Према одредби члана 101. став 1. тачка 3. Закона о раду ("Службени гласник Републике Србије" број 70, од 13.12.2001. године), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог, који се односи на радну способност запосленог, његово понашање, потребе послодавца и ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду. Одредбом члана 104. став 1. прописано је, да отказ уговора о раду из члана 101. став 1 тачка 4, 6, и 7. послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињенице које су основ за давање отказа.
Имајући у виду цитиране законске одредбе, чињеницу да је тужени сазнао за учињену повреду радне обавезе 20.11.2001. године по добијању дописа од Градског јавног правобранилаштва, да је другостепена коначна дисциплинска одлука донета 12.04.2002. и да је протекао законски рок од три месеца од дана сазнања за учињену повреду радне обавезе, да је застарни рок истекао 20.02.2002. године, то је побијана одлука у свему правилна и законита.
Стога су неосновани наводи ревизије туженог. да није наступила застарелост вођења дисциплинског поступка, да су оспорене одлуке законите, а тиме и одлука о престанку радног односа тужиоцу., У. конкретном случају се примењује Закон о радним односима у државним органима, који је важио у време вођења дисциплинског поступка, који у својим одредбама од члана 56.63. регулише дисциплинску одговорност запослених у државним органима, али није био предвиђен рок застарелости покретања и вођења дисциплинског поступка., У. том случају се, према одредби члана 1. став 3. поменутог закона. има применити пропис о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности, која осим законом нису посебно уређена, што је у конкретном случају Закон о раду ("Сл. гласник РС" број 70/01 од 13.12.2001. године).