Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, у поступку по уставној жалби Марије Гајић Цонић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. марта 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Марије Гајић Цонић и утврђује да је пресудом Управног суда У. 10475/11 од 20. јуна 2013. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правичн о суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 10475/11 од 20. јуна 2013. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства финасија 08 број 112-01-1/402-2011 од 15. августа 2011. године.

Образложење

1. Марија Гајић Цонић из Београда поднела је Уставном суду, 26. јула 2013. године, преко пуномоћника Марије Ивановић, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења дирекгора Управе царина број 148-ИИИ-118-02-6/2011 од 4. јула 2011. године, решења Министарства финасија 08 број 112-01-1/402-2011 од 15. августа 2011. године и п ресуде Управног суда У. 10475/11 од 20. јуна 2013. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и повреде п рава на правично суђење , на једнаку заштиту права, на рад и „права на закључење брака “, зајемче них члан ом 32 . став 1, чланом 36. став 1. и чл. 60. и 62. Устава. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права из чл. 6, 8. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члан а 1 . Протокола 12 уз Европску конвенцију и члана 14 . Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Уз накнадни поднесак од 1. октобра 2013. године подноситељка уставне жалбе је доставила решење Врховног касационог суда Узп. 276/13 од 27. августа 2013. године, којим је одбачен њен захтев за преиспитивање оспорене пресуде Управног суда .

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подноситељки решењем директора Управе царина од 1. августа 2003. године утврђен статус нераспоређеног радника, да је то решење поништено у судском поступку , те је одлуком суда од 8. децембра 2010. године Управа царина обавезана да подноситељку врати на рад; да је 4. маја 2011. године подноситељка распоређена на радно место виши цариник; да је решењем Министарства финансија – Управа царина од 4. јула 2011. године подноситељки је отказан радни однос , што је образложено тиме да је њен супруг оснивач и власн ик привредног субјекта чија је делатност неспојива са радом Управе царина.

Подноситељка уставне жалбе даље истиче да је за повреду дужности из радног односа одговоран државни службеник, из чега следи да је он морао да уради или пропусти да уради нешто што је, иначе, био дужан , а да је њој „радно место одузето само због тога што је у браку који је послодавац оквалификовао као неподобан“ . Подноситељка, такође, наводи да неспојивост делатности привредног субјекта чији је власник члан уже породице царинског службеника није предвиђена ни као повреда радне дужности, нити као разлог за престанак радног односа . С тим у вези , указује на повреду одред бе члана 310. став 7. у вези са чланом 308. Царинског закона, будући да против ње није спроведен дисциплински поступак, „па се поставља питање у ком поступку јој је престао радни однос, ако то није урађено у поступку који је за то законом предвиђен“.

Према наводима уставне жалбе, онемогућавањем прав а на расправу , пропуштањем Управног суда да оцени наводе тужбе и заузимањем став а који је последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права, подноситељки је повређено право на правично суђење.

Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорен и акт те утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у опредељеном износу и право на накнаду трошкова пред Уставним судом.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правн а средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте, као и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Оспореним решењем дирек тора Управе царина број 148-ИИИ-118-02-6/2011 од 4. јула 2011. године подноситељки уставне жалбе, царинском

службенику Управе царина, распоређено м на радно место за преглед робе, отказан је радни однос, јер је супруг подноситељке оснивач и власник предузећа чија је делатност неспојива са радом Управе царина. Првостепени орган је у образложењу решења констатовао да је правноснажном и извршном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 31/08 од 30. јуна 2008. године поништено решење директора Управе царина од 1. августа 2008. године и наложено Управи царина да подноситељку врати на рад и распореди на послове и радне задатке радног места који одговарају њеној стручној спреми, стеченом знању и способностима. У образложењу оспореног решења је даље наведено: да је у извршењу наведене пресуде подноситељка дала писмену изјаву од 7. фебруара 2011. године, у којој је навела да је њен супруг оснивач и .власник при вредног друштва за шпедицију, трговину и услуге „Медиата “ д.о.о, Београд, што је утврђено и увидом у извод Агенције за привредне регистре; да је подноситељка 8. фебруара 2011. године потписала изјаву као царински службеник да је упозната са обавезама прописаним одредбом члан а 310. став 2. Царинског закона, према којој царински службеник, ни члан његове уже породице, не може бити власник или сувласник привредног субјекта, чија је делатност неспојива са радом Управе царина; да су о дредбом члана 25. став 3. Правилника о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству финансија и економије – Управа царина 08 број 110-00-315/2003 од 14. новембра 2003. године прописани послови и делат ности који су неспојиви са радом Управе царина (послови међународне шпедиције, спољнотрговински послови, услуге у спољнотрговинском промету и други послови који доводе до конфликта интереса у односу на послове које царински службеник обавља). Полазећи од свега наведеног, првостепени орган је утврдио да су у конкретном случају испуњени услови да се подноситељки откаже радни однос у Управи царина.

