Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Гж. 630/13
17.10.2013. године
НОВИ САД

У ИМЕ НАРОДА

Апелациони суд у Новом Саду у већу састављеном од судија Браниславе Апостоловић председника већа, Татјане Миљуш и Вере Кнежевић Мандић чланова већа, у парници тужиоца-противтуженог М. С. из W. – Ш., Б. ., чији су пуномоћници Д. Г. и М. Л. адвокати из Н. С., против туженог-противтужиоца В. М. из Н. С. ,... ........ .., чији је пуномоћник К. М. адвокат из Н. С., ради исплате по тужби и утврђења ништавости по противтужби, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Новом Саду П.138/2012 од 10.12.2012. године, у седници већа одржаној 17.10.2013. године, донео је

ПРЕСУДУ

ОДБИЈА се жалба тужиоца-противтуженог и ПОТВРЂУЈЕ се пресуда Вишег суда у Новом Саду П.138/2012 од 10.12.2012. године.

Образложење

Пресудом Вишег суда у Новом Саду П.138/2012 од 10.12.2012. године одбијен је тужбени захтев тужиоца-противтуженог (у даљем тексту тужиоца) којим је тражио да се обавеже тужени-противтужилац (у даљем тексту тужени) да тужиоцу због једностраног раскида уговора о улагању, исплати износ од 500.000,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу који прописује НБС на дан исплате са домицилном каматом Европске централне банке рачунајући од 19.01.2012. година, па до дана исплате као и да му надокнади трошкове парничног поступка. Усвојен је противтужбени захтев и утврђено је да је уговор о улагању закључен између парничних странака, оверен пред Основним судом у Новом Саду ........ године под Ов. 1 ...../...., ништав. Обавезан је тужилац да туженом исплати трошкове парничног поступка у износу од 435.750,00 динара.

Против ове пресуде жалбу је изјавио тужилац путем оба своја пуномоћника због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу одредбе чл. 386. ЗПП-а, па је нашао да жалба тужиоца није основана.

У току поступка нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 1. до 3,5,7. и 9. ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 12. ЗПП-а, на коју описно указује жалба тужиоца јер првостепена пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, имајући у виду да разлози изнети у образложењу пресуде нису противречни. Првостепени суд утврђује да су парничне странке у уговору констатовале да су пре потписивања уговор прочитале и разумеле и да исти представља њихову слободну вољу, ово утврђење констатовано је у складу са потписаним спорним уговором. Након овог првостепени суд констатује чињенице које су довеле до закључења и потписивања наведеног уговора, а то је да је тужени пре закључења спорног уговора изјавио да му нису јасне одредбе које се односе на уговорну казну и да му је речено да је то у уговор стављено само форме ради, да је уговор сачинио адвокат, а након чега је тужени потписао спорни уговор. Ове чињенице нису контрадикторне имајући у виду да се овим начином утврђује садржина спорног уговора, а затим и начин на који се дошло до потписивања такве садржине уговора због чега су супротни жалбени наводи тужиоца неосновани.

Према утврђеним чињеницама тужилац је лиценцирани менаџер Ф. од 2000. године. Тужени је професионални фудбалер и тренутно игра за ФК В. из Н. С. Између парничних странака закључен је уговор о менаџерским услугама ........ године који је ближе описан у првостепеној пресуди, а који није предмет овог спора. Дана ..... године тужилац као улагач и тужени као прималац улагања, закључили су Уговор о улагању, који је оверен пред Основним судом у Новом Саду дана .......... године, под бр. Ов. 1 ...../..... Наведеним уговором назначено је да странке претходно констатују да је прималац улагања играч клуба ФК В. из Н. С., те да овим уговором странке желе да регулишу своја права и обавезе за сво време важења тог уговора, а који важи 15 година, од дана потписивања тог уговора. Обавезе тужиоца регулисане су одредбом чл. 1. овог уговора на основу којих се он обавезује да примаоцу улагања приликом потписивања уговора исплати на руке износ од 3.000,00 евра, да сваког месеца од дана потписивања до јуна 2011. године исплаћује месечно износ од 300 евра, једном годишње да обезбеди о свом трошку адекватну спортску опрему и то по 4 пара копачки и 2 пара патика, за наступе у репрезентативним селекцијама Р. С. и то за сваки наступ у репрезентацији до 21 године исплати износ од 500 евра, за сваки наступ у „А“ селекцији Р. С. износ од 2.000 евра, за сваких 20 наступа у такмичарској сезони, сада за приви тим ФК В. или било који други прволигашки фудбалски тим у Р. С., све до одласка у иностранство, исплати износ од 2.000,00 евра. Наведене обавезе плаћања важе од дана потписивања тог уговора па све до потписивања првог професионалног уговора туженог са неким иностраним клубом. Тужени је потврдио да је даном потписивања тог уговора примио уговорени износ од 3.000,00 евра. Обавезе туженог из овог уговора регулисане су у чл. 2. где је наведено да се тужени обавезује да савесно испуњава своје дужности, сада према ФК В., Н. С., као према сваком наредном фудбалском клубу за који буде везан професионалним уговором и понаша се у складу са важећим правилима фудбалског клуба. Наведено је да тужени не може без изричите писмене сагласности тужиоца потписати нити један професионални уговор или акт везан за делатност професионалног фудбалера и сваки такав акт ће се сматрати ништавим. У чл. 2. ст. 3. наведеног уговора регулисано је да од дана потписивања првог професионалног уговора са иностраним клубом, па за сво време важења тог уговора, као и од свих примања која проистичу из овог уговорног односа, има обавезу исплатити улагачу износ од 8% нето износа оствареног од плате за текућу такмичарску сезону по завршетку сваке такмичарске сезоне. У чл. 3. ст. 1. одређено је да у случају једностраног раскида уговора од стране улагача, овде тужиоца, исти се обавезује да туженом једнократно, а све у року од 15 дана, исплати износ од 2.000,00 евра, док је у ставу 2. наведено да у случају једностраног раскида уговора од стране туженог, исти има обавезу улагачу, овде тужиоцу, на име уговорне казне исплатити једнократно износ од 500.000,00 евра или да у наредних 7 година од дана потписивања првог професионалног уговора са неким иностраним клубом, по завршетку сваке такмичарске сезоне улагачу исплати 12% нето оствареног износа од плата и премија, за текућу такмичарску сезону, а по завршетку текуће такмичарске сезоне. Одредбом чл. 6. предвиђено да се тај уговорни однос не може побијати по било ком основу и својим потписима странке потврђују да је исти одраз њихових слободних воља и жеља. Уговорне стране сагласно изјављују да су пре потписивања уговор прочитале, разумеле и да исти представља њихову слободну вољу. Потписивању наведеног уговора су претходили преговори које је у име тужиоца водио В.М., који је разговарао са родитељима туженог и туженим, којима је рекао да је потребно да се закључи уговор према коме би тужилац имао одређене обавезе у смислу вођења бриге о каријери туженог и о његовој финансијској ситуацији, а којом приликом није било речи о дужини трајања таквог уговора. Након што је тужени прочитао овај уговор изјавио је да му нису јасне одредбе које се односе на уговорну казну услед једностраног раскида уговора, због великог износа који је наведен, али му је речено да је то наведено само форме ради, да је уговор сачинио адвокат, након чега је потписао и оверио са тужиоцем наведени уговор. Тужилац садржину одредбе која се односи на висину уговорне казне тужилац објашњава да по основу улагања у овде туженог преузима финансијски ризик у смислу да ли ће исти престати да игра фудбал, да ли ће икада закључити уговор са неким страним клубом, услед чега тужилац неће имати никакву финансијску корист из таквог уговора. Тужилац је туженом исплатио износ од 3.000 евра приликом закључења уговора, исплаћивао му је месечно износ од 300 евра од ....... до јуна ..... године а све у складу са наведеним уговором, исплатио му је бонусе од по 500 евра 14.03.2011. године и 19.09.2011. године за учешће у репрезентацији за фудбалере испод 21 године и обезбедио му 4 пара копачки у наведеном периоду. Након јуна .... године тужилац је престао да плаћа месечне износе од 300 евра, није долазио на утакмице у којима је играо тужени у Ш., на основу чега је тужени стекао утисак да тужилац занемарује њега и његову каријеру. Обраћао се В. М. и изнео му своје утиске који му је рекао да је тужилац престао да му плаћа месечне износе од 300 евра јер је исти по уговору био у обавези да ово чини до јуна 2011. године. Тужени се обратио тужиоцу дописом од ........ године и обавестио га је да једнострано раскида наведени уговор о улагању. У наведеном допису навео је да је схватио да је закључио уговор чије одредбе не штите његова права и правне интересе, а још мање његове економске интересе. Навео је да је оно што је сматрао поверењем на крају испало његово недовољно искуство, лакомисленост и завист, услед чега је тужени доведен у заблуду и да је од стране тужиоца злоупотребљено његово поверење због чега је једнострано раскинуо наведени уговор о улагању. Након овог тужени није закључио нови уговор са другим менаџером, нити је исплатио тужиоцу део износа од суме од 500.000,00 евра на који је означена уговорна казна. Тужени није променио фудбалски клуб.

На основу овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно применио материјално право приликом доношења одлуке о тужбеном и противтужбеном захтеву.

