Врховни суд налази да се у ревизији тужиоца основно указује да је спорни однос између странака расправљен уз погрешну примену материјалног права и то непримењивањем одредбе члана 452. ЗОО.
На основу уговора о извршеној дистрибуцији филма и видео касете поменутог филма на извршне дистрибутере прешла је имовинска целина (компонента филма) између осталог и у виду убирања нето прихода од дистрибуције филма у целини.
Пошто је првотужени са којим је тужилац био у уговорном односу престао да постоји као правни субјект, дакле без правног следбеника и без имовине), код тужених је остао део који је припадао првотуженом али и део који је по уговору са првотуженим требало да припадне тужиоцу, сразмерно његовом учешћу у укупним трошковима филма.
Према тачки 5. уговора првотуженом је требало да припадне добит од 30% а у овом делу се налази и удео тужиоца према цитираном уговору.
Отуда су погрешно закључили привредни судови да странке нису ни у каквом правном односу.
Напротив странке са својим правима из уговора закљученим са продуцентом филма стоје у правном односу према делу (филму који је у државини тужених и који га искоришћавају а преко филма, као имовинске целине, налазе се у правном односу према свим повериоцима који имају потраживање из истог.
Према члану 452. ЗОО тужени дистрибутери би одговарали за дугове који се односе на имовинску компоненту играног филма односно процентуално на део такве целине и то до вредности њене активе".