Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тач ка 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. априла 2013. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Одбацуј у се иницијатив е за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 4, члана 5. став 3, чл. 6. и 8, члана 14. став 2, чл. 15, 22. и 27, члана 29. с тав 1, члана 30. став 2, члана 31. и члана 62. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11).
2. Одбацују се иницијатив е за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба чл. 1, 2, 10. и 14, чл. 18. до 20, члана 28, чл. 30. до 32, чл. 35. до 37 . и члана 67. Закона из тачке 1. и иницијатив е за покретање поступка за оцену уставности Закона из тачке 1. у целини.
3. Обуставља се поступак за оцену уставности Закона (у целини) из тачке 1.

Образложење

Уставном суду је поднето више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба чл. 1, 2. и 4, члана 5. став 3, чл. 6. и 8, 10, 14 . и 15, чл. 18. до 20, 22, чл. 27. и 28, члана 29. став 1, чл. 30. до 32, чл. 35. до 37. и члана 67. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11).
У једној од иницијатива, подносилац сматра да су наведене оспорене одредбе Закона (осим одредбе члана 29. став 1. Закона, која није оспорена овом иницијативом), несагласне са одредбама чл. 20, 21, 36, 58. и 59. Устава Републике Србије и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. У иницијативи се наводи: да члан 1. Закона није у сагласности са Уставом, јер се, „обзиром на услове, начин и поступак враћања имовине врши дискриминација оштећених“, а „оштећенима се не јемчи једнака заштита права“ ; да у члану 2. Закона „нису наведене одређене групе оштећених којима је имовина после ослобођења одузета без икакве писмене одлуке"; да члан 4. Закона, такође, није сагласан са чланом 21. Устава, „пошто вредност имовине која се враћа у натуралном облику и обештећење испод тржишне вредности нису иста ствар“; да члан 5. Закона одређује ко нема право на враћање имовине, што је супротно члану 59. Устава којим се јемчи право наслеђивања, као и члану 21. Устава, према коме су пред законом сви једнаки и по коме је забрањена дискриминација по било ком основу; да члан 6. Закона, када се ради о конфис кованој имовини одређује услов да је бивши власник рехабилитован, што је несагласно са одредбама чл. 21. и 58. Устава; да члан 8. Закона одређује начело приоритета враћања у натуралном облику, а самим тим ствара се неједнакост пред законом, јер се једнима враћа „иста одузета имовина, а другима даје право на обештећење које по овом закону није тржишна вредност "; да члан 10. Закона штити стицаоца имовине, а ранијем се власнику имовина не враћа, па иницијатор сматра да „ранији власник мора да добије своју имовину у складу са чланом 59. Устава, осим ако се ради о јавном интересу утврђеном на основу закона , а у том случају ако је одузета имовина плаћена по тржишној или вишој цени од тржишне“; да члан 14. Закона није сагласан са одредбама чл. 20, 21. и 58. Устава и да га треба брисати; да члан 15. Закона „врши дискриминацију оних којима се имовина не враћа или се делимично плаћа у односу на оне којима се имовина у целости враћа“; да члан 18. Закона одређује непокретности које се не враћа ју бившем власнику, према критеријуму намене или статус а објекта, а иницијатор сматра да то може да буде само јавни интерес утврђен на основу закона, сагласно члану 58. Устава; да чл. 19. и 20. Закона не јемче право својине ранијег власника, већ се омогућава обвезнику враћања имовине и закупцу да наставе са коришћењем непокретности која је предмет враћања; да одредбе чл. 22. и 27. Закона одређују које се земљиште и стамбене зграде не враћа ју бившим власницима, што није у складу са одредбом члана 58. Устава; у односу на чл ан 28. Закона, иницијатор сматра да пословни објекти треба да се врате ранијем власнику без изузетака; у односу на одредбе чл. 30. до 32. Закона, иницијатор је мишљења да накнада за одузето право својине не може бити мања од тржишне; да члан 32. говори о вредности непокретности, „што није уставна категорија, већ се ради о измишљеној вредности непокретности "; у односу на члан 35. Закона иницијатор је мишљења да "обвезнице по којима тек за 15 година треба да буде исплаћен неки неодређени износ ... нису противредност имовине која је одузета" ; у односу на одредбе чл. 36. и 37. Закона, иницијатор наводи да Уставом није предвиђено да се даје аконтација обештећења, те да „очигледно не постоји јавни интерес утврђен законом да се имовина делимично плати“; да члан 62. став 3. Закона , који утврђује право прече куповине Републике Србије , аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе приликом првог отуђења, ограничава право својине без утврђеног јавног интереса , те "да ранији власник има право да имовину прода коме он жели"; да члан 67. Закона, који прописује да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије'', није у сагласности са чланом 36. Устава, јер су “оштећени у неједнаком положају како у вези враћања имовине, тако и у вези тренутка када се имовина враћа”.
У другој иницијативи оспорене су одредбе члана 14. став 2, члана 29. став 1, члана 30. став 2. и члана 31. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, јер ограничавају висину обештећења за одузету имовину, односно изузимају од враћања и обештећења одређене покретне ствари, па су, по мишљењу иницијатора, несагласне са одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 35. ст. 1. и 2. и члана 5 8. ст. 1. и 2. Устава, а оспореним Законом "поништавају се морална постигнућа" Закона о рехабилитицацији. У једној од иницијатива захтева се оцена уставности оспореног Закона у целини, с тим што иницијатор не наводи одредбе Устава, са којима су, по његовом мишљењу, оспорене одредбе Закона несагласне, већ предлаже Влади и Народној скупштини доношење измена и допуна оспореног Закона. Једном иницијативом, такође, био је оспорен Закон у целини, од које је иницијатор у току поступка пред Уставним судом одустао . У једној од иницијатива износе се примедбе, сугестије и предлози у погледу питања која је требало регулисати овим законом.
Иницијатива за оцену уставности и сагласн ости са потврђеним међународним уговорима, којом су оспорене одредабе чл. 1, 2. и 4, члана 5. став 3, чл. 6, 8, 10, 14. и 15, чл. 18. до 20, чл. 22, 27. и 28, чл. 30. до 32, чл. 35. до 37. и члана 67. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу достављена је Народној скупштини на мишљење 6. јуна 2012. године. Мишљење Народне скупштине није достављено у остављеном року, а ни по његовом истеку. Стога је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду ("Службенки гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) , поступак настављен.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореним одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) прописано: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине) и да се закон примењује и на враћање имовине чије је одузимање последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије (члан 1.), да се право на враћање имовине по одредбама овог закона може остварити за имовину одузету применом прописа наведених у члану 2; да се имовина враћа у натуралном облику или се даје обештећење у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу, у складу са овим законом (члан 4.); да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора, физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, који су и без постојања међународног уговора, обештећени или им је право на враћање имовине признато правом стране државе, те лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата, као ни његови наследници ( члан 5. став 3.); да се одредбе овог закона примењују и на имовину која је конфискована после 9. марта 1945. године, под условом да је бивши власник рехабилитован до дана ступања на снагу овог закона, или буде рехабилитован на основу захтева за рехабилитацију из члана 42. став 6. овог закона, у складу са посебним законом, да бивши власник има право на враћање имовине, односно обештећење, у складу са овим законом за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. фебруара 1968. године, ако бившем власнику на име накнаде за експроприсану имовину није уступљена друга непокретност у својину, станарско право или други облик најшире правне власти, да бивши власник нема право на враћање имовине, односно обештећење, у складу са овим законом за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали после 15. фебруара 1968. године, за коју је одређена накнада у новцу или другим стварима или правима (члан 6.);
да се одузета имовина враћа бившем власнику у својину и државину, а ако то према овом закону није могуће, бивши власник има право на обештећење, да ће се, ако враћање државине на одузетој непокретности није одмах могуће, бившем власнику вратити својина на одузетој ствари, а са лицем које је држалац у време ступања на снагу овог закона, успоставиће се закупни однос под тржишним условима, ако овим законом није друкчије уређено (члан 8.); да стицалац имовине који је, након подржављења имовине, у складу са законом, стекао право својине, остаје власник и држалац ствари, и његова стечена права не смеју бити повређена (члан 10.); да