Одредбом чл. 12. и 15. Закона о облигационим односима прописно је да су стране у заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа дужне да се придржавају начела савесности и поштења. У заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања. Законом о облигационим односима предвиђена су два основна принципа облигационог права а то су начело аутономије воље и начело савесности и поштења. Начело савесности и поштења се супротставља начелу аутономије воље и оно је у закону постављено императивно, јер је прописано да су стране дужне да се придржавају овог начела. Наведена дужност обухвата период пре заснивања облигационог односа, за време трајања и период након остваривања права и обавеза из тих односа. Оно обавезује обе уговорне стране. Ово начело простире се кроз цео Закон о облигационим односима и из овог начела деривира и начело једнаке вредности узајамних давања. Двострани уговори се заснивају са идејом размене, односно разлог, основ, кауза чинидбе једне стране је противчинидба друге стране. Из наведеног разлога полази претпоставка да у заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања, односно да између престација обе уговорне стране мора постојати еквивалнеција узајамних давања. Еквивалентност представља објективну сразмеру између добара и испољава се у новчаном еквиваленту на чије формирање утичу различити фактори. Еквиваленција у узајамним престацијама не представља просту разлику у тржишној цени она се третира као очигледна несразмера у узајамним престацијама и тек као таква постаје супротна цитираној императивној одредби. Парничне странке су закључиле два уговора, првим уговором тужилац је као лиценцирани менаџер Ф.-е закључио са туженим као професионалним фудбалером уговор о менаџерским услугама. Након закључења овог уговора тужилац је као физичко лице са туженим закључио уговор о Улагању на основу кога је тужилац уложио своја новчана средства у замену за проценат од зараде туженог након потписивања уговора са неким од иностраних клубова. Након потписивања уговора тужилац је туженом исплатио износ од 3.000,00 евра, исплаћивао му је месечне износе од 300,00 евра од ....... године до јуна ..... године и исплатио му је бонусе од по 500,00 евра 14.03.2011. године и 19.09.2011. године за учешће у репрезентацији за фудбалере испод 21. године и у овом периоду му је обезбедио 4 пара копачки, а све у складу са уговором о улагању. Након јуна ..... године тужилац је, у складу са уговором, престао да исплаћује месечне износе накнаде. Тужилац није долазио на утакмице у којима је тужени играо у Ш. и по мишљењу туженог губио је интересовање за његову каријеру. По оцени другостепеног суда спорни уговор о улагању је неименовани уговор, теретни, двострано обавезни уговор у коме је циљ закључења овог уговора код обе уговорне стране стицање одређених новчаних средстава. Интерес примаоца улагања у спорном уговору је да се финансијски обезбеди у периоду до закључења професионалног уговора са клубом из иностранства и да му давалац улагања помогне при изградњи његове каријере. Са друге стране давалац улагања стиче право на одређени проценат од зараде примаоца улагања након закључења професионалног уговора са иностраним клубом. На основу наведеног улагач треба да се стара о примаоцу улагања и да води рачуна о његовој професионалној каријери што представља и један од циљева закључења уговора на страни туженог. У конкретном случају тужилац је након закључења уговора водио рачуна и испуњавао своје уговорне обавезе исплатом уговорених новчаних средстава туженом. Међутим, тужилац је временом губио интересовање за каријеру туженог и није ни долази на утакмице које је тужени играо у Ш.. Према оцени другостепеног суда овакво понашање улагача након закључења спорног уговора није у складу са начелом савесности и поштења, прописаног императивном одредбом чл.12. ЗОО-а, јер је тужилац након закључења уговора занемаривао туженог и није посвећивао потребну пажњу његовој каријери, а што је био један од разлога зашто је тужени закључио овакав уговор са њим. С обзиром на наведено тужилац је приликом извршења спорног уговора о улагању поступао супротно наведеном начелу савесности и поштења.

Имајући у виду наведено апелациони суд налази да је закључењем оваквог уговора нарушена и еквиваленција узајамних давања. Ово је нарочито изражено у одредбама о уговорној казни на основу које тужилац наведени уговор може једнострано да раскине уз обавезу исплате 2.000,00 евра, док је у случају једностраног раскида тужени дужан да тужиоцу накнади износ од 500.000,00 евра, а што вишеструко, више десетина пута, премашује очекивано улагање тужиоца. Наведено нарочито имајући у виду да је он од закључења па до раскида уговора уложио износ од укупно 6.700,00 евра у каријеру туженог (исплатама од 2.700,00 евра месечним износима од 300,00 евра, исплатом износа од 3.000,00 евра приликом закључења и укупно 1.000,00 евра на име бонуса за наступ у репрезентацији), а да на основу уговора очекује, након потписивања уговора туженог са иностраним клубом, приход од 8% нето износа оствареног од плате туженог оствареног за текућу такмичарску сезону по завршетку сваке сезоне за све време трајања тог уговора закљученог на 15 година. С обзиром да уговори које потписују професионални играчи фудбала прелазе десетине па и стотине хиљада евра очигледна је несразмера између учињеног улагања тужиоца и његовог очекиваног прихода. Због наведеног другостепени суд налази да је спорним уговором повређено и начело еквиваленције узајамних давања у облигационим односима прописаним одредбом чл.15. ЗОО-а, а која одредба је императивног карактера.

