Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „Електросрбије“ д.о.о Краљево, Електродистрибуција Чачак , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

Усваја се уставна жалба „Електросрбије“ д.о.о Краљево, Електродистрибуција Чачак и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Трговинским судом у Чачку у предмету П. 18/02, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. „Електросрбија“ д.о.о Краљево, Електродистрибуција Чачак је 2. септембра 2010. године, преко пуномоћника Александре Јовановић, адвоката из Чачка, поднела уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 5331/10 од 23. јуна 2010. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Привредни апелациони суд својом оценом изведених доказа исказао „велику пристрасност и неправичност“ као и да је примена материјалног права од стране тог суда била произвољна и дискриминациона, што указује на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању; да је Виши трговински суд у истој чињеничној и правној ситуацији донео пресуду Пж. 734/2007 од 9. августа 2007. године , којом је одбио као неоснован тужбени захтев истог тужиоца против подносиоца уставне жалбе; да је таквим поступањем судова највише инстанце повређено право на правну сигурност, као саставн ог де ла права на правично суђење; да је подносиоцу повређено и право на суђење у разумном року, што он поткрепљује чињеницом да је од изјављивања жалбе против првостепене пресуде, па до доношења одлуке по истој прошло више од три године . Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорену пресуду, али захтев за накнаду штете није поставио.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трговинског суда у Чачку П. 18/02 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилац, ДПП „М“ д.о.о, п однео је 6. фебруара 2001. године Општинском суду у Гучи тужбу против туженог, овде подносиоца уставне жалбе, ради накнаде материјалне штете у виду уништеног компресора због осцилација у напајању струјом и измакле добити.
Општински суд у Гучи се 6. априла 2001. године решењем огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и списе предмета доставио Окружном привредном суду у Краљеву – Одељењу Чачак , као стварно и месно надлежном. Тужилац је 17. маја 2001. године изјавио жалбу против тог решења, да би Окружни суд у Чачку решењем Гж. 734/10 од 26. јуна 2001. године одбио жалб у као неоснован у.
Прво рочиште за главну расправу пред Окружним привредним судом у Краљеву – Одељење Чачак, је одржано 11. октобра 2001. године , на коме је одређено извођење доказа вештачењем ради утврђења разлога због којих су прегорела два компресора у сушари за сушење дрвене грађе тужиоца.
Следеће рочиште за главну расправу је одржано 30. маја 2002. године , а вештак је свој налаз и мишљење доставио суду 7. јуна 2002. године . До краја 2002. године одржана су још четири рочишта.
Након пет одржаних рочишта за главну расправу у 2003. години, Трговински суд у Чачку (у даљем тексту: Трговински суд) је 19. јуна 2003. године донео пресуду П. 18/02 којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да тужиоцу исплати износ од 178.650 динара, док је преко тог износа тужбени захтев одбијен као неоснован. Тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у одређеном износу.
Поднеском од 3. марта 2005. године тужени је ургирао да му се достави писмени отправак пресуде, наводећи да му иста није достављена.
Годину и по дана касније - 26. октобра 2006. године , пред Трговинским судом је одржано рочиште ради утврђивања правилног пријема писменог отправка пресуде. Трговински суд је затим 6. децембра 2006. године , након одржаног рочишт а, донео решење П. 18/02 , којим је ставио ван снаге клаузуле правноснажности и извршности пресуде П. 18/02 од 19. јуна 2003. године . Поступајући по жалбама странака од 28. децембра 2006. године , Виши трговинск и суд је решењем од 1. фебруара 2007. године одбио жалб у тужиоца као неоснован у и потвр дио решење Трговинског суда П. 18/02 од 6. децембра 2006. године, док је жалб у туженог одба цио као недозвољен у.
Тужилац је 12. марта 2007. године поднео суду предлог за понављање поступка који је окончан правноснажним решењем Трговинског суда П. 18/02 од 6. децембра 2006. године , док је тужени дан касније - 13. марта изјавио жалб у против пресуде Трговинског суда П. 18/02 од 19. јуна 2003. године.
Виши трговинск и суд је 3. децембра 2008. године спис е предмета вра тио Трговинском суду ради доношења одлуке по предлогу тужиоца за понављање поступка од 12. марта 2007. године. Поступајући по налогу другостепеног суда, Трговински суд је 10. фебруара 2009. године одржао рочиште по предлогу за понављање поступка. Након још три одржана рочишта на којима се расправљало о предлогу за понављање поступка, Трговински суд је 9. априла 2009. године решењем П. 18/02 одба цио предлог тужиоца за понављање поступка. Допунским решењем П. 18/02 од 14. септембра 2009. године обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове тог поступка. Тужилац је 7. октобра 2009. године изјавио жалбу против решења П. 18/02 од 9. априла 2009. године , а 4. новембра 2009. године жалб у против допунско г решењ а од 14. септембра 2009. године .