Оспореним решењем Министарства финансија 08 број 112-01-1/402-2011 од 15. августа 2011. године одбијен је као неоснован приговор подноситељке поднет против првостепеног решења дирекгора Управе царина. У образложењу оспореног другостепеног решења су поновљени разлози на којима је засновано оспорено решење о отказу радног односа . Оцењујући наводе жалбе да разлог наведен у оспореном решењу није као отказни разлог прописан Царинским законом, нити Законом од државним службеницима, Министарство је истакло да је одредба члана 310. став 2. Царинског закона „императивна правна норма, те да је, коју год врсту тумачења применили, закључак исти – да је неспојив рад у Управи царина са власништвом или сувласништвом запосленог или члана његове уже породице над привредним друштвом које се бави неспојивом делатношћу“. Полазећи од наведеног, другостепени орган је оценио да се моментом наступања тог услова, односно сазнања за исти, „стиче правни основ за отказ радног односа“. Даље је оцењено да су „беспредметни“ наводи жалбе којима је указано на повреду одредаба члана 308. Царинског закона и чл. 112. до 115. Закона о државним службеницима, будући да се против подноситељке није водио дисциплински поступак у Управи царина, тј. оспореним првостепеним решењем није изречена дисциплинска мера, нити се подноситељка теретила за учињену тежу повреду службене дужности.

Оспореном пресудом Управног суда У. 10475/11 од 20. јуна 2013. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе поднета против оспореног решења Министарства финансија. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде најпре навео да је , у смислу члана 33. Закона о управним споровима, решио предмет без одржавања усмене расправе, налазећи да је предмет спор а такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања. Управни суд је, полазећи од садржине одредаба члана 310. став 2. Царинског закона и члана 25. став 3. Правилника, а имајући у виду да утврђено чињенично стање подноситељка није оспорила у тужби, нашао да је правилно оспореним решењем туженог органа одбијен приговор подноситељке. Управни суд је навео да је, доносећи одлуку, ценио и остале наводе тужбе, али је нашао да су исти без утицаја на правилност и законитост оспореног решења, будући да их је, као наводе приговора, оценио тужен и орган, нарочито у погледу примене материјалног права, дајући детаљн е и на закону засноване разлоге.

4. Одредбама Устава, на чије повреде подноситељка уставне жалбе, превасходно, указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).

Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 14 . Међународног пакта о грађанским и политичким правима садржински не разликују од одред бе члана 32. став 1 . Устава, којом се гарантује право на правично суђење . Стога Уставни суд постојање повреде означеног права цени у односу на одредбу Устава .

За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:

Одредбама члана 310. став 1. Царинског закон а („Службени гласник РС”, бр ој18/10) предвиђено је да даном почетка примене овог закона, престаје да важи Царински закон ("Службени гласник РС", бр. 73/03 и 61/05, 85/05 - др. закон и 62/06 - др. закон), осим чл. 252. до 329. тог закона .

Одредбама раније важећег Царинског закон а, које су и даље на снази, прописано је: да министар, на предлог директора, одлучује о приговору против одлуке о правима и обавезама из радног односа (члан 256. тачка 4)); да директор распоређује царинске службенике у складу са актом о организацији и систематизацији радних места и одлучује о њиховим правима и обавезама из радног односа (ч лан 264.); да се на запослене у Управи царина примењују прописи о државној управи, прописи о радним односима и платама у државним органима, ако овим законом није друкчије прописано (члан 298.); да директор доноси, у писаној форми, одлуку о престанку радног односа царинском службенику, односно његовом враћању на рад (члан 305.); да се д исциплински поступак покреће против царинског службеника ако не извршава службене дужности, односно ако учини повреду службене дужности или Кодекса понашања и да се на дисциплинску одговорност царинских службеника примењују одредбе закона који уређује радне односе у државним органима (члан 308. став 1.); да ц арински службеник, нити члан његове уже породице, не може бити власник или сувласник привредног субјекта, чија је делатност неспојива са радом Управе царина ( члан 310. став 2.); да је царински службеник дужан да да писану изјаву о чињеницама из става 2. овог члана ( члан 310. став 3.); да царински службеник који се понаша супротно одредбама овог члана дисциплински одговара (члан 310. став 7.); да царински службеник може, ако су му ускраћена или повређена права из овог закона, да поднесе писани приговор министру, који је дужан да испита тај приговор, обезбеди остваривање ускраћених права и одговори подносиоцу приговора у писаној форми (члан 316. став 2.).