Одредбом чл. 103. Закона о облигационим односима прописано је да уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав је ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго. Да би један облигациони уговор производио правна дејства потребно је да се испуне услови који се захтевају законом за његов настанак. Уколико у моменту закључења уговора недостаје један од услова потребних за његову пуноважност такав уговор не производи правно дејство. Цитираном законском одредбом прописано је да уговор који је у супротности са принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима не производи правно дејство. С обзиром да је санкција ништавости уговора средство помоћу којег се спречава дејство оваквих уговора прописана је најстрожа грађанскоправна санкција и она подразумева да ови уговори не производе правно дејство ретроактивно (еx тунц), односно сматра се да уговор са оваквом садржином није ни настао. Имајући у виду да је наведени уговор о улагању закључен ....... године супротан императивним одредбама чл. 12. и 15. Закона о облигационим односима то се има сматрати да овакав уговор не производи правно дејство јер је он ништав у складу са цитираном одредбом Закона па како се има сматрати да он није ни настао тужилац не може на основу овог уговора ни тражити исплату уговорне казне. Тужилац има права да у складу са одредбом чл. 104. ЗОО-а тражи враћање датог на основу овог уговора, али овакав захтев тужилац у току парнице није поставио.

Имајући у виду наведено правилно је првостепени суд применио материјално право када је усвојио противтужбени захтев туженог и утврдио да је спорни уговор о улагању ништав услед чега је неосновано и потраживање тужиоца за исплату утуженог износа засновано на одредби чл. 3. наведеног уговора јер се има сматрати да услед ништавости спорног уговора овај правни однос није ни настао те не постоји ни основ тужиоца за исплату утуженог износа. С обзиром да је утврђена ништавост спорног уговора то није од утицаја чињеница да је тужени претходно раскинуо овај уговор имајући у виду наведене правне последице ништавости те се тужилац не може ни позивати на спорну одредбу о уговорној казни због чега је правилно првостепени суд одбио његов тужбени захтев.

Неосновано жалба тужиоца указује да се наведена одредба о уговорној казни предвиђена у чл. 3. спорног уговора о улагању требала протумачити као одустаница у случају једностраног раскида уговора. Законом о облигационим односима, чл. 82. закона, предвиђена је могућност да се споразумом уговорних страна може овластити једна или свака страна да одустане од уговора давањем одустанице. На основу наведеног одустаница се састоји у овлашћењу једне или обеју уговорних страна да одустане од уговора плаћањем одређеном новчаног износа другој уговорној страни. Када се исплати одустаница уговор се раскида и не може да се тражи његово извршење. Приликом закључења уговора уговорне стране морају изричито да уговоре одустаницу у случају да једна страна жели да одустане од закљученог уговора. Одустаница се не може претпоставити нити се могу прихватити наводи тужиоца да је спорном одредбом намера уговорних страна била да се уговори одустаница у случају једностраног раскида уговора. Уговорна страна у чију корист је установљена одустаница не мора једнострано да раскида уговор како би се ослободила уговорне обавезе већ се самом изјавом о одустајању од уговора и плаћањем уговореног износа она може ослободити од преузетих обавеза. С обзиром да је одредба из чл. 3. спорног уговора предвидела да се само у случају једностраног раскида уговора примењују одредбе о уговорној казни то се не може прихватити да овако израженом вољом уговорних страна оне желе да уговоре одустаницу.

Суд је ценио и остале жалбене наводе па је нашао да они нису од значаја јер не утичу на правилност и законитост првостепене пресуде због чега их није посебно образлагао.

Правилно је првостепени суд применио одредбе чл. 153. и 154. ЗПП-а приликом доношења одлуке о трошковима првостепеног поступка.

Имајући у виду наведено апелациони суд је применом одредаба чл. 390. ЗПП-а, жалбу тужиоца одбио и побијану пресуду потврдио као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-судија,
Бранислава Апостоловић,с.р.
Зто:

Напомена:
Рев 27/2014 од 3.12.2014.године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 630/13.