Овај суд прихвата имплиците изражен став у образложењу првостепене пресуде да се губи право на раскид уговора због не испуњења (чл. 124. и 126. Закона о облигационим односима), уколико се уговор не раскида по самом закону (члан 125. ЗОО),ако изјава о раскиду није дата пре наступа застарелости права да се захтева испуњење уговора.Другачији став би омогућио изигравање принудних норми о застари потраживања. Раскид уговора једностраном изјавом, ако се не ради о фиксном року за испуњење обавезе, може да уследи само након што поверилац позове дужника да испуни своју обавезу, остављајући му зато, у правилу примерен накнадни рок за испуњење обавезе (чл. 126. 127. и 128. ЗОО-а). Када застари право да захтева испуњење принудним путем, што значи да не може ни да присиљава дужника на испуњење претњом да ће једнострано раскинути уговор. Како је дато по уговору, након што престане могућност његовог раскида због неиспуњења,примљено по ваљаном правном основу (уговор који није престао еx тунц), не може се тражити враћање датог, не само позивом на одредбе члана 132. став 2. ЗОО, већ ни по основу из члана 210. ЗОО.