Окупљање родбине покојника ради његове сахране је обичај својствен свим јужнословенским народима и конфесијама.
Иако има различиту садржину, тај обичај једнако важи и за те исте и за атеисте.
Он је генетски укорењен у људе овог поднебља, па је присуство сахрани блиског сродника морални императив, чија повреда подлеже осуди друштвене средине, без обзира на њену социјалну структуру.
Имајући у виду, овај суд сматра да је присуство тужилаца сахрани било мотивисано искључиво моралним скрупулама и пијететом према трагично изгубљеном брату.
Отуда су неприхватљиви наводи ревизије да тужиоцима не припада право на репарацију трошкова за пут (без обзира на удаљеност), црнину, венце, читуљу и боравак ради сахране.
Нижестепени судови су утврдили све важне чињенице и правилно закључили да су захтеви тужилаца основани, дајући разлоге које прихвата овај суд.
Трошкови сахране престављају материјалну штету па се она отклања применом чл. 185. и 189. Закона о облигационим односима, а не аналогном применом одредаба члана 201. ст. 1. и 2. истог закона, које се односе на накнаду нематеријалне штете.
Зато су ови трошкови могли бити досуђени без обзира што између тужилаца и њиховог брата, ради чије сахране су се скупили, није постојала заједница живота.
Накнада трошкова сахране је могла бити одређена и у динарској противвредности утрошене стране валуте по курсу на дан исплате, јер се тако у условима инфлације обезбеђује потпуна накнада штете, у смислу члана 190. Закона о облигационим односима.
Према томе, употреби курса на дан исплате било је легитимна, иако је првостепена одлука у овој парници донесена пре новелирања члана 395. Закона о облигационим односима.