се накнада која је на основу прописа из члана 2. овог закона исплаћена у новцу или хартијама од вредности бившем власнику, не узима у обзир при утврђивању права на враћање имовине, односно обештећење и да се не може захтевати враћање плодова, нити накнада штете по основу изгубљене добити због немогућности коришћења, односно управљања подржављеном имовином, као и по основу њеног одржавања у периоду од дана подржављења до враћања имовине (члан 14.); да се овим законом враћају непокретне и покретне ствари у јавној својини Републике Србије, аутономне покрајине односно јединице локалне самоуправе, у државној, друштвеној и задружној својини, осим ствари у својини задругара и друштвеној и задружној својини које је ималац стекао уз накнаду, да су предмет враћања подржављене непокретности - грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије и други објекти који постоје на да н ступања на снагу овог закона, да су предмет враћања подржављене покретне ствари уписане у јавни регистар, као и друге покретне ствари које према прописима о културним добрима представљају културна добра и културна добра од великог и изузетног значаја, а која постоје на дан ступања на снагу овог закона (члан 15.); да се не враћа право својине на непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона имају следећу намену, односно статус - 1) непокретности које су по Уставу и закону искључиво у јавној својини, 2) службене зграде и пословне просторије које служе за обављање законом утврђене надлежности државних органа, органа аутономне покрајине, органа јединице локалне самоуправе и органа месне самоуправе, 3) непокретности које служе за обављање делатности установа из области здравства, васпитања и образовања, културе и науке или других установа, као јавних служби, основаних од стране носилаца јавне својине, а чијим би враћањем био битно ометен рад и функционисање тих служби, 4) непокретности које су неодвојиви саставни део мрежа, објеката, уређаја или других средстава која служе за обављање претежне делатности јавних предузећа, друштава капитала основаних од стране носилаца јавне својине, као и њихових зависних друштава, из области енергетике, телекомуникација, саобраћаја, водопривреде и комуналних делатности, 5) непокретности чије би враћање битно нарушило економску, односно технолошку одрживост и функционалност у обављању претежне делатности субјекта приватизације који није приватизован, као и субјекта који се продаје у поступку стечаја као правно лице а у чијој се имовини налазе, 6) непокретности које су намењене за репрезентативне потребе Народне скупштине, председника Републике и Владе, 7) непокретности у власништву Републике Србије намењене за смештај страних дипломатско-конзуларних представништава, војних и трговинских представништава и представника при дипломатско-конзуларним представништвима, 8) Дворски комплекс на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом, као и друга непокретна културна добра од изузетног значаја у државној својини, 9) непокретна имовина која је продата, односно стечена у поступку приватизације као имовина или капитал субјеката приватизације, у складу са законом којим се уређује приватизација, 10) непокретности које су продате у поступку стечаја над предузећима у већинској друштвеној, односно државној својини, као и непокретности које представљају имовину стечајних дужника у већинској друштвеној, односно државној својини која су као правна лица продати у поступку стечаја, 11) у другим случајевима утврђеним овим законом, да се не враћају подржављена предузећа (члан 18.); да обвезник враћања имовине има право да и након доношења решења о враћању непокретности, као закупац користи предметну непокретност за своју делатност, у периоду који је неопходан за прилагођавање његовог пословања, а у складу са чланом 20. ст. 1. и 2. овог закона, да се права и обавезе између бившег власника и обвезника за то време уређују уговором, да у случају да се уговор не закључи у року од три месеца од дана извршности решења о враћању имовине, свака страна може захтевати да суд с војом одлуком уреди њихов однос (члан 19.); да закупац непокретности која је предмет враћања има право да користи непокретност за обављање своје делатности, али не дуже од три године од извршности решења о враћању имовине, с тим што се бивши власник и обвезник могу и друкчије споразумети, да изузетно, за вишегодишње засаде и винограде, закупац пољопривредног земљишта или лице које, до доношења решења о враћању имовине бившем власнику, а најкасније у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона, закључи уговор о закупу пољопривредног земљишта на основу права пречег закупа, има право да користи пољопривредно земљиште до 20 година за вишегодишње засаде, односно до 40 година за винограде, да у року из ст. 1. и 2. овог члана бивши власник који је ступио на место закуподавца, има право на закупнину, али не може једнострано мењати висину закупнине и друге одре дбе затеченог уговора о закупу, да уговор о закупу закључен са намером да се осујети остварење права бившег власника не производи правно дејство (члан 20.); да предмет враћања, у смислу овог закона, јесте грађевинско земљиште у јавној својини Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, као и грађевинско земљиште у државној, друштвеној односно задружној својини ( члан 22. у ставу 1.), а у ст. 2. до 7. овог члана Закона одређује се грађевинско земљиште које се не враћа (члан 22.) ; да се бившим власницима враћају стамбене зграде, куће, станови, гараже и други пратећи објекти одузети применом п рописа из члана 2. овог закона, да се изузетно од става 1. овог члана, не враћају стамбене зграде и куће на којима је, у случају заснивања етажне својине, у складу са законом, престало да постоји право својине на згради, односно кући, да се стамбене зграде, куће и станови на којима постоји законом заштићено станарско право, враћају у својину бившем власнику, који од дана извршности решења о враћању постаје закуподавац заштићеном станару, под условима утврђеним зако ном којим се уређује становање (члан 27.); да се пословни објекти и пословне просторије враћају бившем власнику у својину и државину, изузев ако су уложени у капитал подржављеног предузећа ради стицања удела, односно акција, да се п ословни објекти и пословне просторије из става 1. овог члана, дате у закуп било које врсте или сродан однос враћају бившем власнику у својину у складу са овим законом, а по истеку три године од дана извршности решења о враћању имовине и у државину, ако се бивши власник и з акупац другачије не споразумеју, да у периоду од стицања својине до ступања у посед бившег власника, закупац ступа у правни однос са њим по уговору који је за кључио са претходним власником (члан 28.); да се враћају у својину и државину постојеће подржављене покретне ствари из члана 15. став 3. овог закона (члан 29. став 1.); да се обештећење врши у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу за исплату аконтације обештећења, да укупан износ обештећења из става 1. овог члана не сме да угрози макроекономску стабилност и привредни раст Републике Србије, те се за ове намене опредељује износ од две милијарде евра, увећан за збир припадајућих камата за све кориснике обештећења, обрачунатих по каматној стопи од 2% годишње, за период од 1. јануара 2015. године до рокова доспећа утврђених овим законом (члан 30.); да се износ обештећења утврђује у еврима, тако што се основица обештећења помножи коефицијентом који се добија када се стави у однос износ од две милијарде евра и износ укупног збира основица обештећења утврђених решењима о праву на обештећење увећаног за процену неутврђених основица из става 5. овог члана и да се коефицијент изражава са две децимале, да ће Влада, ради спровођења одредаба члана 30. овог закона, на предлог министарства надлежног за послове финансија, утврдити коефицијент из става 1. овог члана, у року од три године од дана објављивања јавног позива из члана 42. став 1. овог закона, да се по одредбама овог закона може остварити укупно обештећење по основу одузете имовине једног бившег власника, по свим основима из члана 1. овог закона, које, у општем интересу, не може прећи износ од 500.000 евра, да у случају кад један законски наследник по одредбама овог закона остварује право по основу одузете имовине