Првостепени суд је преко налаза и мишљења вештака закључио да је тужени у обавези да врати напред наведену количину амбалаже пошто је у одређеном периоду узео у обзир само ону амбалажу за коју није истекао рок застарелости.
Овакав закључак првостепеног суда кога је прихватио другостепени суд у супротности је са стањем у списима.
Наиме, из налаза вештака произилази да тужени за период од три године пре тужбе а то значи од одређеног датума дугује одређену амбалажу а тужени је првостепеном пресудом обавезан да врати одређену амбалажу.
Оваква изрека је у супротности са стањем у списима што представља битну повреду из чл. 354. ст. 2. тач. 13. ЗПП.
Осим тога, спорни однос је расправљен и уз погрешну примену материјалног права.
Наиме, првостепени суд је иако у образложењу каже да је узет само период од три године пре утужења у суштини узео и досудио тужиоцу амбалажу која није враћена а потиче из периода од пре 20.9.1992. године а очигледно је да је такво потраживање тужиоца застарело.
Основано се тужени у ревизији позива на потраживања повратне амбалаже тече одвојено за сваку испоруку робе (исто онако како тече рок застарелости цене за испоручену робу) али се у привредном пословању примењује и одредба чл. 312. ЗОО када се ради о континуираним и сукцесивним испорукама амбалаже са краћим употребним циклусом, по принципу пуно за празно.