Коначно, Привредни апелацион и суд је 23. јуна 2010. године донео пресуд у Пж. 5331/10 којом је у ставу првом изреке одбијена жалба туженог као неоснована и пресуда Трговинског суда П. 18/02 од 19. јуна 2003. године потврђена у ставу првом и трећем изреке , док су у ставу другом изреке одбијене као неосноване жалбе тужиоца, и потврђено решење Трговинског суда П. 18/02 од 9. априла 2009. године и допунско решење Трговинског суда П. 18/02 од 14. септембра 2009. године. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произлази: да је због прекида снабдевања електричном енергијом 28. септембра 2000. године у периоду од 16.00 до 17.15 часова услед планског искључења струје дошло до хаварије производног погона тужиоца и да је дошло до прекида процеса сушења дрвне грађе код тужиоца, при чему је за тужиоца настала штета која се огледа у прегоревању мотора компресора; да је услед прегоревања овог мотора прекинут процес сушења дрвне грађе, услед чега је настала штета на дрвној грађи која се огледа у промени боје, као и пуцању дрвне грађе; да се о д такве грађе могу једино добити готови производи знатно слабијег квалитета од уобичајеног; да је на основу налаза и мишљења вештака електротехничке струке утврђено да тужени није пружио квалитетну и трајну испоруку електричне енергије; да тужени није предузео све радње да би спремно дочекао временске неприлике, односно спречио наступање штетних последица услед евентуалних временских непогода; да је по прекиду планског искључења у периоду од 12.00 до 16.00 часова поново дошло до напајања у погону тужиоца електричном енергијом, али да је до прегоревања мотора компресора дошло услед осцилација напона које су последица процеса искључења и укључења воде за напајање; да је осцилација напона ван дозвољених вредности делимично последица недовољно ефикасне заштите; да се у томе огледа одговорност туженог за настанак предметне штете на страни тужиоца, као и да је такође утврђено да постоји сразмеран допринос и тужиоца и туженог у настанку предметне штете у процентима 50:50; да је, с тога, првостепени суд правилно у ставу И изреке побијане пресуде само делимично усвојио тужбени захтев за износ главног дуга од 178.650 динара који представља половину укупно настале штете у износу од 357.300 динара, као и штету насталу за тужиоца због прегоревања мотора компресора. Даље је наведено: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио одредбе материјалног права и то чл. 154, 186, 192 . и 277. Закона о облигационим односима, будући да се из налаза саслушаних вештака могло закључити да је констатована штета на уређају тужиоца наступила као последица у осцилацији напона струје испоручене од стране туженог, до које је дошло због вишесатног укључивања - искључивања струје; да је испадање уређаја тужиоца у узрочно-последичном следу догађаја довело до поремећаја у сушењу грађе у сушари тужиоца због престанка рада компресора - покретног хаварисаног електромотор а; да је због престанка рада сушаре дошло до опадања квалитета дрвене грађе која се налазила на сушењу, због чега је дошло до умањења цене исте у износу од 5.305 евра; да, к ако је тужилац налазом вештака утврђену штету на електромотору у износу од 650 евра и на дрвној грађи од 5.305 е вра обрачунао према курсу важећем на дан подношења тужбе, сходно одредби члана 186. Закона о облигационим односима правилно је првостепени суд применом одредбе о подељеној одговорности из члана 192. Закона о облигационим односима на 50% динарске противвредности досуђене штете, као рок доспећа исте одредио датум утужења; да имајући у виду указане пропусте тужиоца на које указују вештаци - обезбеђење заштите мотора и место постављања компресора у сушари - првостепени суд је нашао да постоји обострани допринос странака у насталој штети.
Пресудом Вишег трговинског суда Пж. 734/07 од 9. августа 2007. године, која је достављена уз уставну жалбу као доказ о различитом поступању судова, преиначена је пресуда Трговинског суда П. 172/04 од 3. октобра 2006. године, у ст. И и ИИИ изреке, па је одбијен тужбени захтев тужиоца ДПП „М“ д.о.о из Гуче, којим је тражио да се обавеже тужени, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде штете исплати износ од 505.033,55 динара, са припадајућом законском затезном каматом . У образложењу ове пресуде, поред осталог, је наведено: да је дошло до изостанка напајања електричном енергијом у погонима тужиоца у периоду од 23. новембра до 26. новембра 2001. године, као и да тужилац није имао статус повлашћеног потрошача у ком случају би тужени био дужан да обезбеди већу сигурност у снабдевању и тиме би била појачана његова одговорност за евентуални прекид у напајању; да је до нестанка електричне енергије дошло услед дејства уређаја за заштиту електроенергетских постројења која се у смислу члана 21. ст ав 2. Одлуке о општим условима за снабдевање електричном енергијом не сматра прекидом континуираног снабдевања; да из наведених разлога произилази да је тужилац, знајући којом се делатношћу бави, био дужан да обезбеди алтернативни извор напајања и да тужени није одговоран за штету која се огледа у умањеној вредности дрвних елемен ата.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је зајемчено сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи (члан 189. ст. 1. до 3.); да ће суд узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.).
5. Оцењујући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 6. фебруара 2001. године , подношењем тужбе Општинском суду у Гучи, а да је окончан пресудом Привредног апелационог суда Пж. 5331/10 од 23. јуна 2010. године. Иако је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, становишта да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка.
Када је реч о дужини трајања парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је поступак трајао девет година и четири месец а, што само по себи указује на његову прекомерну дужину. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и од значаја права о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања конкретног парничног поступка.
У том смислу, Уставни суд је оценио да предмет ове парнице није био чињенично и правно сложен, уз напомену да је ипак било потребно извођења доказа различитим врстама вештачења.
Оцењујући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подносилац имао легитиман правни интерес да се о тужбеном захтеву који је према њему постављен одлучи у разумном року.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац, који је имао процесну улогу туженог, није доприн ео дугом трајању парничног поступка .
Дакле, за споро и неделотворно поступање , одговорност сноси Трговински суд који није предузимао све законом предвиђене процесне мере које су му стајале на располагању да се поступак ефикасно оконча и да се поднетој тужби одлучи без непотребног одуговлачења. Наиме, Трговински суд није на законом прописан начин туженом уручио писмени отправак пресуде П. 18/02 од 19. јуна 2003. године, због чега се и водио поступак за стављање ван снаге клаузуле правноснажности и извршности, што је у крајњој линији условило да поступак траје четири године дуже него што је то заиста и било потребно.
Уставни суд наглашава да је дужност суда да поступак спроведе без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Трговинским судом у Чачку у предмету П. 18/02, повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 –Одлука УС ), одлучујући као у првом делу изреке , у границама захтева уставне жалбе.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу изјављен ом против пресуде Привредног апелацион ог суда Пж. 5331/10 од 23. јуна 2010. године, због повреде права на правично суђење, зајемчен ог одредбом члана 32. став 1. Устава , Уставни суд указује да је у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду наводе уставне жалбе којима се указује на „очигледну арбитрерност и неправичност у поступању другостепеног суда“, Уставни суд је оценио да се подносилац само формално позива на повреду права на правично суђење , а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Оцењујући наводе о повреди правне сигурности као елемента права на правично суђење, Уставни суд указује да подносилац уставне жалбе у прилог тврдње о неједнаком поступању судова наводи да је Виши трговински суд у истој чињеничној и правној ситуацији, донео пресуду Пж. 734/2007 од 9. августа 2007. године, којом је одбио као неоснован тужбени захтев истог тужиоца против подносиоца уставне жалбе. Међутим, наведеном пресудом Вишег трговинског суда је одлучивано о накнади штете због тога што подносилац уставне жалбе у периоду од 23. до 26. новембра 2001. године није тужиоцу испоручивао електричну енергиј у због квара, налазећи да нема одговорности код подносиоца за насталу штету, јер је „до нестанка електричне енергије дошло услед дејства уређаја за заштиту електроенергетских постројења која се у смислу одредаба Одлуке о општим условима за снабдевање електричном енергијом не сматра прекидом континуираног снабдевања“, док је оспореном пресудом Привредном апелационог суда Пж. 5331/10 од 23. јуна 2010. године одлучивано о накнади штете настале због прегоревања мотора компресора узрокованој осцилацијама напона струје коју је испоручивао подносилац уставне жалбе . К ако се у конкретном случају не ради о ист ој чињеничн ој и правној ситуацији, то се ни наводи уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правну сигурност као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. П олазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић