Тужилац нашироко образлаже свој став о савесности своје државине, али при томе занемарује основно правило према којем је посед савестан ако поседник не зна или не може знати да ствар коју поседује није његова (чл. 72. тач. 2. Закона о основним имовинскоправним односима "Сл. л.
СФРЈ" бр. 6/80), а занемарује и чињенице које су у поступку утврђене.
Тако је утврђено да су тужилац и тужена А. П. брат и сестра, да је деоба (непокретности) у њиховој породици проведена 1955. и да је у тој деоби туженој припала предметна непокретности, да је ова тужена у то време била малолетна а породичну кућу (и домаћинство своје мајке и туженог) напустила 1957. године и од тада никада није од тужиоца затражила предају поседа спорне непокретности.
Тужилац је користи и за њу сноси друштвене (пореске) обавезе.
Своју тезу о савесности свога поседа тужилац заправо гради (јер он врло добро зна да је непокретности у деоби припала његовој сестри туженој А. СП.) на тврдњи да се је његова сестра у тој мери незаинтересована за ову непокретност (тврђење да му је непокретност поклонила судови нису прихватили) да се може заправо тврдити и о њеном напуштању.
Међутим, све када би то и било тачно, правилно је да напуштена непокретности прелази у друштвено власништво али овде напуштања нема, јер се за напуштање тражи да власник непокретности на несумљив начин изрази да је не жели више поседовати, а то овде није случај.