Неосновано се истиче и повреда кривичног закона.
Из утврђеног чињеничног стања, које ни жалба тужиоца не оспорава у односу на кривично дело из члана 237. КЗСр, несумњиво се види да је до ангажовања оптуженог као браниоца М.Ј. пред Војним судом у Загребу дошло сасвим случајно, стицајем околности, а не због тога што би оптужени испољио жељу или тежњу да те радње понавља за награду.
Ни једна једина чињеница нити околност не указује на то да се оптужени и раније за награду бавио пружањем правне помоћи (неовлашћено), а нити да је показао жељу или спремност да се и убудуће неовлашћено за награду бави пружањем правне помоћи.
Само под овим условима могло би се прихватити тврђење тужиочево да је и једна једина радња пружања правне помоћи неовлашћено и за награду довољна за постојање овог кривичног дела.
Пошто тога нема, нема ни битног обележја овог кривичног дела-бављење неовлашћено и за награду пружањем правне помоћи.
Треба при том, имати у виду да је ово кривично дело из члана 237. КЗСр такозвано колективно кривично дело, дело које се врши у виду занимања, понављањем више радњи извршења, или бар једне, али с додатним елементима у већ реченом смислу.
То значи да ако тога нема, не може бити ни речи о кривичном делу надриписарства из члана 237. КЗСр.
Стога је суд првог степена правилно и у складу са законом поступио кад у радњама оптуженог није обележје овог кривичног дела и када га је основом члана 350. 1 ЗКП ослободио од оптужбе.
За такав свој став суд првог степена је изнео у свему ваљане разлоге које и овај суд прихвата.