Основно спорно питање у овој парници је било да ли је уговор о кредиту закључен између тужиоца и туженог настао као последица закљученог уговора о цесији или представља самосталан правни посао.
У току поступка тужилац је цело време инсистирао на стварној намери уговарача.
Право на то даје му чл. 440. ст. 2. ЗОО према којем дужник може истаћи пријемнику поред приговора које има према њему и оне приговоре које је могао истаћи према уступиоцу.
Није довољна само констатација привредних судова да су између тужиоца и предузећа постојали дужничко поверилачки односи, да су ти односи испреплетени са односима власницима предузећа и разрешени кроз уговор о цесији.
Чл. 440. ЗОО даје право дужнику да према пријемнику истакне не само приговоре које има према њему, већ и све оне приговоре које је могао истаћи уступиоцу до часа када је сазнао за уступање.
Положај дужника - цесуса не може се погоршати по уговору о цесији.
Зато му је и дато право да се брани приговорима према цесионару, али и приговорима које је могао истаћи према цеденту.
Доследно и правилно примењене горње законске одредбе подразумевале су и утвђивање чињеница каква је и да ли је уопште постојао правни однос између тужиоца и предузећа "С" да ли је уговор о кредиту између "Д.Б" и "С" извршен и да ли је, ако је "С" одобрен кредит исти враћен, ко га је вратио и када.
Ово питање уговор о цесији није разрешио и управо зато се захтевом за заштиту законитости основано указује да привредни судови нису имали у виду одредбу чл. 63. ЗОО. Правилна примена чл. 440. ЗОО подразумева давање одговора на ово спорно питање.