С обзиром да је предмет спора поништај судског и вансудског поравнања, положај тужених је положај јединствених и нужних супарничара.Јединствено супарничарство постоји у случају у коме се по изричитом пропису или због природе правног односа, спор може решити само на један начин према свим супарничарима (члан 201. ЗПП). Посебну врсту јединственог супарничарства чине случајеви у којима је оно нужно. Такав карактер оно има ако тужбом морају, као тужени, бити обухваћени сви учесници спорног односа.Одговор на питање да ли је однос такве природе да налаже јединствено супарничарство изводи се из одредаба материјалног права. Класичан пример нужног јединственог супарничарства јесте и тужба за поништај судског, односно вансудског поравнања.Када је у питању јединствено нужно супарничарство, суд тужбу одбацује због недостатка легитимације ако је тужилац, и после поуке суда, не прошири на лице које њом као тужени није обухваћено.Правила поступка, у случају овакве процесне заједнице, наложена су нужношћу да спор буде решен само једном пресудом која ће гласити подједнако према свим супарничарима. У том циљу закон је прописао фикцију по којој се сви супарничари сматрају као једна парнична странка.Смисао ове конструкције састоји се у томе да процесни положај супарничара мора бити подједнак као да се на њиховој страни налази једно лице. Из наведене фикције закон изричито изводи последицу да радње делатних супарничара дествују и према онима који су изостали или пропустили рок. Нужношћу јединственог пресуђења искључује се могућност одвојеног расправљања и доношења делимичне пресуде према појединим супарничарима.