбе на основу чл. 355 тачка 1 или тачка 2 ЗКП-а;

-бранилац окривљене ББ, адв. БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд преиначи побијану пресуду и окривљену ББ ослободи од оптужбе да је извршила кривично дело кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС на основу одредбе чл. 355 ст. 1 ЗКП-а.

Бранила окривљене ББ, адв. БА је доставио и одговор на жалбу ТОК-а у ком је предложио да Апелациони суд у Београду одбије жалбу ТОК-а као неосновану.

Тужилац за организовани криминал доставио је поднесак Ктж.бр.296/11 од 07.09.2011. године у коме је предложио да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, као неосновану уважи жалбу ТОК-а, преиначи побијану пресуду у ослобађајућем делу и окривљену ББ огласи кривом за извршење кривичног дела кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС као и у осуђујућем делу у односу на окривљеног АА огласи кривим за све радње којима се диспозитивом оптужнице стављају на терет а да уколико другостепени суд утврди да је чињенично стање правилно утврђено у првостепеној пресуди, да оптуженом АА преиначи пресуду у делу одлуке о казни и изрекне му казну затвора у дужем трајању, а да жалбу браниоца окривљеног АА, адв. АБ, одбије као неосновану.

У поднеску ТОК-а Ктж.бр.296/11 од 28.09.2011. године предложено је да Апелациони суд у Београду у седници већа одбаци жалбу браниоца окривљене ББ, адв. БА, изјављену против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.43/11 од 22.07.2011. године, као неблаговремену, јер је жалба изјављена после законског рока од 15 дана.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао јавну седницу већа на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу члана 380 ЗКП и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога те става Тужиоца за организовани криминал у Београду, у писменом поднеску, донео одлуку као у изреци пресуде.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да је кривично гоњење према окривљеном АА, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика Републике Србије и окривљеној ББ, због кривичног дела кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС, апсолутно застарело.

Наиме, оптужницом ОЈТ-а у Београду – Специјалног тужилаштва, сада Тужилаштва за организовани криминал, Кт.С.6/06 од 11.10.2006. године, поред осталих кривичних дела, тачком 10 део ИИ која је прецизирана 18.10.2010. године и 09.11.2010. године и која је измењена на главном претресу дана 30.11.2010. године окривљеном АА стављено је на терет да је кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика извршио у оквирном периоду од 28.05.2001. године до 28.12.2001. године. Првостепени суд као разлог због ког прихвата време извршења кривичног дела које је означено у оптужници у побијаној пресуди наводи да се у конкретном случају ради о трајном кривичном делу, код кога је за утврђивање времена када је учињено битан моменат престанка противправног стања, у конкретном случају је, по ставу првостепеног суда то дан 28.12.2001. године, због чега и апсолутна застарелост наступа по налажењу првостепеног суда 28.12.2011. године.

Прецизније, диспозитивом оптужнице окривљеном АА је стављено на терет да је радње кривичног дела из чл. 242 ст. 1 КЗРС извршио у периоду од 28.05.2001. године до 28.12.2001. године, у намери да онемогући упис ОО у регистар привредних субјеката Привредног суда у Београду као лица овлашћеног за заступање и истовремено омогућио да ОО3 остане на дужности привременог органа пословођења и заступања до њеног избора за генералног директора ПШ у новом поступку и уписа у судски регистар лица овлашћених за заступање те организације.

Међутим, Апелациони суд у Београду налази да кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика Републике Србије, за које је окривљеном АА напред наведеном оптужницом стављено на терет и због кога је првостепеног пресудом оглашен кривим, не спада у групу трајних кривичних дела. Наиме, по налажењу овог суда из списа предмета произилази постојање основане сумње да је радњама окривљеног АА проистекло противправно стање које је трајало одређено време како то констатује и првостепени суд, али наведено противправно стање је окончано наступањем последице. Дакле, кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика је довршено наступањем последице.

У конкретном случају последица кривичног дела које је стављено на терет окр. АА огледа се у тежој повреди права другог и то ошт. ОО и прибављању другом какве користи а из списа предмета произилази да је корист прибављена ОО3. Сходно томе, из чињеничног описа оптужнице ОЈТ-а у Београду – Специјалног тужилаштва – сада тужилаштва за организовани криминал Кт.С.6/06 произилази да је у конкретном случају последица која се огледа у штети причињеној ОО наступила поништајем одлуке о именовању ОО за генералног директора “Поштанске штедионице” и именовања ОО3 за генералног директора “Поштанске штедионице”, одлукама Скупштине “Поштанске штедионице” од 08.08.2001. године и 18.09.2001. године.

Дакле како овај суд налази да је кривично дело које је окривљеном АА стављено на терет довршено наступањем последице а крајњи датум наступања последице је 18.09.2001 године, то је и кривично дело довршено са тим датумом. Није прихватљив став оптужбе која као дан извршења овог кривичног дела узима 28.12.2001 године, јер није изводљиво а и логички није одрживо да окривљени у намери да онемогући упис ОО у регистар привредних субјеката и да омогући истовремено да ОО3 остане на дужности привременог органа пословођења и заступања до њеног избора за генералног директора ПШ, врши радњу кривичног дела и након наступања последице која је према наводима оптужнице обухваћена његовом намером, односно након поништаја одлуке о именовању ОО за генералног директора ПШ и именовања ОО3 на то место. Дакле, прихватањем датума 28.12.2001. године, као последњег дана извршења кривичног дела које је окривљеном АА стављено на терет, био практично прихваћен став да радња кривичног дела траје и након наступања последице иако окривљени према ставу оптужбе наведене радње предузима управо у намери да последица наступи. Како свако лице одговара у границама свог умишљаја овај суд налази да из списа предмета и оптужнице произилази да су умишљајем окр. АА обухваћене радње које је предузео до наступања последице, због чега је овај суд изменио чињенични опис оптужнице налазећи да је крив. дело довршено 18.09.2001 године, усаглашавајући га са чињеничним стањем, поштујући притом идентитет оптужбе. Апелациони суд у Београду је имао у виду и датум 24.10.2001 године, односно дан када је ОО3 уписана у регистар привредних субјеката као лице овлашћено за заступање ПШ, али је нашао да се наведени датум не може сматрати датумом довршења кривичног дела јер је упис у регистар декларативан, док се својство законског заступника предузећа стиче одлуком надлежног органа у овом случају Скупштине ПШ, што значи да је одлука о именовању директора конститутивне природе. Имајући у виду напред наведено Апелациони суд у Београду је преиначивши оптужбу у погледу времена извршења кривичног дела, нашао да је кривично гоњење према окривљеном АА због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика Републике Србије, апсолутно застарело.

Наиме, одредбом чл. 242 ст. 1 КЗ РС прописано је – да службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом какву корист, другом нанесе какву штету, или теже повреди другог, казниће се затвором од 6 месеци до 5 година.

Одредбом чл. 95 ст. 1 тачка 4 ОКЗ-а прописано је – да ако у овом закону није другачије одређено кривично гоњење не може се предузети када протекне 5 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко 3 године.

Одредбом чл. 96 ст. 6 истог закона прописано је – да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају када протекне двапут онолико времена колико се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.

Имајући у виду цитиране законске одредбе, те како из чињеничног описа предметне оптужнице Окружног суда у Београду – Специјално тужилаштво, сасда Тужилаштво за организовани криминал, произилази да је окривљени АА кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 242 ст. 1 Кривичног законика Републике Србије извршио у периоду од 28.05.2001. године до 18.09.2001. године, то је Апелациони суд у Београду нашао да је апсолутна застарелост кривичног гоњења у конкретном случају наступила 18.09.2011. године, услед чега је у односу на окривљеног АА уважавањем жалбе његовог браниоца побијана пресуда преиначена и оптужба према окривљеном за наведено кривично дело одбијена.

Апелациони суд у Београду такође налази да је кривично гоњење и према окривљеној ББ, због кривичног дела кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС, апсолутно застарело.

Наиме, окривљеној ББ је предметном оптужницом стављено на терет да је кривично дело кршење закона од стране судије из чл. 243 КЗ РС изршила у периоду од 06.06.2001. године до 24.10.2001. године.
Међутим, чл. 243 КЗ РС прописано је – да судија или судија поротник који у судском поступку у намери да другом прибави какву корист или да му нанесе какву штету, донесе незаконит акт или на други начин прекрши закон, казниће се затвором од 6 месеци до 5 година.

Дакле, из наведеног законског прописа јасно произилази да се радња извршења овог кривичног дела састоји у доношењу незаконитог акта или кршењу закона на други начин у судском поступку, односно произилази да је дело довршено у конкретном случају доношењем незаконитог акта. Како из чињеничног описа оптужнице произилази да је окривљена ББ, кривично дело које јој је стављено на терет извршила у периоду од 06.06.2001. године до 05.10.2001. године када је и донела решење пословни број ВИ ИПВ И 287/2001 (ИИ Л-257/01), па имајући у виду да је ово кривично дело довршено доношењем незаконитог акта, Апелациони суд у Београду налази да је рок застарелости кривичног гоњења за предметно кривично дело у односу на окривљену ББ почео да тече даном доношења наведеног решења а то је 05.10.2001. године, када је и кривично дело које јој је стављено на терет довршено, те да се не може прихватити став оптужбе да је кривично дело окривљена вршила у периоду од 06.06.2001. године до 24.10.2001. године, јер је датум 24.10.2001. године, дан када је експедовано решење које је донето 05.10.2001. године, те се наведени датум не може ценити као дан када је кривично дело довршено, већ као што је напред наведено, као дан довршења кривичног дела се може ценити искључиво дан доношења наведене одлуке, а то је 05.10.2001. године.

Имајући у виду напред наведено, а како је према цитираној законској одредби чл. 243 прописано – да судија или судија поротник који у судском поступку у намери да другом прибави какву корист или да му нанесе какву штету донесе незаконит акт или на други начин прекрши закон, казниће се затвором од 6 месеци до 5 година, а имајући у виду напред цитиране законске одредбе чл. 95 ст. 1 тачка 4 ОКЗ-а те одредбу чл. 96 тачка 6 ОКЗ-а, то је Апелациони суд у Београду нашао да је апсолутна застарелост кривичног гоњења у односу на окривљену ББ наступила 05.10.2011. године, због чега је поводом изјављених жалби Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљене ББ, адв. БА, побијана пресуда преиначена и оптужба према окривљеној за наведено кривично дело одбијена.

Имајући у виду напред наведено, то је у смислу одредбе чл. 197 ст. 1 ЗКП-а одређено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Апелациони суд у Београду је на основу свега напред изнетог донео одлуку као у изреци, а на основу одредбе чл. 391 ст. 1 ЗКП-а.

Записничар Председник већа-судија
Александар Багаш Слободан Рашић