од више бивших власника, обештећење том наследнику по основу свих бивших власника, у оквиру њиховог законског максимума, у општем интересу, не може прећи износ од 500.000 евра, да ако у року од три године од дана објављивања јавног позива из члана 42. став 1. овог закона, нису донета сва решења о праву на обештећење, неутврђене основице процениће Агенција за потребе утврђивања коефицијента из става 1. овог члана (члан 31.). Одредбама члана 32. Закона прописан је начин утврђивања основице за одузете непокретности, која је једнака вредности непокретности, утврђеној проценом надлежног органа, у складу са овим законом, израженој у еврима, према званичном средњем курсу Народне банке Србије на дан процене и начин утврђивања вредности непокретности која је предмет враћања. Одредбама чл. 35. до 37. Закона уређено је емитовање државних обезница од стране Републике Србије , ради регулисања јавног дуга, који настаје по основу обештећења из члана 30. овог закона, које гласе на име и преносиве су, а исплаћују се у еврима, њихова регистрација код Централног регистра, депоа и клиринга хартија од вредности, начин исплате обвезница, извори средстава за измирење обавеза по основу издатих обвезница и исплате новчане аконтације , исплата аконтације обештећења у новцу, бившем власнику, односно законским наследницима бившег власника, чији износ не може бити већи од 10.000 евра по бившем власнику по свим основима. Одредбом члана 62. став 3. Закона прописано је да је враћена имовина у слободном промету, а Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе има право прече куповине приликом првог отуђења , а чланом 67. да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије".
Разматрајући оспорене одредбе члана 4, члана 5. став 3, чл. 6. и 8, члана 14. став 2, чл. 15, 22. и 27, члана 29. став 1, члана 30. став 2, члана 31. и члана 62. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у смислу навода и разлога подносилаца иницијатива, Уставни суд је пошао од тога да се наведене одредбе Закона оспоравају због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, права на имовину из члана 58. Устав а и права наслеђивања из члана 59. Устава, из разлога што, према мишљењу подносилаца иницијатива, нису у једнаком положају грађани којима се имовина враћа у натуралном облику и грађани којима се даје обештећење за одузету имовину, при чему је укупан износ обештећења ограничен одредбама члана 30. став 2. и члана 31. Закона, а код враћања покретних ствари, такође, постоји ограничење, према одредби члана 29. став 1. Закона, на постојеће подржављене покретне ствари наведене у одредби члана 15. ст ав 3. Закона. При томе, Уставни суд је имао у виду да Устав Републике Србије не утврђује изричито право на враћање одузете имовине, нити обавезу законодавца да уреди денационализацију (реституцију), а такво право не јемчи ни Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) . Како се Конвенција не примењује ретроактивно, њоме се стога не утврђује обавеза државе у погледу отклањања повреде права својине која је могла настати пре њеног ступања на снагу. Појам имовине, у смислу одредаба Конвенције, обухвата не само право својине на непокретним и покретним стварима и улагања на њима, већ и потраживање на основу кога се има легитимно очекивање да се може стећи ефективно уживање неког имовинског права. Међутим, ове одредбе Конвенције гарантују права само у односу на постојећу имовину и не укључују право на стицање имовине, јер имовина не постоји све док се над њоме не може успоставити потраживање. Нада да ће се признати старо имовинско право, које се већ дужи временски период није могло ефективно уживати, не представља имовину у смислу одредаба наведене Конвенције. За остваривање права по наведеним одредбама Конвенције потребно је да постоји "макар легитимно очекивање" да ће одређено имовинско право моћи да буде реализовано, а легитимно очекивање постоји тек када држава уговорница пропише услове под којима ће се то очекивање остварити, при чему државе уговорнице нису ограничене у погледу прописивања услова под којим ће враћати имовину, која им је пренета пре него што су ратификовале Конвенцију.
