Побијаним решењем првостепени суд је заузео став да нема законског основа за понављање кривичног поступка означеног у члану 404. став 1. тачка 4. ЗКП, сматрајући да осуђени само по том основу тражи понављање поступка.
При томе се наводи да из захтева не произилазе ни нове чињенице, нити се подносе нови докази који би сами за себе или у вези са ранијим доказима били подобни да проузрокују ослобођење осуђеног или осуду по блажем кривичном закону, већ осуђени у захтеву понавља чињенице које је изнео у првостепеном и другостепеном поступку, дакле оне чињенице које су биле цењене од стране првостепеног и другостепеног суда и констатује да нису испуњени услови за понављање кривичног поступка из цитираног законског прописа.
Према томе, првостепени суд осим кратке формулације углавном законског текста не износи друге разлоге у вези своје одлуке.
Без обзира на то, на којем законском пропису се заснива захтев, првостепени суд је био дужан у конкретној ситуацији да утврди и наведе, прво, све доказе који су изнесени у захтеву и затим да пружи прецизно, што је нарочито важно, појединачно о сваком доказу да ли се ради о новом доказу, или не, и, друго, о којим конкретно чињеницама се ради, па тек онда да оцени да ли се ради о новим чињеницама, или не.
У оваквом случају у побијаном решењу није тако поступљено, па се жалбеном суду не пружа могућност да испита основаност, правилност и законитост донете одлуке.