Законом о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је: да права и дужности послодавца у име Републике Србије врши руководилац државног органа, ако овим или посебним законом или другим прописом није друкчије одређено (члан 3. став 2 .); да је државни службеник дисциплински одговоран за повреде дужности из радног односа (члан 107. став 1.); да је т ежа повред а дужности из радног односа – оснивање привредног друштва, јавне службе и бављење предузетништвом (члан 109. тачка 9)); да з а теже повреде дужности из радног односа може да се изрекне, поред осталих, дисциплинска казна престанак радног односа (члан 110. став 2. тачка 5)); да се у дисциплинском поступку одржава усмена расправа, на којој државни службеник има право да изложи своју одбрану (члан 114. став 1.); да се п ри избору и одмеравању дисциплинске казне води рачуна о степену одговорности државног службеника, тежини последица повреде дужности и субјективним и објективним околностима под којима је повреда дужности извршена (члан 115.); да д ржавном службенику престаје радни однос протеком времена на које је заснован, споразумом , отказом, по сили закона или на други начин одређен овим или посебним законом (члан 126. став 1. тачка 5)).

Одредбама члана 130. став 1. наведеног закона предвиђено је: да руководилац отказује радни однос државном службенику ако – одбије премештај или распоређивање кад за њих није потребна сагласност државног службеника или неоправдано не ступи на радно место на које је премештен или распоређен (тачка 1)) ; не задовољи на пробном раду (тачка 2)); после престанка разлога за мировање радног односа не ступи на рад у року од 15 дана (тачка 3)) ; не положи државни или посебан стручни испит (тачка 4)). Сагласно одредби става 2. наведеног члана закона, р адни однос престаје кад решење о отказу постане коначно.

Одредбама члана 131. истог закона прописано је: да државном службенику престаје радни однос по сили закона – кад наврши радни век, ако буде осуђен на казну затвора од најмање шест месеци, ако је нераспоређен а не буде премештен на друго радно место, ако неоправдано изостане с рада најмање три узастопна радна дана или ако, супротно одредбама овог закона, не положи државни стручни испит према плану и програму за степен стручне спреме који је стекао додатним образовањем (став 1.); да државном службенику радни однос престаје по сили закона и из других разлога предвиђених општим прописима о раду којима се уређује престанак радног односа независно од воље запосленог и воље послодавца (став 2.).

5. Подноситељка уставне жалб е сматра да јој је оспореним актом повређено право на правично суђење, јер као државни службеник може бити одговор на за по вреду дужности из радног односа само у случају да је у чинила или пропустила да у чини нешто што је, иначе, би ла дужн а. Истиче да неспојивост делатности привредног субјекта чији је власник члан уже породице царинског службеника није законом предвиђена ни као повреда радне дужности, нити као разлог за престанак радног односа. Такође сматра да јој радни однос није могао преста ти без спроведеног дисциплинск ог поступка, чак ни у случају да је учинила тежу повреду дужности из радног односа .

Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.

Уставни суд подсећа да се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се оспорена одлука мора сагледати и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (с тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29 .). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда или управног органа. Овај захтев је утолико значајнији, уколико странка није била у могућности да усмено изнесе своју ствар у току поступка (видети одлуку Европског суда за људска права Хелле против Финске , од 19. децембра 1997. године, став 60.).

Уставни суд је констатовао да из наведених одредаба закона произлази: да се на дисциплинску одговорност запослених у Управи царина примењују одредбе Закона о државним службеницима; да се због природе послова запослених у Управи царина поједина права и дужности тих државних службеника могу друкчије уредити; да је оснивање привредног друштва, јавне службе и бављење предузетништвом предвиђено Законом о државним службеницима као т ежа повред а дужности из радног односа ; да царински службеник, нити члан његове уже породице, не може бити власник или сувласник привредног субјекта, чија је делатност неспојива са радом Управе царина ; да се у дисциплинском поступку утврђује одговорност царинског службеника за поступање противно наведеној забрани.