Правни основ за уређивање ове материје садржан је у начелу владавине права из члана 3. Устава и одредбама Устава које гарантују основна људска права, као и у одредбама које утврђују овлашћење законодавца да уређује област имовинскоправних односа. Сагласно одредбама члана 97. став 1. тач. 7. и 17. Устава, законом се уређују, поред осталог, својински, облигациони односи и заштита свих облика својине, а то значи и уређивање стицања и престанка права својине, као и промене својинских односа у складу са уставним одредбама којима су уређени основни принципи тих односа. Члан 86. Устава одређује да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом (став 2.), као и да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом (став 3.).
Из наведених одредаба Устава, по налажењу Уставног суда, произлази да Устав допушта могућност да се на друштвеној, односно државној својини насталој оригинерним начином стицања својине - актом државе (законом, подзаконским актом или појединачним актом) може, актом државе (у овом случају законом), променити облик својине, тј. да може бити враћена у приватну својину, под условима које прописује закон. То, даље, значи да постоји уставно овлашћење да се оспореним Законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину, при чему се мора имати у виду да је у питању имовина која је била одузимана на основу раније важећих устава и прописа, што значи да је за такво одузимање имовине постојао правни основ, па је у том смислу логично опредељење законодавца да утврди право на враћање имовине бившем власнику у својину и државину или право на обештећење за одузету имовину која се не може вратити у натуралном облику, као што је предвиђено оспореним одредбама Закона, при чему је ствар опредељења законодавца да ово право ограничи у смислу да исто не подразумева и право на враћање плодова и накнаду штете због изгубљење добити (члан 14. став 2. Закона). Устав не познаје принцип једнакости као општи, апстрактни појам који се у свакој правној ситуацији подједнако односи на све правне субјекте, већ гарантује једнакост у оквиру исте категорије правних субјеката, односно исте врсте права. При томе, неоспорно је да бивши власник коме се имовина враћа у натуралном облику и бивши власник који ће за одузету имовину добити обештећење под условима и на начин предвиђен овим законом , нису у истом положају. Међутим, за наведену разлику у положају ових двеју категорија бивших власника постоји објективно и разумно оправдање, јер одређене непокретности из објективних разлога, који проистичу из њихове намене или статуса, у случајевима наведеним у члану 18. Закона, као и случајевима из члана 22. ст. 2. до 7. Закона, према којима се грађевинско земљиште у државној, друштвеној односно задружној својини не враћа и чл. 27. и 28. Закона, који се одно се на враћање стамбених зграда, кућа, станова и пословних објеката и пословних просторија, те у тим случајевима бивши власник, остварује право на обештећење за одузету имовину. С друге стране, висина наведеног обештећења је ограничена, према одредбама члана 30. став 2. и члана 31. Закона, из разлога што је условљена објективном материјалном и финансијском могу ћношћу друштва и што у том смислу, општи интерес налаже да држава не преузме такве обавезе које ће је довести у веома тешку материјалну и финансијску ситуацију и угрозити остваривање њених виталних функција, а само питање висине наведеног ограничења представља питање законодавне политике, о чијој целисходности Уставни суд , сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да одлучује. Када је реч о враћању покретних ствари, Уставни суд је нашао да, имајући у виду да постоји значајан протек времена од извршеног одузимања, а тиме и практична немогућност веродостојног доказивања, постоји објективно и разумно оправдање да враћање имовине, односно обештећење за покретне ствари, према одредби члана 29. став 1. Закона, буде ограничено на покретне ствари из члана 15. став 3. Закона, које имају већу или трајну вредност и које се могу утврдити, као што су покретне ствари уписане у јавни регистар у којима се уписује право својине на тим стварима, као и друге покре тне ствари које према прописима о културним добрима представљају културна добра и културна добра од великог и изузетног значаја, а која постоје на дан ступања на снагу овог закона. Стога, према правном схватању Уставног суд а, наведеним оспореним одредбама Закона није повређен принцип једнакости из члана 21. Устава, нити разлози њиховог оспоравања представљају ваљану аргументацију за утврђивање неуставности овог закона. У односу на одредбу члана 62. став 3. Закона, којом је прописано да је враћена имовина у слободном промету, а да Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе има ју право прече куповине приликом првог отуђења, Уставни суд сматра да право прече куповине установљено у корист субјеката наведених у оспореној одредби Закона , свакако не значи ограничење права својине, како то сматра иницијатор, али не значи ни ограничење слободног промета враћене имовине, с обзиром на то да право прече куповине значи само обавезу за бившег власника да о намераваној продаји ствари, као и о условима те продаје, обавести субјекте који имају право прече куповине, а не и обавезу продаје ствари тим субјектима, па се наводи подносиоца иницијативе и у овом делу показују као неприхватљиви. Како се одредбе Устава од 2006. године не примењују ретроактивно, одредбом ч лана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права, стечених на основу закона, а одредбом члана 59. Устава право наслеђивања у складу са законом, произлази да се Уставом јемче наведена права у односу на стечену, постојећу имовину, што значи да, када је реч о имовини за чије је претходно одузимање постојао правни основ и која се у дужем временском период у није могла ефективно уживати, таква имовина не представља имовину чије је мирно уживање, односно наслеђивање , зајемчено одредбама чл. 58. и 59. Устава, па је Суд закључи о да су наводи подносилаца иницијатива не утемељени и у делу у коме је тражена оцена оспорених одредаба Закона у односу на одредбе чл. 58. и 59. Устава.
Уставни суд је имао у виду и правна схватања Европског суда за људска права, по питању кршења начела забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, према коме се право које проистиче из члана 14. Конвенције и односи на уживање права и слобода предвиђених Конвенц ијом без икакве дискриминације, крши онда када државе уговорнице различито третирају лица која се нађу у аналогним ситуацијама, а да притом не наведу објективна и разумна оправдања. Међутим, по схватању Европског суда за људска права , ово право прекршено је и онда када државе уговорнице без објективног и разумног оправдања не третирају различито људе који се налазе у битно различитим ситуацијама. Европски суд за људска права је, у својој пракси, изразио и правно схватање по коме државе у начелу уживају широко поље слободне процене у избору метода и мера којима намеравају постићи легитиман циљ, а посебно када су у питању значајне економске и с оцијалне промене, као што је то денационализација. Тако, по питању права на накнаду по основу национализоване имовине, у случајевима Вјасу против Румуније (пресуда од 9. децембра 2008. године) и Марија Атанасију и остали против Румуније (пресуда од 12. октобра 2010. године), Европски суд је, с обзиром на то да је констатовао да постоји кршење члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију , као и на чињеницу да се и даље непрестано увећава број представки из Румуније, нашао за сходно да укаже на потребу предузимања општих мера, које „обухватају преиспитивање и реформу законодавства како би се успоставила једна предвидљива шема компензација, утврђивање горње границе компензације и омогућавање исплате у ратама током једног дужег временског периода. С обзиром на то да је утицај таквог плана на целу земљу свакако значајан, румунске власти морају задржати пуну самосталност и слободу избора општих мера“. У овом случају (Вјасу против Румуније), тај суд је ставио до знања да „државе уживају широко поље слободне процене у политици спровођења и законодавној политици која се односи на значајне економске и социјалне промене, као и да је, онда када се утврди да постоји кршење (члана 1. Протокола број 1) у начелу држава та која треба да изабере средства помоћу којих ће извршити своју правну обавезу“. У случају Копецки против Словачке, Европски суд за људска права је изразио став да се "члан 1. Протокола 1 не може тумачи ти тако да државама уговорницама намеће било какву обавезу да врате имовину која им је пренета пре него што су ратификовале Конвенцију. Такође, чланом 1. Протокола 1 није наметнуто било какво ограничење слободе држава уговорница да одређују обим реституције имовине и да бирају услове под којима се сагласе да враћају имовинска права бивших власника (предмет Јантнер в. Словакиа, бр. 39050/97, став 34, 4. марта 2003. године). Треба нагласити да државе уговорнице уживају доста флексибилности у вези са искључивањем одређених категорија бивших власника из додељивања таквих права. У случајевима у којима су одређене категорије власника искључене на овај начин, њихови реституциони захтеви не могу да представљају основ за легитимно очекивање које би призвало заштиту члана 1. Протокола 1 (предмет Гратзингер анд Гратзингерова в. тхе Цзецх Републиц (дец.) (ГЦ), бр. 39794/98, став 69, ЕЦХР 2002-ВИИ ). С друге стране, једном када држава уговорница након ратификовања Конвенције, укључујући и Протокол број 1, донесе законске прописе који предвиђају пуну или делимичну реституцију имовине конфисковане од стране претходног режима, такви прописи се могу посматрати тако да стварају ново имовинско право заштићено чланом 1. Протокола 1 за лица која задовоље услове за стицање права".
Из свега напред наведеног, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 4, члана 5. став 3, чл. 6. и 8, члана 14. став 2, чл. 15, 22. и 27, члана 29. став 1, члана 30. став 2, члана 31. и члана 62. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), па је сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду, иницијативу одбаци о, одлучујући као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да се одредбе чл. 2, 10, 14, 18, 19, 20. и 28. Закона оспоравају из разлога што су, према мишљењу једног подносилаца иницијативе, непотпуне или што одређена питања нису уређена на начин како то налази за сходно подносилац иницијативе, као што су наводи - да чланом 2. Закона "нису наведене одређене групе оштећених којима је имовина после ослобођења одузета без икакве писмене одлуке", да члан 10. штити стицаоца одузете имовине, а не ранијег власника, те да ранији власник мора да добије своју имовину, осим ако се ради о јавном интересу утврђеном на основу закона, а у том случају ако је одузета имовина плаћена по тржишној или вишој цени од тржишне“, да члан 14. Закона треба брисати, да члан 18. Закона као критеријум за одређивање непокретности која се не враћа не треба да одређује намену или статус објекта, већ јавни интерес утврђен на основу закона, да чл. 19. и 20. Закона не јемче право својине ранијег власника , већ се омогућава обвезнику враћања имовине и закупцу да наставе са коришћењем непокретности која је предмет враћања, да пословни објекти из члана 28. Закона треба да се врате ранијем власнику без изузетака, као и да се у две иницијативе оспорава Закон у целини у смислу да се износе примедбе, сугестије и предлози у погледу питања која је требало регулисати овим законом, односно предлаже доношење измена и допуна оспореног Закона, Уставни суд је закључио да, према одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава, није надлежан за поступање по наведеним захтевима , па је ове иницијативе одбацио , сагласно одредб и члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду .
У односу на одредбе члана 1. Закона, којима се наводе питања која су предмет регулисања овим законом, чл. 30. до 32. Закона, за које иницијатор сматра да накнада за одузето право својине не може бити испод тржишне, као и да је вредност непокретности "измишљена, а не уставна категорија", члан а 35. Закона, у односу на који је иницијатор мишљења да "обвезнице по којима тек за 15 година треба да буде исплаћен неки неодређени износ ... нису противредност имовине која је одузета", чл. 36. и 37. Закона, у односу на које иницијатор наводи да Уставом није предвиђено да се даје аконтација обештећења, те да „очигледно не постоји јавни интерес утврђен законом да се имовина делимично плати“ и члана 67. Закона, којом је утврђено да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", с обзиром на садржину наведених одредаба Закона и разлоге њиховог оспоравања, Уставни суд је закључио да су испуњени услови из члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, да се иницијатива у овом делу одбаци као очигледно неоснована . Стога је одлучено као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је подносилац једне од иницијатива, којом је захтевана оцена уставности оспореног Закона у целини, одустао од поднете иницијативе, Уставни суд је у том делу обуставио поступак , на основу одредбе члана 47. став 1. тачка 10) Закона о Уставном суду , као у тачки 3. изреке.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тач ка 5) и члана 47. став 1. тач. 1) и 10) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић