Регистарски суд ће као неоснован брисати упис делатности ако је извршен без решења надлежног органа о испуњености услова за обављање тих делатности.
Првостепени суд је одбио приговор месне надлежности зато што је нашао да се према наводима из тужбе као предмет спора појављује накнада штете због неизвршења уговора који се треба извршити у седишту тужиоца.
Ти тужбени наводи нису спорни, али упркос томе изнето правно схватање првостепеног суда није правно утемељено.
Ово стога што се заснивање месне надлежности по одредби чл. 492. ЗПП везује на материјално правни однос парничних странака, односно закључен уговор у погледу места извршења обавезе преузете од стране туженог.
Зато се и месна надлежност по основу те одредбе закона може установити само у случају да су парничне стране уговором изричито одредиле место извршења обавезе туженог.
Тужилац није презентирао такав уговор суду, нити је на било који начин доказао постојање усменог споразума о месту извршења уговорне обавезе туженог.
Ту своју тврдњу тужилац је поткрепио само фактурама и отпремницама у којима је као место испоруке продатог цемента туженом означено његово седиште.
Зато у таквој правној ситуацији није било основа да се на темељу одредбе чл. 492. ЗПП заснује надлежност суда почињена битна повреда одредаба парничног ПОСТУПАКа из чл. 354. ст. 2. тач. 4. ЗПП.
Побијаном пресудом усвојен је тужбени захтев и утврђено да је уговор закључен између правног претходника првотуженог и друготуженог, апсолутно ништав.
Друготужени је изјавио жалбу, истичући да је од одлучног значаја да је спорни уговор облигациони уговор о уступању објекта без накнаде и да нису у питању никакве статусне промене у смислу одредаба Закона о предузећима.
У жалби је истакнуто и то да је погрешан закључак првостепеног суда да правни претходник првотуженог није постојао у време закључења уговора, јер датум 25. децембар 1989. године не значи да је статусна промена правоснажна и коначна.
Тужилац је у одговору на жалбу истакао да спорни уговор има само формално-правни карактер као облигациони уговор, док у материјално-правном смислу представља основ за извршење статусне промене у смислу одредаба Закона о предузећима.
По становишту тужиоца, спорни уговор је апсолутно ништав, јер је закључен противно принудним прописима, као и због тога што је закључен у време када правни претходник првотуженог није постојао.
У конкретном случају, првостепени суд није утврдио када је закључен уговор, да ли пре или после брисања из судског регистра уговарача чији је правни следбеник првотужени, односно да ли је уговарач (правни претходник првотуженог) постојао као субјект уписа у време закључења спорног уговора.
Такође, није утврђено који је правни интерес тужиоца за утврђење ништавости спорног уговора кад је решењем Фи.123/94 од 30.06.1994. године утврђено у односу на првотуженог, да је власник хотела, кафане и ресторана, јер у том случају тужилац својинском и државинском тужбом може тражити заштиту свог права према држаоцу, као и да ли је тужилац активно легитимисан као треће лице које није закључило спорни уговор и да ли је тужилац правни следбеник правног лица које је закључило спорни уговор.
Поред наведеног, првостепени суд није утврдио нити се изјаснио који је принудни пропис повређен закључењем спорног уговора. потпуно је погрешно утврђење првостепеног суда да је спорни уговор ништав на бази ништавости уписа статусне промене, јер се ништавост уговора расправља по одредбама Закона о облигационим односима, а ништавост статусне промене, односно уписа у судски регистар на основу одредбе члана 62. Закона о ПОСТУПАКу за упис у судски регистар.