"Према члану 107. тачка 1. Закона о радним односима, запосленом престаје радни однос по његовој вољи, ако писмено изјави да жели да раскине радни однос, односно да откаже уговор о раду.
Тужилац је 7. 8. 2000. године дао писмену изјаву да не жели више да ради и да раскида радни однос.
Истога дана директор туженог је прихватио ову изјаву и наложио доношење решења о престанку радног односа.
То решење је донето 21. 8. 2000. године, али је 14. 8. 2000. тужилац повукао своју изјаву о раскиду радног односа.
Изјава запосленог у смислу члана 107. тачка. 1. Закона о радним односима има карактер једностране изјаве воље.
Она производи правно дејство чим допре до оног коме је упућена.
У овом случају тужиочева изјава је допрла до директора туженог истога дана када је и дата.
После тог датума није могла бити опозвана без пристанка друге стране.
Директор туженог предузећа није дао пристанак на повлачење изјаве о раскиду радног односа, па је њено дејство настављено и после одустајања од изјаве о престанку радног односа.
Зато је и могло бити донето решење о престанку радног односа.
То решење има деклараторан карактер.
Њиме се само констатује да је до тога дошло изјавом воље тужиоца.
Зато би, у овом случају, до престанка радног односа дошло и да решење није донето.
Основ за престанак радног односа лежи у вољи тужиоца.
Његова изјава је продукт те воље.
Она није била ничим ограничена, ни угрожена.
Стављање у изглед кривичног или дисциплинског гоњења за учињене радње на раду или у вези са радом су легалне и легитимне и не утичу на слободно испољавање воље.
Нема битних повреда поступка из члана 354. став 2. тачка 10. ЗПП, на које се пази по службеној дужности.
На основу изложеног овај суд је, у смислу члана 393. ЗПП, одбио ревизију као неосновану."