Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник В ећа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Х . из Теригала, КомонвелтАустралија, Р. Х , И . Х . и М . Б, свих из Прибоја, Џ . К . из Пљеваља, Црна Гора, Х. К . из села Кукуровић и И . Б . и Ис . Б , обојице из Ротердама, Краљевина Холандија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 8. јуна 2 017. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба М. Х, Р . Х, И . Х, М . Б, Џ . К, Х . К, И . Б . и Ис . Б . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2561/15 од 30. септембра 201 4. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. М. Х . из Теригала, Комонвелт Аустралија, Р. Х , И . Х . и М . Б, сви из Прибоја, Џ . К . из Пљеваља, Црна Гора, Х . К . из села Кукуровића и И . Б . и Ис . Б, обојица из Ротердама, Краљевина Холандија , изјавили су Уставном суду, 22. јануара 201 5. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2561/15 од 30. септембра 2014. године, због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење, на накнаду штете, на једнаку заштиту права, на правно средство и на имовину, утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 35. став 2, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

Подносиоци уставне жалбе навод е да су поднели тужбу против Републике Србије – Министарства одбране, ради накнаде материјалне штете због уништених породичних стамбених зграда током 1993. године , али да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован њихове тужбене захтев е, због застарелости потраживања накнаде штете, произвољно закључујући да, у конкретном случају , нема места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима. Предложили су да Уставни суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Вишег суда у Београду (у даљем тексту: Виши суд) П. 1142/10 од 5. марта 2015. године одбијен је тужбени захтев тужилаца , овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се обавеже тужена Република Србија – Министарство одбране да сваком од тужилаца на име уништених породичних стамбених зграда исплати износе ближе наведене у ставу првом изреке, са припадајућом затезном каматом; ставом другим изреке обавезани су тужиоци да туженој надокнаде трошкове парничног поступка, а ставом трећим изреке одбијен је предлог тужилаца за ослобађање од плаћања судских такси.

Поступајући по жалби тужилаца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 2561/15 од 30. септембра 2014. године, којом је жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду Вишег суда у Београду П. 1142/10 од 5. марта 2015. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да су тужиоци власници непокретности у селу Кукуровићи ближе описаних у реферату тужбе, које су уништене 18. фебруара 1993. године, када је извршен пешадијски и минобацачки напад на село Кукуровићи; да су становници Кукуровића након овог напада напустили село ; да је 11. априла 1993. године спаљено још осам кућа са помоћним објектима; да је поводом тог догађаја Фонд за хуманитарно право из Београда поднео Окружном јавном тужилаштву у Ужицу кривичну пријаву против више НН починилаца припадника редовног састава Војске Југославије, због кривичног дела тешко убиство из ниских побуда као и кривичног дела изазивања националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости; да је Окружно јавно тужилаштво у Ужицу својим дописом Ктр. 342 /06 од 27. октобра 2006. године обавестило подносиоца пријаве да је кривичну пријаву поводом догађаја у селу Кукуровићи проследило на надлежност Тужилаштву за ратне злочине ; да из дописа тужилаштва за ратне злочине Ктрн. 2/04 од 9. јула 2012. године произлази да је у току преткривични поступак у вези са догађајем у селу Кукуровићи од 18. фебруара 1993. године; да је првостепени суд одлучујући о истакнутом приговору застарелости потраживања накнаде штете, имао у виду да се предметни догађај којим је проузрокована штета десио 1993. године, да су тужиоци сазнали за претрпљену штету непосредно након самог догађаја, те како су тужбу поднели 2007. године, нашао да је приговор застарелости потраживања накнаде штете основан у смислу члана 376. Закона о облигационим односима , јер је протекао рок од три године од када су тужиоци сазнали за штету, као и рок од пет година од када је штета настала, налазећи при том да нема места примени члана 377. став 1 . Закона о облигационим односима. Даље је наведено: да је н а потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно првостепени суд применио материјално право, и то одредбу члана 376. Закона о облигационим односима, када је нашао да је потраживање тужилаца застарело, дајући за своју одлуку јасне и образложене разлоге; да је одредбама члана 376 . Закона о облигационим односима прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од дана када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од када је штета настала; да како је штетни догађај наступио 18. фебруара 1993. године, а тужба поднета 10. јула 2007. године, то је потраживање тужилаца застарело; да су неосновани наводи жалбе о погрешној примени материјалног права у погледу оцене приговора застарелости; да према одредби члана 377. став 1 . Закона о облигационим односима, када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења, а ставом 2. истог члана прописано је да прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; да се под одговорним лицем не подразумева само учинилац кривичног дела, већ и лице које одговара за штету која је учињена кривичним делом, али само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; да, у конкретном случају , поводом догађаја у селу Кукуровићи из 1993. године није правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим; да с обзиром на то да појам кривичног дела које у себи садржи кривичну одговорност учиниоца, утврђење постојања дела без истовременог задирања у питање кривичне одговорности (виности и урачунљивости) није могуће, а сходно презумпцији невиности из члана 4 . став 3. Устава, то примени члана 377 . Закона о облигационим односима има места само у ситуацији када је постојање кривичног дела утврђено у кривичном поступку; да како не прекидају застарелост радње које нису уперене према одређеном окривљеном већ према НН лицу, то су неосновани и наводи жалбе да је, у конкретном случају , наступио прекид застаревања кривичног гоњења с обзиром на то да су предузете радње од стране истражног судије односно тужилаштва за ратне злочине.

4. Одредбама Устава, на чије се повред е позива ју подноси оци уставне жалбе, утврђено је: да су п ред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).

5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују на повреду права на правично суђење, Уставни суд је указује да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснивају на чињеници да је поступајући другостепени суд требало да примени привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела.

Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да су подносиоци уставне жалбе током предметног парничног поступка истицали да, у конкретном случају, треба применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО. Према мишљењу подносилаца уставне жалбе, поступајући судови требало је да узму у обзир овај привилеговани рок застарелости без обзира на чињеницу што није ни вођен кривични поступак против штетника, а у коме се, поред осталог, утврђује постојање кривичног дела. С тим у вези, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗОО, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. ЗОО. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да се спорни догађај и деси ли током 199 3. године, када су подносиоци уставне жалбе и сазнали за штету, а да су они поднели тужбу тек 200 7. године, Уставни суд сматра да је Апелациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су застарела потраживања подносилаца на име накнаде материјалне штете, у смислу одредаба члана 376. ЗОО.

Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да је требало да се парнични судови у конкретном случају ставе у улогу кривичног суда и утврде да ли је штета причињена извршењем кривичног дела. У том контексту, Уставни суд напомиње да је парнични суд изузетно, ако постоје процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може да постоји и када је кривични поступак изостао. Ипак, Уставни суд наглашава да се овај изузетак не може применити у случају када се кривични поступак, објективно гледано, мо же покренути и водити против учиниоца или учинилаца кривичног дела, као што је реч о конкретном случају.

Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава (Уставни суд је сличан став изразио у више својих одлука, видети нпр. Одлуку Уж-3994/2012 од 5. марта 2015. године и Одлуку Уж-7549/2014 од 16. маја 2016. године и др.).

У погледу навода подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом повређено право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права изводе из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.

Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.

6. Што се тиче навода везаних за повреду права на једнаку заштиту права, а у којима је истакнуто да су судови у парницама по тужбама припадника бивше Југословенске Народне Армије, вођеним ради накнаде тзв. ратне штете применили привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, Уставни суд указује да је у тим случајевима примењиван привилеговани рок застарелости управо из разлога што је у таквим случајевима било немогуће водити кривични поступак против непосредних штетника због извршења кривичног дела оружана побуна, јер су та лица била недоступна органима кривичног гоњења . Дакле, Уставни суд оцењује да није дошло до повреде права из члана 36. став 1. Устава, јер се означени наводи подносилаца заснивају на погрешној перцепцији постојања чињеничног и правног идентитета између предметног парничног поступка и парница вођених ради накнаде тзв. ратне штете .

Такође, Уставни суд налази да се ни наводи о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, коју подносиоци уставне жалбе, у суштини, виде у „одсуству ефикасне судске процедуре у којој би им био омогућено да утврде одговорност припадника државних органа за штету која им је причињена“, не исказују као уставноправно прихватљиви, посебно имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе имали могућност да у законом прописаним роковима покрену парничне поступке ради накнаде материјалне штете, али су они то учинили тек 14 година након настанка штете, и истека тих рок ова.

Што се тиче истакнуте повреде права на имовину, зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава, Уставни суд констатује да повреда имовинских права која неспорно спадају у домен грађанских права првенствено треба да буде сагледана у односу на гаранције из члана 32. став 1. Устава, па и у оним случајевима када је једна од странака држава. Имајући у виду да је Уставни суд оценио да нису прихватљиви наводи подносилаца томе да им је оспореном пресудом повређено право на правично суђење, не постоје ни уставноправни разлози који би били основ за тврдњу да је дошло до повреде права на имовину.

Коначно, у вези са навод ном повредом начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела увек акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слобода, за коју у конкретном случају, Уставни суд није нашао да има основа.

На основу изнетог, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.

7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.