Уставни суд је даље констатовао да је оспореним првостепеним решењем подноситељки уставне жалбе као царинском службенику отказан радни однос, са образложењем да је њен супруг оснивач и власник привредног друштва чија је делатност неспојива са радом Управе царина. У образложењу оспореног решења Министарства финансија истакнуто је да подноситељки уставне жалбе није изречена дисциплинска мера, те да разлог за отказ радног односа произлази из одредбе члана 310. став 2. Царинског закона, која је „императивна правна норма“. Из наведеног произлази да је другостепени орган на становишту да подноситељка уставне жалбе не треба дисциплински да одговара због тога што је њен супруг власник привредног друштва које обавља шпеди терску делатност, иначе би у поступку по приговору поништио оспорено првостепено решење. Будући да се другостепени орган позива на одредбу члана 310. став 2. Царинског закона као „императивну правну норму“, могло би се закључити да сматра да је реч о разлогу за престанак радног односа по сили закона. Уставни суд, међутим, истиче да тај разлог није прописан ни о дредбама члана 131. Закона о државним службеницима, нити општим прописима о раду којима се уређује престанак радног односа независно од воље запосленог и воље послодавца.

Уставни суд, такође, указује да разлог наведен у оспореном првостепеном решењу није ни Царинским законом, нити Законом о државним службеницима предвиђен као разлог за отказ радног односа од стране послодавца, из чега следи да је оспорено решење директора Управе царина донето произвољном применом материјалног права на штету подноситељке уставне жалбе . Полазећи од наведеног, а имајући у виду да ни оспорено другостепено решење не садржи одредбу материјалног права чијом применом је подноситељки отказан радни однос, Уставни суд сматра произвољном оцену Управног суда изражен у у оспореној пресуди, која се односи на законитост другостепеног решења са становишта меродавног материјалног права.

Овај суд је констатовао да , сагласно одредбама Закона о државним службеницима, оснивање привредног друштва представља тежу повред у дужности из радног односа (члан 109. тачка 9) ), за коју се може, али не мора изрећи дисциплинска казна престанак радног односа (члан 110. став 2. истог закона). Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се на дисциплинску одговорност царинских службеника примењују одредбе наведеног закона, Уставни суд налази да није уставноправно прихватљиво становиште да царинском службенику на основу „императивне правне норме“ члана 310. став 2. Царинског закона престаје радни однос. То би, наиме, водило апсурдној ситуацији да царински службеник дисциплински одговара ако он сам обавља делатност неспојиву са радом у Управи царина – што не мора имати за последицу престанак радног односа, а да му обавезно престаје радни однос ако ту делатност обавља члан његове уже породице. Уставни суд, поред тога, истиче да повреде дужности из радног односа могу бити извршене чињењем – што представља предузимање недозвољене радње од стране државног службеника и нечињење м, односно неизвршавање м радње коју је државни службеник био дужан да изврши. Такође је нужно да постој и узрочна веза и змеђу радње и учињене повреде дужности из радног односа, а та веза постоји к ада је радња или понашање државног службеника којим је учињена повреда дужности из радног односа непосредни узрок последице која је услед тога наступила. Из наведеног следи да царински службеник не може дисциплински да одговара ако је члан његове уже породице оснивач или власник привредног друштва које обавља делатност неспојиву са радом у Управи царина, будући да не постоји узрочна веза између радње, односно понашањ а државног службеника и последице која је услед тога наступила.

С обзиром на све изложено, Уставни суд сматра да се доносилац оспорене пресуде приликом одлучивања о тужби подноситељке уставне жалбе није мог ао задржати на оцењивању примене одредаба члана 310. став 2. Царинског закона и члана 25. став 3. Правилника о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству финансија и економије – Управа царина од 14. новембра 2003. године, из којих је утврдио да је делатност међународне шпедиције неспојива са радом Управе царина и да ту делатност не може да обавља царински службеник, нити члан његове уже породице. Уставни суд је стога оценио да је у оспореној пресуди Управног суда произвољно примењено материјално право на штету подноситељке уставне жалбе, чиме јој је повређено прав о на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда У. 10475/11 од 20. јуна 2013. године и одредио да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства финасија 08 број 112-01-1/402-2011 од 15. августа 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

Будући да је утврдио повреду права на правично суђење, Уставни суд није разматрао уставну жалбу са становишта осталих истакнутих начела и права зајемчених Уставом, нити се посебно бавио наводима подноситељке уставне жалбе из поднеска достављеном Суду 1. октобра 2013. године.

7. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.уставни.суд.рс).

8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић