Из пресуде Општинског суда у У. П.бр. 436/01 од 10.7.2001. године, (која је постала правоснажна и извршна 19.11.2001. године) произилази да је Л. дана 7.7.1999. године у селу Т. у економском дворишту тужиоца пожаром као опште опасном радњом изазвала опасност за имовину већег обима тако што је паљењем шибице запалила два стога сламе, да би се пламен потом проширио и на сено у сенику у количини од 7.000 кг, на сам сеник два дрвена свињца и дрвену шупу са 2 метра кубна даске које су све ствари биле у власништву оштећеног и које су том приликом у потпуности изгореле, па је Л. оглашена кривом пресудом Општинског суда у У. К.бр. 148/99 од 17.1.2000. године због кривичног дела изазивања опште опасности из члана 187. став 1. КЗ РС за које јој је изречена условна осуда.Није спорно да је Л. уговором о поклону непокретности који је закључен пред Општинским судом у У. под бројем 1. Ов.бр. 178/01 од 12.2.2001.године бестеретно располагала непокретностима у корист сина З. Т., те да се након његове смрти није прихватила наслеђа.Код тако утврђеног чињеничног стања ствари Окружни суд налази да је првостепени суд правилно усвојио тужбени захтев којим је тражено да се утврди да правне радње Л. не производи правно дејство према тужиоцу у обиму који је потребан за испуњење његових потраживања. Ово из разлога што се према члану 186. Закона о облигационим односима обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете. Самим тим су неосновани наводи жалбе тужене којима се истиче да потраживање тужиоца у моменту предузимања правних радњи Л. није било доспело. У погледу испуњења осталих услова из члана 280. ст. 1. и 2. ЗОО, као и члана 281. истог закона, за усвајање тужбеног захтева првостепени суд је дао довољне разлоге које у свему прихвата и овај суд.